Beton, daske i zavesa

Tokom ovih par vrelih dana i prvih odalazaka na bazen, u glavi sam imao mali košmar. Kao stojim ja pored Nojeve barke i njega lično upozoravam da ne zaboravi da utovari mangulice jer će biti jako tražene početkom XXI veka. Prvo mi ništa nije bilo jasno a potom sam shvatio da tako podsvesno reagujem kada vidim skelet budućeg bazena. Ono jeste da je davno bilo kada smo slavili kamen temeljac, ali … Dobro, to sam pripisao svojoj lepršavoj mašti i opravdao brojnim ponovljenim čitanjem stripova Alan Forda. Istina, malo sam se i zabrinuo jer (ne daj Bože) sve više razmišljam kao onaj metuzalem Broj 1, ali i za to sam našao objašnjenje. Pouzdano znam da nisam jedini koji tokom prolaska kroz Korzo oseća snažan strah od starosti. Mada, i to mi je manje-više jasno – taman sam u godinama kada mi preti opasnost da podetinjim ili da postanem previše ozbiljan. Ali, nije to. Utvrdio sam da strah nastaje tu negde oko bivšeg Doma vojske gde, umesto da se setim lepih vojničkih dana kada sam recitovao pesme drugu Titu, po pravilu vidim sebe u znatno poznijim godinama u redu za penziju, pred novootvorenom ekspoziturom neke strane banke, u zgradi još uvek budućeg pozorišta. Režiser u mojoj glavi tada pusti deo filma u kojem čitam (naravno elektronske) lokalne novine. Home stranom, ispod velikog banera već pomenute banke dominira naslov “USELIĆEMO I POZORIŠTE U OVOM VEKU” a odmah ispod njega autor daje i objašenjenje. Citiram ono što sam video u glavi: “Zgrada Narodnog pozorišta – Nepsinhaz je dobila prvog stanara. Posle BANKE BANKE u zgradu ulazi i najveća azijska robna kuća u Srbiji čiji vlasnici najavljuju veliki hepening za otvaranje uz, razume se, raskošan vatromet. Naš izvor iz gradske vlade koji iz rauzmljivih razloga nije hteo da mu otkrivamo identitet, kao komentar na ovaj događaj kratko je rekao – Još samo malo strpljenja, godinu-dve gore dole, ali pouzdano mogu reći da ćemo useliti i pozorište u ovom veku”.

Pa ti onda, dobri moj, mirno spavaj. A još i vrućina. Taman kada sam shvatio da je glavni lik naredne epizode mojih budnoviđenja subotičke pozorišne budućnosti unuk Vladimira Grbića (prima nagradu kao glumac godine ispred bivše čipkare jer i najmanja sala pozorišta prokišnjava), došao je dan za obeležavanje kraja još jedne pozorišne sezone Drame na srpskom jeziku. Zbogom košmari.

Više nego inspirativna energija aktera ovog neobičnog pozorišnog okupljanja, mnoštvo publike koja na reverima nosi osmeh a salu puni vedrinom, vratilia mi je optimizam. Malo podsećanja na četiri premijere, malo pesme, malo gega, mnogo nagrada, smeh i aplauzi. Šta ćeš više od pozorišta. Sjajno, pa zašto onda ne pišeš o tome čoveče, možda se zapitaste. Pišem, ali na svoj način. Uvodom podsećam na ono što svakodnevno (ne)vidimo ne bih li skrenuo pažnju na neospornu činjenicu da Subotica ima kreativan, talentovan i uspešan pozorišni anasambl koji zaslužuje više nego što ima. Dobro, čekamo novu zgradu, a u međuvremenu ? Obratite pažnju, budite bar malo sa njima, bili nadležni ili ne, osetite i podelite radost stvaranja, unesite i iznesite energiju. Tamo je ima. Samo to hoću da Vam viknem. Ali, tiho. Da ne čuje zlo.



KOMENTARI

  1. Markes kaže:

    :yes: Za tekst.

OSTAVITE KOMENTAR