Disnotor kao kulturni brend

Liga Socijaldemokrata Vojvodine, u subotu je, u Tavankutu organizovala svinjokolj, sa ciljem, kako kažu, druženja i čuvanja tradicije.

U opštoj trci za brendovima, za svojim obeležjima koja bi bila prepoznatljiva u Evropi i šire, nama se sam od sebe nameće dobri stari svinjokolj, disnotor ili zabijačke (na slovačkom).

Jeste da cenimo plodove mora ali su nam miliji plodovi tora. To su prepoznali i u gradu festivala – Subotici, kada su prošle zime organizovali prve „Dane svinjokolja“, ispred Hale sportova. Tu doduše, nije bilo eksplicitnih scena klanja ili „otvaranja“, kako kažu rutinirani mesari – koljači. Verovatno jer su se toga ranije dosetili u Ravnom selu kod Vrbasa, gde se održava festival klanja – „Šovske zabijačke“. Jednom godišnje, ispred doma kulture, postroje se ekipe iz cele Vojvodine, da pokažu svoje koljačke veštine ali i tradiciju i male rituale, koji se razlikuju od sela do sela.

„Nema gozbe do ZABIJAČKE“

Recimo, dok krv još lipti, na zaklanu krmaču posednu žensko dete, jer je verovanje da će posle tog prizora, kasnije lakše podnositi menstrualne tegobe.

“Kad sam ja bila dete, majka me terala da na tek zaklanoj svinji sedim dok joj ne iscuri sva krv. To je dobro za ženske stvari, govorili su mi stari. Da ne boli stomak. I danas sam kao dren. Eto, fala Bogu da je zabijačka organizovana baš u mom rodnom selu. Lepa prilika da se narod skupi. Pravi etnofestival” – čulo se od lokalne učiteljice Mire Gvozdenac, koja je kroz lapavicu od krvi i blata grabila ka prvim redovima. Htela je da povede i razred na doživljaj, ali raspust je, pa su deca na spektakl došla uglavnom sa roditeljima!

Ako ne volite krmetinu, onda bolje ne čitajte dalje. Ako ste pak ljubitelj svih tih specijaliteta, kao što su škembići, pihtije, hurka, svinjska glava u saftu i slično, morate da čujete šta kažu najveći majstori disnotora:

Klanje po folkloru! Nožem ušli 15 centimetara krmači u vrat, u glavnu arteriju, položili je na slamu, pa zapalili. Životinja buknula, ali bolje nego da je šure, upućuje Stevanova ekipa. Jer na lomači, kaže on, izgore sve dlake, čak i one kuždrave čekinje što umaknu breneru.

Druga ekipa-druga priča.
„Dok mi otac bio živ, nisam tolko klao. Shvatio sam posle da svinja i postoji da trpi. Za kvalitet mesa jeste bitno dobro klanje, al’ važnije je šurenje. Voda mora da vri do 50 stepeni, na pet kofa vrele ide kofa hladne vode. Kad vidim da dlaka opada u lancima, to je to. Nema šanse da papci liče na čupavce. Ako ostane i koja dlačica, tolko je mekana da pojedeš i ne osetiš.

Specijalitet protiv bledila
Jede se sve sem nožica. Kod nas u Vojvodini još pravimo „pirindžaru“. Specijalitet! Stavi se krv da proključa, lagano dinstaš oko pola sata, kad zgusne, doda se riža, posoli i boljeg leka za krvnu sliku nema. Da to jedete tamo u gradu, ne biste šetali okolo beli ko akrepi, padali su i saveti iz odeljka zdrave ishrane.

„Svinjčetu ne smeš dati šansu da udahne vazduh kad zabodeš nož, jer tad dobije snagu. Ripi i pobesni“ delio je savete Duško Živčić, bivši zatvorski čuvar iz Sremske Mitrovice. Preko puta Sremaca rasporedili se Bačvani. Naoštrili satare i noževe, zasukali rukave, smeškaju se, čik priđi! Ako su Sremci klali tradicionalno, oni kažu kolju „humano“! Luka Pandurov iz Bačkog Petrovca držao se jednog od tih proverenih i humanih načela.

„Opaučiš je sikirom međ’ oči, il’ još bolje pištoljom. Metak, ako ne promaši, probija joj mozak, i kad se, kako bi kaz’o, krmača ošamuti, oma legne, a ti je onda pričepiš odozgo“ objašnjavao je delovanje. Seo na unezverenu životinju, a led okovao, pa nezgodno. Sankao se Luka na krmači, publika stisla izbliza. Dosankao pravo u korito.

„Sad zaskočimo još nas dvojica. Kolji! Puštaj krv! Ma, ne bole nju to ništa. Umre naprasno – svladali je ekipno za 15 sekundi. Rečeno – preklano. Svinja – šta će, opirala se do zadnjeg, rikala kako bi nego kao da je kolju, umukla u mukama, iskrvarila i po publici. Ne mari „krv kao krv“, kažu.

Bilo je i gore. Lane se otela pred vešalima i, s nožem u grkljanu, izujedala gospođu podoficirku. Luka zato spremio alat, nekoliko satara, kolekciju noževa, testere za kosti, ključa para iz kazana ko iz devetog kruga pakla, jednim zamahom odvojio glavu od tela, raspolutio iz sve snage levo od desnog. Propozicije takmičenja, u kom su svinje crkavale u urlicima od kojih se orilo selo, bile su precizne.

Za što kraće vreme trebalo je zaklati, ošuriti, istranžirati, odvojiti srca od creva, kožu od mesa, meso od masti, a džigerice, maramice i sve spakovati „kao za prodavnicu“. Danijel Mikalački, mesar iz Bačkog Petrovca i prošlogodišnji pobednik festivala, radio je tri posla istovremeno. Prljio brenerom zaklanu životinju, objašnjavao kako je prošle godine za samo 12 i po minuta krmaču stokilašicu transformisao u kavurnu i krvavice, i nikako nije razumevao „koji bi to zakoni i strane konvencije zabranili njemu da kolje kad vole“.