20% životinja u Palićkom vrtu zaplenjeno na granici

Priča o vuku i devojčici koju je napisao u 17. veku Šarl Pero, u 19. veku postala je jedna od najpoznatih bajki braće Grim “Crvenkapica”. U bajci zloglasni vuk je pojeo baku i Crvenkapicu, a lovac ili drvoseča, u zavisnosti od verzije ih je spasio. U stvarnom životu situacija je drugačija, jer ljudi ne retko ubijaju zaštićene divlje životinje među kojima su i vukovi.

U prihvatilištu za ranjene i napuštene divlje životinje, koje funkcioniše u okviru Zološkog vrta na Paliću, od nedavno se našao i jedan vuk. U SBO nema mnogo ovih jedinki i samim tim baš nešto ni organizovanog lova na vukove ili kako se po pularno to naziva "Hajki".

Za Vuka vezuju se mnoga verovanja i po većini od njih on spada u najozloglašeniju životinju narodnog folklora, jer lovi u čoporima, i kao takav je najopasnija divlja životinja na našim prostorima.

Slika

– Status vuka kao zaštićene životinje u Srbiji nije do kraja rešen. U Srbiji se vodi kao lovna divljač, dok na severu zemlje, Vojvodini spada u strogo zaštićene vrste. Glavni neprijatelj vuka je antropogeni faktor koji ga ugrožava sa jedne strane zbog "hajki" i izlovljavanja, a sa druge strane zbog bastardizacije sa domaćim psima ili kojim odbeglim kanadskim vukom koji je poreklom iz malih menažerija životinja. Vukovi polako nestaju i danas može da se nađe u Delibladskoj peščari, ili po južnoj i istočnoj Srbiji ukoliko pređe preko Karpata – objašnjava biolog Zološkog vrta na Paliću, Kristijan Ovari, koji je ujedno zadužen i za projekat Prihvatilišta za ranjene i napuštene životinje.

Najnoviji Zakon o divljači i lovstvu doneo je brojne novine kad je vuk u pitanju. Primenom Bernske konvencije svrstan je u kategoriju divljači koja uživa tretman lovostajem zaštićene vrste. Trebalo bi da se propiše i kada je lovna sezona na vuka, s tim da u Deliblatskoj peščari, odnosno na teritoriji Vojvodine, vuk uživa status trajno zaštićene vrste.

Zološki vrt na Paliću u svojoj zbirci drži brojne autohtone i alohtone vrste životinja koje su pod različitim režimima zaštite. Među njima su možda najinteresantniji vuk i medved, kao dva vrhunska predatora koji žive u Srbiji.

– Medved važi za najvećeg mesojeda Srbije i dugo je lovljen i istrebljavan sve dok brojnosnost populacije u divljini nije svedena na desetak primeraka, koji uglavnom periodično prelaze iz Bosne ili nastanjuju južnije neurbanizovane delove Srbije. On spada u strogo zaštićene vrste životinja. Nasuprot tome i danas se može naći "medved koji igra" u sad već sve ređim putujućim cirkusima, ili malim menažerijama. Uglavnom se može naći u za njega nedostojnim malim kavezima po mini zološkim vrtovima koje je tek sada zakon počeo da uređuje. U nadi da će se njihova sudbina poboljšati od 01.06.2012. kada zakon stupi na snagu – objašnjava Kristijan Ovari.

Slika

Zološki vrt na Paliću je od 2005. godine prepoznat od strane nadležnih ministarstava kao referentna ustanova za prihvat divljih životinja koje nisu u stanju da se brinu o sebi. Ove jedinke pristižu delom zbog bolesti, iznemoglosti, povreda ili su oduzete tokom inspekcija raznih državnih organa. Ideja je da se pomogne životinjama koje se nađu u prihvatilištu i da se što pre rehabilituju i vrate u prirodu.

– Svake godine u vrt pristigne oko 100 do 150 jedinki zaštićenih i strogo zaštićenih vrsta. Pristigle jedinke borave u prihvatnom delu vrta do njihovog trajnog zbrinjavanja. Do sada je zbrinuto preko 700 jedinki, od čega je preko 20% pristiglo kao inspekcijska zaplena zbog ilegalne trgovine i šverca. Na taj način su pristigli i štiglići 30. marta ove godine koji su zaplenjeni u Švajcarskoj i dopremljeni nazad u Srbiju. Nažalost 25% jedinki je uginulo usled iznemoglosti, stresa i napora koje je činilo toliko putovanje.

Veliki procenat su ptice koje pristižu sa najčešće lomom krila, ili su mladunci koji su ispali iz gnezda. Jedan od kurioziteta je i Bela čaplja koja je nađena tako što je naglavačke visila sa drveta, zapletena u danil koji je neki nesavesni pecaroš ostavio za sobom, ali nakon hirurškog zahvata naših vrednih kolega noga je oslobođena starnog tela i grozne kraste koja je sputavala životinju u svakodnevnim aktivnostima i pretila da ona umre u patnji i mukama – ističe biolog Kristijan Ovari o radu Prihvatilišta za životinje.

Slika

Zoološki vrt Palić, osnovan davne 1949. godine i danas predstavlja oazu prirode uz istoimeno jezero. Počelo je skromno, sa orlom i majmunom, a danas u njemu živi oko 130 vrsta i 700 životinja iz svih krajeva sveta.

– Polarni medvedi koji su sedamdesetih godina vozom došli do Subotice, izgubili su se na tri dana u maloj stanici sela Verušić i srećom ih ni jedan radoznali seljak nije pustio iz vagona tako da su uspešno vraćeni na pravi put. Osamdesetih godina su tri indijska slona stigla čak iz Indonezije i peške, držeći se surlom za rep, jedan iza drugoga su dopešačili od voza do vrta. Danas je transport savremen i životinje se prevoze u specijalnim kutijama i boksovima. Žirafa Nik je iz Češke došla u prikolici kao za konje samo većih dimenzija. Na graničnom prelazu je radoznalo posmatrala oko sebe zainteresovane službenike i putnike. Vulkanizer koji je menjao točak na prikolici nije ni primetio šta se prevozi i kada je već završio posao i podigao, slučajno glavu, bio je oči u oči sa Nikom koji je spustio vrat da ponjuška majstora. Majstor je poskočio, Nik se trgnuo a granični prelaz nasmejao do suza. Rad u vrtu nije samo puko hranjenje i čišćenje životinja. Mnoge od njih treba poznavati u dušu, a najveća nagrada dobrom radu je kada se neka vrsta uspešno razmnožava jer to znači da su joj sve životne potrebe zadovoljene. Već spomenuti Nik, imao je do sada tri ždrebeta o kojima se brinuo više nego majka, učeći ih da hodaju, piju vodu i uđu u kuću. Iako u ljubavi sa svojom ženkom, zbunjuje nas pomalo i višegodišnje maženje preko ograde sa mužijakom zebre koje može da traje u satima, u potpunosti ispunjeno pažnjom i nežnošću – rekla je biolog i pr Zološkog vrta na Paliću.

Slika

U prihvatnom centru vrta pak, zaposleni vrta brinu se o ranjenim i napuštenim divljim životinjama. Sve životinje koje se donesu dobijaju veterinarsku negu, lečenje ili terapiju, te ostaju u prihvatilištu. Mnoge od njih nažalost nikada neće moći da se vrate u prirodu jer ima je npr. amputirano krilo ili su slepe, te ne mogu da se same brinu o sebi. One koje se uspešno rehabilituju vraćaju se u svoj dom.

-Neke od njih, pomalo čudno, čak i nakon uspešnog lečenja i oporavka odluče da ne napuste vrt. Bele rode koje su puštene u prirodu naselile su se u močvarnom delu vrta i ne mrdaju. Zimi ih hranimo ribom jer ne mogu da love pod ledom, a naučile su i gde je lokalna osnovna škola i kada je veliki odmor pa malo, malo odlete do dece jer znaju da će dobiti neku poslasticu. Druge dve rode opet, zaljubiše se i napraviše gnezdo. Iako s jeseni odlete na jug već tri proleća se vraćaju u svoje gnezdo pored ograde vrta i odgajaju mlade. Hrane imaju dovoljno jer su jezerca u vrtu uzavrela od ribe, pa su se tu nastanile i divlje čaplje – rekla je Mirjana Alapović.



KOMENTARI

OSTAVITE KOMENTAR