Došlo je vreme rasnih pasa

Povodom smrti istaknutog dramskog pisca i književnika Ferenca Deaka (1938 – 2011) objavljujemo intervju koji je on dao Draganu Rokviću, upravniku Gradske biblioteke u Subotici, za magazin „Regional“ 2007. godine.

 

Nedavno ste dobili nagradu “Hid”. Prvo pitanje svakako bi se odnosilo na to koliko Vam znači ovo poslednje priznanje u svetlu činjenice da se ova ugledna nagrada dodeljuje od 1959. godine?


Brzim, čak bih rekao iznenadujućim, orkanskim tempom razvoja elektronske tehnologije klasičan, vekovima korišćen način pripreme i štamapanje knjiga je prosto preko noći pao u zaborav, tako se i unutrašnji odnos prema svim vrstama štampanog materijala oslobodio niza balasta, saglasno tome i sama knjiga je vrlo brzo bila oslobođena brojnih prirodnih, pa i nametnutih procedualnih prepreka. Odjednom se na tržištu štampane reči pojavila prava poplava listova, časopisa, više brošura, nego temeljito osmišljenih, vrednih knjiga. U tom galmatijasu izgubljen je u već klasičnom smislu negovan mit o Gutenbergovoj galaksiji, a u sveukupnom razaranju svakako glavne tokove određivao bezobzirna zakonitost merkantilizma. U proteklih tridesetak godina sticajem pomenutih okolnosti došlo je do ne baš jasne bifurkacije: iz istog izvora u more plebsa slivale se mutne, otrovne, lažima, klevetama, podlim uvredama i kvazi-političkim silnicama snažne bujice. Iz tih naplavina bez obzira na našu distanciranost – mi se nikada nećemo iskobeljati iole čisti. Na drugu stranu, ka slivu mora bistrih duhovnih vrednosti – pritoke su daleko skomnije. A kad se svemu tome doda i nezaobilazna činjenica, da je knjiga tržišna roba, da se cena knjige za najveći deo stanovništva nedostižna, konkluzija je jednostavna: gubitnici smo svi zajedno. (Neki naučnici tvrde, da smo u stvari stigli do samog praga postalfabetske ere, kada ćemo svi, pre ili kasnije sve informacije primati putem elektronike u znakovnim sistemima). Nacija se koprca u bedi, u toj naciji književnici, ili autori naučnih dela iz oblasti koja je estetsko-etička kontrfor duhovnoj statici takođe se nalaze na čistini, na puškometu marširajućeg mraka.

 

Neko bi ovde dao žestoku politički potkovanu opasku o tome, da država dotira deo izdanja, ali to zaista ostaje u magli brojki koje u ovakvim slučajevima u celom svetu izviru iz amorfnog korpusa propagande. Znam, da je ovo predugačak uvod u dolasku do činjenice, da je prošle godine štampana moja zbirka dramskih tekstova pod naslovom ISTORIJA u privatnom izdanju (Studio Bravo, Subotica), da objavljivanje te, po prirodi krajnje nekomercijalne knjige materijalno pomoglo više subotičkih preduzeća i jedan broj pojedinaca, ali je istinsko čudo nalazi u činjenici, da su članovi žirija ove za vojvođanske mađarske autore – najprestižnije književne nagrade, koje nosi ime časopisa HID dodelivši mi priznanje u stvari vratili dramsko stvaralaštvu u domen lepe književnosti, gde ono po prirodi i pripada, a odakle je tokom 47 godine bilo prognano. Istini za volju, rukopis je više godina čekalo na red u našoj najznačajnijoj izdavačkoj kući koja štampa dela na mađarsksom jeziku, u novosadskom Forumu, ali uprkos izuzetno povoljnim recenzijama, sudbina štampanja je postala sve neizvesnija. No – zahvaljujući subotičkim inicijativama, kako se u narodu kaže: rodilo dete, valja ga je ljuljati. U oskudnim okolnostima, o kojima sam već govorio, ova zbirka je štampana u svega 300 primeraka, što je po nekima i previše, – koncem prošle godine Studio Bravo je bez velikih nada – konkurisao za gorepomenutu nagradu, koju sam devetog novembra, u okviru svečanosti 50 godina postojanja izdavačke kuće Forum i primio sa zahvalnim rečima: …sada, kad se zauvek spušta zavesa mog iskonskog Pozorišta, u stvari mog života, ova nagrada će ostati u zamračenoj sali ka “tehničko svetlo”, kako bi me vodio u mom bauljanju ka „Izlazu”. Znam, ove reči pomalo deluju kao staračko prenemaganje, samosažaljenje, ali moj odlazak iz dramske književnosti jeste definitivan. Kad vam veliki kosac oduzme reditelje, koji su bezuslovno verovali u vaše tekstove (Miši Virag i Muči Drašković), i dramski umetnici, koji sa istom verom gradili vaš sanjani svet na daskama što život zaista znače, kad je stiglo vreme jednog novog teatarskog izazova, do teatra skoro bez reči, već sve u zagonetnim znakovima sistemima, mudar čovek spokojno zatvara svoju knjigu i za sobom tiho zasune vrata Doma svoga.

 

– Gospodine Deak, već svojim prvim dramama, privukli ste pažnu jugoslovenske pozorišne publike. Dobili ste, 1971. godine Sterijinu nagradu, i nagradu JRT u Ohridu i Portorožu. Kakve su Vaše uspomene iz tog perioda?


Već sam maločas nagovestio, da je moj odnos prema Teatru (sic!) uvek bio jednosmislen. Svojim književničkim putem vazda sam hodao usamljeno, a sanjarska duša salašarskog dečka je ostala uvek otvorena za dijaloge sa svetom, a cela duša nenametljivo radoznala za mala i velika događanja. Najveći deo dijaloga sam u stvari gradio u sebi na osnovu sinteza usputnih ili pomno, ponekad i više godina izučavanih pojava, mukom sabranih saznanja, prepoznavanja skrivenih događaja, dešifriranja ćutnji ljudi oko sebe. Naš svakdašnji Čovek me je naučio, da su svi dramski modeli sva dramaturgija sveta u stvari tu, na dohvat ruke. Moj prvi susret – negde 67. godine prošlog veka – sa Living Theatre-om u Beogradu, kada sam Antigonu zabezeknut – izveo u toj meri dramaturski razorenoj, da sam ubrzo nakon toga konačno stekao hrabrost i svoja sakupljena iskustva iz mrtvila kolebanja i nejasnih namera – pretočio u dramsku pobunu pod naslovom Borovnice. U stihovima satkana, na jednoj (političkoj) tezi lavirajuća masa metafora je ostala od početka do kraja u takvoj scenskoj statici, da se i danas čudim veštini Mihalja Viraga i ansambla kako, kojima meni nepoznatim sredstvim su postigli to čudo? Predstava je naime dramaturški stalno, celim tokom imala i taj nagoveštaj, držao je i publiku a i mene u paklenom strahu, da će se ceo eksperiment jednostavno urušiti. A to se nije desilo. Desile se 1969. godine dve Sterijine Nagrade: za najbolju žensku ulogu Ibi Romhanji, i meni za dramsko delo. Žeđ za vazduhom sam već formulisao u jednom “direktnijem” postupku: bila je to drama o nama, koja i vizuelno i dramaturški uništava samu sebe, a da tokom žestokih sukoba unutar jedne porodice ne isceli ni jedan istinski dijalog. U našoj VELIKOJ PORODICI tada (1970-71) već nije ni bilo istinskih dijaloga. Iako je predstava stigla na Sterijine igre, nisu sledile nagrade, već po kojima izuzetna, znalački koncipirana kritika u Zagrebu i Ljubljani, a odštampanu Žeđ za vazduhom preko noći odneli iz knjigoveznice i samleli je. (Ostalo mi je za uspomenu samo jedan broj od Laze Markovića i Tomislava Vojnića prevedenih sterijanskoj publici namenjenih, a ne podeljenih primeraka). U međuvremenu se desilo još jedno “političko ubojstvo”: poništen je sav materijal igranog (višejezičkog) filma Breme – ostvaren po mom scenariju, a u produkciji TVB i Filma danas. Ostala je jedna iskasapljena kopija tv-verzije ovog dugometražnog igranog filma, koji je snimljen 1969. godine kasno ujesen u Subotici i Malim Pijacama u režiji, sada već pokojnog Vuka Babića, u najboljoj mogućnoj glumačkoj podeli, a očima briljantne kamere Petra Latinovića. O – prema meni ispoljenim atrocitetima odgovarajućih bezbednosnih organa sada ne bih govorio, već o tome, da hvala političkom kokošjem slepilu – nisu mogli da spreče da mi se na JRT-festivalu u Ohridu dodeli prva nagrada za radio-dramu Interurban, niti da se po mom višejezičnom scenariju snimi i prikaže sa domaćim i međunarodnim priznanjima ovenčani prvenac reditelja. Karolja Vičeka, Parlog, a ni 1975. godine u Portorožu, takođe na festivalu JRT da mi se dodeli prva nagrada za tv-film Kraj nedelje. A sve se ovo dešavalo u vreme najžešćeg progona tzv. crnog talasa. Sve ovo govori o tome, da se u oblasti kulture ipak se našao izvanredan dosluh, da politički apsurdi na pravom mestu zaustave.

 

– Srbiji treba još mnogo toga da ispuni kako bi ušla u Evropsku uniju. Vi ste kao dramski pisac Evropi postavili visoke kriterijume svojim stvaralaštvom, 1981. godine dobili ste i Veliku nagradu Evropske unije. Kako danas razmišljate o tome?


Jednooki ne vide dimenzije. Evropa je bila širom otvorena prema nama, tako se i JRT našla na veoma cenjenom mestu u izuzetno važnoj organizaciji, čiji naziv bih preveo Evropska radiodifuzna Unija (EBU/UER). I mi (JRT) smo bili domaćini jednog od brojnih stručnih savetovanja na Bledu. 1981. godine sam imao čast da za svoje delo Interurban dobijem prestižnu nagradu gore pomenute Unije, koja se sastojala od obaveza svih članica ove asocijacije, da ovo moje delo stave na svoj repertoar. Moja iskustva stečena na godišnjim savetovanjima i za vreme samog festivala Unije, koja se uvek održavala u jednom od centara RAI bila su dragocena, jer sam intenzivno osećao da su nam naklonjeni (umetnički i politički) sve zemlje članice od Finske do Irske, od Danske do Španije i Portugala. Naše stručne veze su se razvijale čudesnom brzinom donoseći nam blagovetne duhovne vrednosti. I danas se čudim: kako je rastočen, uništen jedan takav sistem najveće moguće komunikacije vrednosti. U stvari: ne čudim se, samo osećam taj prokleti fantomski bol za izgubljenim. Sada mi je postalo jasno, da jednooki ne samo što ne vide dimenzije, oni su u našem slučaju i daltonisti.

 

– Živeli ste i radili najviše u Novom Sadu i Subotici. Kako poredite ta dva sveta, novosadski i subotički život?


Još sam u detinjstvu čuo od starih, mudrih ljudi, da se staro drvo ne presađuje. Meni se upravo to desilo: pod stare dane sam postao građanin Subotice, gde imam rođake, poznanike, gde me vežu daleka sećanja, kada sam dve godine bio učenik (mučenik) preparandije, koja se nalazila u neposrednoj blizini mog novog, ovdašnjeg doma, gde svaki dan prolazim i vidim tri prozora moje prve učionice u prizemlju gde već odavno habituje OŠ Jovan Jovanović Zmaj. Početkom pedesetih godina prošlog veka Internat i sama učiteljska škola je bila ograđena ogromnim betonskim zidom, a sem malog broja profesora,  nastavni kadar i vaspitači su se prema nama ponašali, kao da smo životinje. Toliko ponižavanja i uvreda, kao za te dve godine nisam doživeo tokom svih ovih skoro sedamdeset godina. U Novi Sad sam pobegao, uprkos oštrim zabranama oca nakon veoma napornog prijemnog ispita upisao u Školu za primenjenu umetnost. Iz kazamata, iz vremena i mesta duhovnog kastigovanja odjednom sam se našao u jednom duhovnom široko otvorenom prostoru, gde sam veoma brzo stekao izvanredne prijatelje, počeo da objavljujem svoje ilustracije, ubrzo potom i svoja književne prvence.

 

Na tribini mladih susretao najznačajnije književnike, slikare, muzičare, mislioce. Bio sam okružen pažnjom i razumevanjem: šef odseka mi je bila Zlata Baranji-Markov, najdraži profesori: Ankica Oprešnik, Rista Ćinkulov, Ljubiša Petrović, Čeda Bačić, Kokan Đoršević, a kasnije im (nam) se pridružio i evropski poznat vajar Karolj Baranji. (Izbegavam da prođem glavnom ulicom Zemuna, gde je njegov Ikar krasio Dom avijatičara, a koji je stradao u bombardovanju NATO-avijacije. Ne leti više Ikar, kojim je 1938. godine Karolj Baranji osvojio prvo mesto i izvođačko pravo na sve jugoslovenskom konkursu, gordo preživeo II svetski rat, ali 1999. godine spržena su mermerna krila, a komadi tela antičkog prkosnika zatrpana ruševinama zgrade). Iz ovog gnezda, gde je učenje i rad trajao od jutra do kasno uveče izniklo je niz generacija, velikih stvaralaca, koje i dan-danas držim kao svoje najrođenije. Već one, koji su još živi. Ma gde bili. Budući da sam još uvek član Saveza novinara Srbije, imam privilegiju da vozom – relativno jeftino, u ma koje doba dana odem od kuće, da se vratim kući u Novi Sad. Ipak, neopisivo mi nedostaju lepi susreti sa brojnim prijateljima, izložbe, koncerti u sinagogi, pozorišne predstave, Infant, priredbe u KC grada, Francuski kulturni centar, Sterijino pozorje, Pozorišni muzej Vojvodine,  ali najviše mi fali sin i njegova porodica. U Novom Sadu sam doživeo svoj profesionalni i lični uspon, ali i tragedije. Naravno, Novi Sad, više jedva da liči na sebe. Hipertrofiran gubi nekadašnju dušu u poplavi bezličja. Subotica je jedna sasvim druga priča: i pored prijatelje i daljnjih rođaka ja sam usamljen i sa neskrivenim čuđenjem otkrivam neke osobitosti, kojih u Novom Sadu nema. Naravno, osovinu ovdašnjih kulturnih zbivanja ipak za mene čine Filmski festival na Paliću, Međunarodni festival dečjih pozorišta, Gradska biblioteka, posebno Otvoreni univerzitet sa svojim delatnostima, Likovni susret, čijem sam osnivanju svojevremeno i sam prisustvovao kao mladi član likovnih kolonija u Bačkoj Topoli i Senti. Bogat i raznovrstan muzički život se odvija na ne uvek usklađenim razinama.

 

Tu su još i likovne kolonije (Bucka-Ganjo i Likovna radionica Studio Bravo), a sa zadovoljstvom sam otkriko prisustvo brojnih umetnika svih delatnosti i provijencija. Sve ovo me ipak ne čini više komunikativnijim no što u suštini jesam. Moj ovdašnji dom nije prolazna kuća, kao što je to bio slučaj u Novom Sadu. Zato ponavljam: relativna distanciranost je moja odbrana od samog sebe. Supruga mi od samog početka pomaže u tome, da ne ostanem vasceli dan u najgorem društvu: sam sa sobom, što-svestan sam toga: nije nimalo komotan “zadatak”. Naravno, tu su i iskreni, malobrojni, višedecenijski prijatelji, koje ni ovom prilikom ne smem da zaboravim, kao što me ni oni ne ignorišu, ali poštuju moj tempo i režim života.

 

– Početkom osamdesetih TV Novi Sad postala je značajan producent tv drama. Na međunarodnom festivalu u Pragu tih godina osvojili ste nagradu za dramu Vreme rasnih pasa. Tih godina Vi ste već afirmisani pisac novosadskog dramskog kruga u Vaša interesovanja sve više se usmeravaju ka drami i tv produkciji. U kolikoj meri Vas je to odvojilo od pozorišta?


Vreme rasnih pasa je bio scenarij za tv-film, čak je bio tako koncipiran, da od tog materijala napravi i celovečnernji igrani film, a pisan je za Televiziju Beograd. Prvo je iz redakcije u Beogradu novosadskim kolegama ponudila koprodukcija, što mi se činilo racionalnim mudrim potezom, tim pre, što se cela radnja ove drame odigrava u jednoj varošici u Vojvodini. Konačno je doneta odluka, da se projekat propusti Televiziji Novi Sad, gde su u međuvremenu obezbeđeni svi materijalni, organizacioni i tehnički uslovi za realizaciju ovog, politički inače veoma osetljivog dramskog korpusa. U okviru JRT-a postojala je dobro uhodana praksa, da pre svakog nastupa na nekom međunarodnom tv-festivalu određena stručna komisija od tv-centara ponuđenog materijala izabere najbolje, najpogodnije delo, koje će adekvatno predstavljati odgovarajuću produkciju zemlje, odnosno samu zemlju. Te, 1984. godine je domaći žiri jednoglasno odredio moj gorenavedeni tv-film za put u Prag, gde se održavao (kontra) festival tzv. istične (varšavske vojno-ideološke) himsifere, nešto nalik na već pomenuti festival EBU/UER. Moja istinska, prava nagrada je bila u činjenici, da ova moja, do kraja političkim antagonizmima napunjen scenarij, a u režiji Karolja Vičeka dobila takvu preporuku. Druga je priča, kako se publika i struka odnosila prema ovom delu u tadašnjem Pragu. Dok su naši kritičari, oni bez dlake na jeziku prosto jednoglasno hvalili smeli poduhvat, da se konačno makar i u mikroorganizmu društva imenuju RASNI PAS, dotle se iz Praga samo dopisnici sa Zapada veličali smelost, otvorenost i umetničku jasnost govora o totalnoj dekompoziciji jednog inače sa nadama i simpatijama okruženog – samoupravno-komunističkog režima. Konačno: o čemu govori Vreme rasnih pasa? O stvaranju jedne nove, mlade “klase”, koja je delom maja-juna 1968, kao organizatori i učesnici studentskih demonstracija trajno sklonjeni sa javne, društvene pozorinice, a uskoro 1971-72 godine čitava mlada garnitura učenih, vrednih i efikasnih mladih funkcionera bila javnim kritikama osramoćena, kažnjavana i prosto zbirsana energičnom partijskim akcijama, žestokom kontraofanzivom još virtulenih, tek umirovljenih partizanskih lidera, a činjeno je to uz pomoć ideoloških samostrela, na čijim zategnutim lukovima jasno su bili “ispisani” besmisleni slogani: tehnobirokratizam, izdaja revolucionarnih tekovina, politički voluntarizam, utilitarizam itd. Međutim, ovi pametni i učeni ljudi nisu nestali, već kako je društvo tonulo u sve veće magle čitanja i mudrovanja oko sve češćih i sve očajničkih partijskih pisama, a okolnosti davali ne baš jasno kontrolisane prostore za delovanje, oni su polako gradili svoj prvenstveno ekonomski sistem, koji se zasnivao na preciznim informacijama o kretanju recimo cena nekih proizvoda u tadašnjoj državi, koristili ih i stvarali dobit. Prvo su ih u javnosti nazivali veštim domaćinima, koji se bave agrobiznisom, jer su na tom terenu našli najviše prostora za akciju, pa je polako se svet to prešlo i na druge oblasti privrede, jer pojam preduzetništva na bazi zakona o asocijacijama GG – grupa građana dozvoljavao takav način udruživanja i delovanja. Jedan mutant kapitalizma nije više bio pred vratima države, već je tiho prešao prag, ali nije imenovan. Delom su u tome učestvovali i naši gasterbajteri, koji su već stekli zapadnjačke reflekse i bili su voljni da ulože deo svoje teško stečene ušteđevine u domaće, unosne inicijative. Dakle: stiglo je vreme rasnih pasa, vreme jasne vododelnice, ali i do nemoći post-titovske vlasti da se efikasno suprostavi ovoj pojavi. U Sloveniji i Hrvatskoj su – od ranije – prećutno čak i podržavali ove male, pa sve veće privredne akcije. Po scenariju mog tv-filma “tikva će pući” unutar jedne porodice, ali pre povodom generacijskih, nego ideoloških različitosti, gde se kao fitilj tragedije pojavljuje raspad svojih do tada poznatih etičkih normi. Prosto sam imao potrebu, da sve ovo iznesem, da bi objasnio: kako i zašto sam u stvari delom svoje spisateljske aktivnosti naizgled udaljio od pozorišta. Jednostavno zato, što sam već 1979. zagrizao u jednu drugu, sličnu filmsku temu, koja je izazvala prvo komešanje, potom i veliku zbunjenost u redove dežurnih “politkomesara” kulture. U fimu Trofej, po ideji i saradnji sa Karoljom Vičekom stvorili smo film, koji se direktno oslanja na jedno gromoglasno izrečeno obećanje predsednika Tita pred splitskom publikom, kako će se formirati posebne komisije za ispitivanje porekla imovine, radi energičnog zaustavljanja nezakonitog bogaćenja nekih krugova društva. Slovenci i Hrvati su ovu izjavu prečuli, ali su se drugovi u Srbiji i BiH prihvatili posla. Titova ideja – ostvarena uz velike pompe – u praksi je doslovce imale tragične posledice. Bitange, koje su učestovale u vlasti, sa svojih prljavih rabota pažnju komisije prebacili na poštene ljude. Oni su stradali, a već naziruća klasa nedodirljivih stvara paralelno vreme drugih rasnih pasa. U međuvremenu sam stekao veoma prisno i plodno prijateljstvo sa akademikom, velikim kompozitorom Rudolfom Bručijem, pa je po mom libretu za Novosadsko pozorište – Újvidéki Színház komponovao oratorij pod nazivom Zvezdana vremena. (Sa tugom napominjem, da je rad na realizaciji ovog velikog muzičko-scenskog projekta bio i moja zadnja saradnja sa rediteljem Mihaljom Viragom, koji je podjednako dobro razumeo i zavoleo muziku veliko zagrebačkog, tada već novosadskog kompozitora, kao i moj rukopis u libretu). Odmah nakon niza nagrada dodeljenih filmu i stvaraocima Trofeja na pulskom festivalu – započinjem novi libreto oratorija za tada mladog, ali izuzetno talentovanog – nažalost sad već preminulog – kompozitora Ivana Kovača, koji je izveden uz učešće najznačajnijih operskih pevača iz Beograda i Novog Sada, kao i velikog hora Doma JNA iz Beograda – negde ujesen 1981. godine na velikoj sceni SNP-a. Dakle, nisam se ja udaljio od pozorišta, već sam tragao za novim izražajnim mogućnostima.

 

– Tokom godina menjale su se teme i interesovanja kojima ste se bavili. Kao posledica teškog života u Srbiji i kao posledica ratova nastala je Vaša drama Izbeglice koju ste napravili sa Karoljem Vičekom. Kakva su Vaša iskustva povodom te drame?


Tokom više od deset godina traganja za jednom novom, tačnijom, makar i bolnijom istinom o odnosima starosedelaca i kolonista u Vojvodini uspeo sam da sakupim zavidan dokumentarni materijal za podeblju knjigu ili igrani fim, u najmanju ruku za tv-dramu. Iako sam već – kao stalni autor kuće – imao godišnji poziv na interni konkurs za tv-dramu Televizije Beograd, zbog mog odlaska na duži boravak van zemlje, ceo projekat je ostao u fijoci mog pisaćeg stola u Novom Sadu. Mnogo se toga desilo za pet godina moga odsustva, tako je nestala i producentska kuća Neoplanta film, a već je bila u osnutku njen naslednik – Terra, a za umetničkog direktora je bio imenovan Boro Drašković. Uskoro sam bio pozvan na razgovor o jednom budućem projektu odnosno o pisanju scenarija za novi početak u oblasti dugometražnog igranog filma u Vojvodini. Tada sam ponovo uzeo u ruke moje stare, već pomenute beleške i snimljeni tonski dokumentarni materijal, pa sam se odlučio za dopunu, dogradnju, ali i trijažu istih, te u svom radnom ritmu napisao scenarij. Kao uvek bar u ovom poslu -, i ovom prilikom je došlo do dogovaranja pregovaranja, dobronamernih sugestija sa rezultatom od pet, ili čak šest verzija scenarija. Nesreća je bila u tome, što se to sve dešavalo bez već izabranog glavnog čoveka projekta, istinskog autora filma. Nije bilo reditelja. U Terri očito dugo se tragalo za odgovarajućom ličnošću, što je to sam kasnije saznao i bio pravi razlog za ne baš jasnim argumentima osporavane prethodne verzije scenarija, odnosno traženja nove, cizeliranija dramatruška modulacija teksta. Konačno je zakazan jedan razgovor sa Živojinom Pavlovićem, koga sam samo po viđenju poznavao i zaista duboko cenio, ali njega nije interesovala moja ličnost, nego ponuđeni tekst, koji je odmah uzeo u ruke i zakazao samnom sastanak u prepodnevnim časovima. Istog dana, u predvečerje sedeli smo u maloj kancelariji Bore Draškovića, tik uz montažnu jednicu, kada mi je bez okolišanja rekao: ovo je tanko čak i za jednu tv-dramu. Nije red, da se spašavam na osnovu ranije nastalih i najvećim delom sa stola sklonjenih verzija, pa rekoh: hvala, ja Vas potpuno razumem, i krenuo prema vratima. “A..da li Vi imate neku drugu verziju ovog teksta, ili ma šta, što je možda bila podloga projekta?” Naravno, imao sam u svojoj tašni sve ranije verzije i odmah sam mu ih predao. Negde oko ponoći zazvoni telefon. Inače poznat kao malorek i suzdržan oduševljeno mi je govorio o prvoj, najdužoj, (po meni-režijski) najizazovnijoj, ali po svim detaljima, produkcijskim zahtevnijoj, dakle najskupljoj varijanti teksta. Njegov je predlog bio da se film zove GRANICA, kako bi izbegli sve ranije predložene naslove, kojima su se u stvari prikrivali nečiji (nikako Draškovićevi!) politički eufemizmi. Naše istinsko prijateljstvo je počelo te noći, veoma slično onome, što se 1970. godine desilo sa Vukom Babićem, koji je tek nakon više čitanja scenarija porjekta BREME, sa svojom suprugom Snežanom Nikšić ujutru oko pola četiri bez najave zazvonio na naša vrata i zadihano rekao: Feri, jebo te bog, ovo je… Živojin Pavlović i ja samo nakon ovog noćnog razgovora – zajedno radili na dramaturškom doterivanju scenarija još oko četiri meseca, da bi finalizacija teksta desila u njegovom planinskom domu na Divčibarama. Sa iskrenim čuđenjem što sam mu predao i po našem dogovoru završen tekst scenarija, ali i celu verziju na mađarskom jeziku – dočeko na terasi od prilike ovim rečima: …do sada su svi imali izgovor, jer su šljokali, kurvali, lutali, a ti si prvi, koji je – radio. A ja sam mu odgovorio: “Šta ću, kad volim bioskop?” Bila je nedelja, kada smo se prošetali do hotela, tu je on kupio novine, a povratku mi je rekao: Dobro, Bertoluči je imao svoj Dvadeseti vek, a moj će biti Granica. U nastavku priprema tehnički deo ekipe je bio veoma brzo oformljen. Počeli smo čak i sa obilaskom nekih mogućih terena, kada je producent izjavio: za ovakav ogroman projekat nema para. Koliko se sećam, Pavlović je blagovremeno nagovestio, da film će trajati oko 4 sata. Što je tada “sklonjen” iz vidokruga, kao: rešiće se to nekako. Nije se rešilo, a već postojeća sredstva su se krunila pri privom plimom inflacije. Konačno mi je saopšteno: film će biti, samo ne po Žiki Pavloviću.

 

Tada su tragali za rediteljem, koji će napraviti jeftiniju verziju, i to u okviru najmanje mogućih snimajućih dana. Tako se jednog dana u moju redakciju igranog programa TV Novi Sad – ušao mladi Zoran Maširević, talentovani reditelj iz praške škole, i saopštio mi je novost: prihvatio je veliki izazov, i da li bih zamolio Pavlovića da ga primi na razgovor, jer mu je njegova pomoć preko potrebna. I stvorio je film, koji ima stalno važeći motor: Najteže je savladati one granice, koje su u nama. Na zadnjem Festivalu jugoslovenskog igranog filma u Puli 1990. godine ovo delo je producentnu, reditelju saradnicima, glumcima donelo brojne nagrade, a ja sam osvojio Zlatnu arenu za scenarij.

 

Granica je uskoro prevalila veliki put, savladala je brojne granice, niza je domaće i međunarodne nagrade na raznim festivalima, ali treba istaći Grand Prix 1992. godine na svetskom festivalu koji organizuju fimski producenti u Filadelfiji. Bitna je ova nagrada pre svega zbog toga, što se u svakoj kategoriji, pa i u kategoriji igranog filma – dodeljuje samo jedna, glavna nagrada.

 

Više niko nije mogao da sumnja u verodostojnost, valjanost, odluka ranijih žirija. A na našu nesreću, kao po tačno tempiranoj mračnoj kadenci, stizala i prekrila nas je krvavi talas (cunami!) građanskog rata, bezvremeno vreme kada su bogovi uništenja sa lakoćom kreirali takvu dramaturgiju u stvarnosti, kojoj ni najveći dramski pisac nije bio dorastao. U magnovenju sam započeo da beležim nekakav nastavak scenarija Granice, ali u tim zapisima se jedino mogle prepoznati ljudske ruševine, inverzija njihovih dotadašnjih sudbina. Jogurt-revolucijom, i dešavanjima posle te farse urušavala se doba duge, duge ideološke ekonomske, međuljudske, porodične, dakle: svekolike omane.

 

Od ranije bezgranične ljubavi, reda, mira, dobrobiti penetracijom rata u osnovnu ćeliju organizma društva, u porodicu mi dobijamo – sa negativnim predznakom jedno novo, tragično značenje bezgraničnosti. Naravno, filma nije bilo, ali sam od ovih iz života sakupljenih srča, krhotina, ruševina pokušao da sagradim nekakvu dramsku celinu, koju je moj, nažalost pre dve godine preminuo već od ranije karazmatičan reditelj i od naših mladih dana istinski drug, Ljubomir-Muci Draškić prihvatio i na malenoj sceni Народног позоришта – Narodnog kazališta – Népszínház u Subotici za trideset (!) dana stvorio – čudo. Put od Granice, do Bezgraničnog je u globalno shvaćenom vremenskom toku nije dugačak. Sve ostalo je – nemerljivo. Sledeće scensko delo, koje se po dešavanju prethodi događajima iz Bezgraničnog, pisano je za međunarodni pozivni konkurs po celoj Evropi čuvenog teatra u Kapošvaru, a naslov mu je Gušenje, a vezano je za revoluciju i oslobodilačku borbu, odnosno sloma tog velikog sna u Mađarskoj 1956. godine. Posle duge, višestruke nedoumice, oslonio sam se na moja sećanja i već odavno požutele beleške iz doba, kada su se kod nas stvarali prvi izbeglički centri. Ja sam, kao mladi spoljni saradnik omladinskog lista Ifjúság (Mladost) čak i kontaktirao jedan broj tih jadnika u Horgošu (bili su smešteni u kaštelu Karas), pa uz naknadno prikupljeni materijal uspeo sam da zaokružim priču, dakle pad revolucije i jugoslovenski odnos prema nemilim događajima u našem neposrednom susedstvu. Na tom konkursu, gde je bilo pozvano 56 autora, ja sam za svoje Gušenje (1996) dobio drugu nagradu, i krasnu proizvedbu u režiji poznatog reditelja i profesora Lasla Babarcija. Veliki uspeh ove drame je ubzro (1998). dobio i svoju novu, filmsku šansu: sada već pokojni, tada vlasnik i rukovodilac producentske kuće Budapest Filmstúdió gospodin Ferenc Kardoš je potpisao samnom ugovor o pretakanju dramskog teksta u fimski scenarij, koji će režirati Karolj Viček. Pre svega zbog iznenadne smrti Kardoša i vlasničke promene, film je realizovan tek 2003. godine, pod naslovom Lutajuća vatra. Mislim, da ovde moram ponoviti: i dan-danas se spore neki istoričari ali poneki pojedinci, koji te događaje vide drugačije, daleko povoljnije po nas, no ja i dalje stojim na stanovištu: u ovom slučaju se ne radi o dokumentarnom, već o igranom filmu, da se cela njegova priča oslanja na dokumenta, da se ne sme zaboraviti Titov pulski govor od 11. novembra 1956. godine u kome je obavio javno kupanje, toaletu: da je vođa te revolucije Imre Nađ i njegovi saborci iz jugoslovenske ambasade, gde su dobili politički azil, uskoro prevarom direktno uručeni sovjetima, da se jedan veći broj izbeglica posle političke trijaže KOS-a i UDB-a direktno izručen mađarskim krvnicima. Tobož: sami su hteli nazad, u svoju zemlju, a zadesila ih je brza smrt – bez suđenja. Nažalost, ovaj podugačak odgovor na Vaše pitanje negde u sebi nosi još jednu istinu: živimo na izuzetno promajnom, nesigurnom geopolitčkom terenu. Granice i te kako postoje, ali smo postali svesni činjenice, da nije više dovoljno samo one granice prevazići, koje se nalaze u nama.

 

– Da li danas, dok posmatrate rad mlađih dramskih pisaca osećate razliku u generacijsko-iskustvenim interesovanjima?


Imam solidan uvid u rad mladih dramskih autora, tim pre što sam od pre tri godine član žirija za dodelu nagrade koja nosi naziv negdašnjeg dobrog poznanika Borislava Mihajlovića Mihiza. Već na prvi pogled se prepoznaje jedan novi trend koju karakteriše žestoki sukob sa vlastitim vremenom, sa okolinom, sa postojeće-nepostojećom porodicom, koji se artikuliše sarkazmima, jednosmislenim fizičkim i jezičkim brutalnostima dakle sva prljavština sa asfalta velegrada maršira do smrti – na daskama, koje život znače. Ovakvu društvenu kritiku, sa toliko preciznih pogodaka, ja do sada nisam ni čitao, ni video, na našim scenama. (Videti: Antologiju najnovije srpske drame – 1995-2005 – PREDSMRTNA MLADOST po izboru Vesne Jezerkić i Svetislava Jovanova, u izdanju Sterijinog pozorja, Novi Sad). Na žalost, na mađarskom jeziku malo se istinskog prostora pruža mladim autorima. Vreme polako prolazi, a ti pisci ostaju samo u nagoveštajima. Ja već odavno se ne sporim oko pitanja: da li je savremeno pozorište rediteljsko-centričan, ili nije, ali kad mladi autor, ili pisac u najboljim godinama, kao što su napr. Ištvan Besedeš, ili Atila Sabo Paloc ne dobiju trajnu podršku nekog svemogućeg domaćeg reditelja, plašim se da će se ova grana lepe književnosti do krajnjih granica oslanjati na eksperimente iz susedstva ili na svetske tzv. inovacije.

 

–       Koliko se odnos politike i pozorišta promenio od onda kada ste radili u Novom Sadu, ili da li se uopšte promenio?

 

Politika se naizgled ne zanima previše za teatar: konačno tu se ne nalaze političke nagazne mine, bar ne u repertoarskom delu u meri da bi ma koga, ma čije interese mogao ugroziti, a i publika je realtivno mala, ili inferiorna za političke akcije u ovoj sveri. Ako se ipak pojavljuje, onda se uglavnom tiho – eksponira u raskusurivanjima oko nekih rukovodećih kadrovskih pozicija.

 

–       Nekoliko godina proveli ste i u diplomatiji. Smatram da javnost malo zna o Vašem diplomatskom angažovanju. Kakve uspomene nosite iz tog perioda?

 

Taj period zaslužuje malo veći prostor, zato ću ovde samo izneti neke činjenice, koje smatram važnim. Ja sam, naime, još u jesen 1980. godine – posredno – saznao da sam predviđen za odlazak u neku daleku zemlju za ambasadora.

 

Prvo sam mislio, da je to samo neslana šala, ali kada mi je tadašnji predsednik pokrajinske vlade dr Đorđe Jakovljević i zvanično saopštio tu vest, kao u moju obavezu da se javnim kadrovskoj upravi SSIP-a, bio sam prosto zgromljen. Ja sam se bavio kulturom, a nikada spoljnom politikom, pa šta ja tražim u ovoj “čorbi” uopšte. Nakon priprema, konačno sam 27. januara 1982. godine stigao u Konakri, a već drugog februara predao akrediciju predsedniku Seku Tureu.

 

Budući, da mi je već u Beogradu, pre mog polaska na dužnost u Zapadnu Afriku, tadašnji “dežurni” predsednik države Seregej Krajger nagovesti svoj skorašnji dolazak i u Gvineju, jedva sam proveo u zemlji prijema mesec dana, kada su stigli visoki dužnosnici SSUP-a Vidić i Čagorović, radi priprema bezbednosnih mera za ta četiri dana, kada naš predsednik bude boravio u Konakriju. Smestio sam ih u rezidenciju, gde je bilo dosta mesta, sem toga bili su obezbeđeni i odgovarajućom ishranom. U večernjim satima smo sedeli na terasi i osvežavali se koliko je to u tropima moguće povetarcem sa Atlantika.

 

Pred njihov odlazak, negde oko ponoći mi je Vučina Čagorović odao tajnu mog boravka u ovoj zemlji, naime on je ranije bio jedan od najpouzdanijih Titovih “gorila”, pa sada, kada predsednika više nije bilo, olakšao dušu: kada su 1979. godine članovi Komisije za pregled filmova uoči pulskog festivala bili u velikoj nedoumici: šta činit sa Trofejom obratili su se Titu, koji je na Vangi pogledao film, potom u besu sve prisutne isterao iz projekcione sale, očito duboko uzbuđen pušio svoj tompus i konačno pozvao svog savetnika za film i besnog upitao: ko je autor ovog dela? Čovek se zbunio, prelistavo svoje papire, i naišao na ime pisca scenarija. Na moje ime. Pogrešno, jer je u fimskoj umetnosti pravi i jedini autor jeste reditelj. No, doneta je odluka, da se ja tiho sklonim negde nea malo duže vreme. I tako, umesto Vičeka, ja sam se našao na mestu, gde sam u najgorim mogućnim uslovima (često mesecima bez tekuće vode, godinama bez električne struje itd.)ipak uradio dosta dobrih stvari, a sebe sam tešio time, što sam sticao dragocene prijatelje, jedno izuzetno iskustvo, uzpoznao značajan deo razuđene, bogate kulture Gvineje, Gvineje Bisau, Siera Leone, Obale Slonovače, i delimično – Zelenortske republike. Do sada sam samo mali deo tog materijala iskoristio u mom zadnjem (porodičnom) romanu Disperzija. Dakle, ja sam od te kazne u duhovnom smislu izuzetno mnogo profitirao.

 

–  Kako vidite odnos grada prema pozorištu?


Kada pomislim na godine, koje sam proveo kao predsednik Upravnog odbora Novosadskog pozorišta – Újvidéki Színház-a, na godine kada je pozorište bio bukvalno devastiran kadrovski, ali i fizički, i na činjenicu da je tada uz Upravni odbor i direktora Karolja Vičeka grad-osnivač čvrsto stajao. Tako smo uspeli da za jubilej 1998. godine renoviramo zgradu, obnovimo vitalne delove tehničkog sektora, primimo u radni odnos više mladih glumaca, osećam, da sam bio donekle uspešan. Uspešan u poređenju sa četvorogodišnjim periodom, koji sam proveo u Upravnom odboru ovog, subotičkog teatra. Četiri godine smo tapkali u mestu, imali smo stalno osećaj, da nas samo jedan korak odvaja od realizacije obnove zgrade, ali ništa od tog. Bila je to u potpunosti samo jalova nada. I vidi čuda: letos – na volšeban način – počelo je rušenje stare zgrade, a već sada, u ovim uslovima počinju i neki građevinski, graditeljski poslovi. Dakle grad, kada za to nađe pogodan politički trenutak ume da brine i o ovakvim kapitalnim investicijama.

 

Da li je pozorište danas u Vojvodini tako aktivno kao što je to bilo sedamdesetih i osmadesetih godina, koliko je to pozorište danas spremno za visoke domete?


Vojvođanska pozorišta, saglasno ukupnim uslovima uvek traže nove, bolje, efikacije, specifičnije načine izražavanja. Ono što mi za potvrdan odgovor daje argumente, jesu izuzetni uspesi koje se iz godine u godinu krase Susrete profesionalnih pozorišta Vojvodine. Ni za trenutak ne treba zaboraviti lepu najezdu veoma talentovanih mladih glumaca i reditelja sa jasnim, već markantnim “rukopisom”, koji uz iskusne starije kadrove stvaraju čuda i u veoma teškim materijalnim okolnostima. Da, vojvođanska pozorišta u najvećoj meri vraćaju akontirano im poverenje.

 

– Ko formira pozorišni ukus danas?


Mi Danas nemamo ujednačen, naučnim studijima, ili ma kavim drugim metodama merljiv ukus publike, jer je on ne samo od grada do grada, teatra do teatra, već od predstave do predstave menja, što je veoma dobro. Ja bih ipak posebno podvukao složen i dragoceni rad Pozorišnog muzeja Vojvodine, koji uz najveće napore, angažovanjem sve odgovarajućeg broja stručnih saradnika stalno širi spektar svoje osetljive delatnosti. Čini to od osnivanja, 6. maja 1982. godine pod rukovodstvom Dragana Stamenkovića, potom Milutina Karišika, Luke Hajdukovića do danas, kada Zoran Maksimović upravlja ovom institucijom. Naravno, ne treba ni za trenutak zaboraviti Sterijino pozorje sa svojim nemerljivim doprinosom razvoju ukupne pozorišne kulture u nas. Mislim, da se od moje Talije mogu oprostiti rečima čuvenog mađarskog političara Fereanca Deaka (1803-1876), iz moje zadnje drame Disputanti (pisao sam je skoro deset godina – sebi za nauk) kada govori svom kumu, a kasnije ljutom političkom protivniku Lajošu Košutu: Ti si bio praznik. Večita nada naroda za slobodom. A šta je pa od mene ostalo? Šaka pepela. Jer sam verovao i umesto naroda. A to je neoprostiv, smrtni greh.



KOMENTARI

OSTAVITE KOMENTAR