Kako su subotičke kafane izgubile ambijent

Stara prizemna kuća u ulici Cara Dušana, čija spoljašnost nikako ne odgovara enterijeru, bila je jedna od poznatijih subotičkih kafana prve polovine XX veka. Bilo je i većih i raskošnijih, ali se ova najviše pominjala kada se u godinama i decenijama posle rata govorilo o ambijentu.

Danas i juče

Ovih dana, jedan Subotičanin se pravda drugarima zato što izlazi u poznati lokal na početku Radijalca. Muzika koja se odatle čuje nikako nije po ukusu starih rokera ali, po njegovim rečima, tamo dolaze žene sličnog statusa kao što je njegov (razveden), i to je u ovom trenutku presudno.

Neće svako u ovom gradu naći lokal po svojoj meri. Da se pogode odgovarajuća muzika, društvo, cene… Oni koji nisu zadovoljni ugosteljskom ponudom u Subotici, treba da čuju priču o starim kafanama – u vreme socijalizma.

Možda najbolja opaska o ambijentu tadašnjih ugostiteljskih objekata, jeste ona Milana Asića, dirigenta u Narodnom pozorištu, kada je rekao kako nam sve kafane liče na stanične restoracije. Socijalistička preduzeća koja su upravljala lokalima, do kraja svog postojanja mučila su se da pronađu izgubljeni ambijent, poput onog u kafani Adama Vaša sa početka priče.

Problemi u ugostiteljstvu uočeni su već u prvim posleratnim godinama i ova privredna grana stalno je bila „na tapetu“, posebno u godinama kada je grad gajio ambicije u turizmu. Redovno su novine prenosile žalbe gostiju, ili su to bili kritički članci subotičkih novinara. Ponekad je to bilo sitničarenje ali se u zbiru dobijala jasna slika, da se predugo čeka na konobare, da petljaju sa računima, da čistoća nije zadovoljavajuća i što je najtužnije, da svi lokali liče jedan na drugi.

Godine 1967. održan je okrugli sto na ovu temu, na kom su učešće uzeli arhitekte, istoričari umetnosti, predstavnici gradske uprave i ugostiteljskog preduzeća. Pao je predlog da se kao u Budmpešti angažuju umetnici, muzičari i glumci koji bi stvorili kabaretsku atmosferu. Vrlo brzo ih je na zemlju spustio Bela Duranci podsetivši ih kako mi takvih ambijentalnih kafana nemamo, već samo onih koje su ustvari prostorije za konzumirenje klasičnih ugostiteljskih proizvoda.

Slikar Silađi uporedio je inostrane bistroe sa našim bifeima koji su ruglo. Nedostaju omladinski lokali – složili su se svi.

Poslednji dani kafane Borac na Korzou

Problem se može posmatrati i sa druge strane. Da li su gosti bolji od kafana koje im se nude, ili su i oni ti koji srozavaju atmosferu ili ambijent o kome je ovde reč. Na kraju krajeva, ni privatne kafane nisu izgledale bolje.

Kako je to izgledalo pre rata, u vreme nejednakosti i klasnog društva?

Na subotičkom korzou, početkom veka

U katalogu Gradskog muzeja povodom izložbe o starim subotičim kafanama u vreme carevine, navodi se kako brojna mesta za točenje pića ipak ne možemo nazvati otmenim, izuzev „Pešte“, „Nacionala“, „Zlatnog jagnjeta“ i kafane „Othon“.

Spisak sačinjen 1879. godine mesta za točenje pića deli u tri kategorije:

A – gostionice, B – krčme, C – mesta za točenje rakije. U slučaju gostionica bilo je šest podgrupa (razreda), a kod krčmi i rakijašnica pet.

U boljim gostionicama i mestima za točenje pića, tada se služila i hrana, a u krčmama nije. Broj gostionica je bio tradicionalno velik, pa je u nekima, pored kartanja i drugih igara, našla mesto i prostitucija.

Župnik Ivan Probojčević iznosi sledeće: „Nema ni jednog grada ni opštine gde se, kao u Subotici, ovaj greh i blud dešava tako javno i bez stida, i to u najvažnijim ulicama, kao što je ova u neposrednoj blizini Kamene crkve, gradske kuće i kasine, gde ima više ovakvih javnih kuća u kojima se živo kreću „iznajmljene žene“ u najbestidnijoj odeći i tako truju čedne mladiće i povređuju najgorim ponašanjem“.

Taj svet, koji je prikazan pomoću krčmi i gostiona pripadao je muškarcima. Poslastičarnice su osvojeni prostor žena i dece, dok su restorani mesta otmenih porodica i pojedinaca srednjeg građanskog sloja.

(Katalog izložbe „Živeli“, 2006)

Prestrogo bi bilo reći da su Subotica i Palić zaboravili šta je ugostiteljstvo tokom socijalističkog samoupravljanja. Bilo je ulaganja u enterijere i bašte, međutim, manjak individualnosti u vođenju ovog biznisa a posebno nedostatak moderno uređenih kafea – kafića, sve više su nas udaljavali od onoga što smo želeli.

Aperitiv bar hotela Patria

Možda zbog svih ovih navedenih manjkavosti društvenog sektora, pojavila se kod našeg sveta želja da uzme stvar u svoje ruke. Nije bilo čoveka koji nije maštao da ima svoj lokal koji bi uredio po svom. Verovatno onakav u kakvom bi i sam voleo da provodi vreme, zaboravljajući koliko je ugositeljstvo težak posao. Naši povratnici iz inostranstva, penzionisani sportisti i drugi koji su imali ušteđevinu spremnu za ulaganje, započeli su, polovinom osmdesetih, promene u ovoj sferi privrede. Društveno preduzeće je odmah zatvorilo pet kafana koje su radile sa gubitkom, i tako oslobodilo pet opštinskih lokala.

Stara ugostiteljska preduzeća nisu nestala odjednom. Imala su u svom vlasništvu vredne poslovne prostore koje su najpre izdavali dok nisu nestali kao privredni subjekti.

Kafana „Nacional“, potom „Zagreb“ i na kraju „Antikvarijum“ (devedesetih)

Lansky



KOMENTARI

  1. Arh..2 kaže:

    Ta kafana ‘ Vaš ‘ u ulici Carad Dušana je bila kultna subotička kafana…Nažalost novi objekat koji je sagrađen je ruglo arhitekture koja se ne uklapa u arhitektonski i istorijski stl stare Subotice.
    O lošim nestručnim tehničkim detaljima .odvodnje atmosferskog taloga ,kanalizacije i vodovoda itd . A što se tiče krovišta koja od početka se prokišnjava da i ne govorimo…

  2. Aleksa kaže:

    Zadnja slika nije bivsa kafana „Zagreb“ jer se ona nalazi sa leve strane ulaza, a kafana „Zagreb“ je bila sa desne strane ulaza, ulazilo se iz hodnika, a kasnije sa ulice. Imala je dve sale, jednu sa ulice a u nastavku drugu iz dvorista.
    Prostorija koja je na slici nakon rata je bila dugo prazna, zapustena, kasnije je tu otvoren bilijar salon, pa Riblji restoran i na kraju „Antikvarijum“. Kraj se zna – banka.
    Kafana Vas Adama je posle rata bila Podoficirska menza, a kada se menza preselila u Petra Drapsina (sada Gerontoloski klub), zgrada je napustena, propala.
    „Namateks“ je na ovom mestu sagradio „Maksimarket“ i ta zgrada je najbolji primer ocuvanja okolnog ambijenta.
    Izgradnjom hotela „Palic“, kasnije je dobio ime „Patria“, zatvara se hotel i restoran „Zagreb“ i letnja basta „Lojd“.
    U hotelu „Palic“ u prizemlju je bila kafana, na spratu restoran sa najmodernijom kuhinjom u kojoj je radio i poslasticar. Na prvom spratu je bio tzv.bar, koji je radio od 22 casa, sa muzikom i prigodnim programom. Letnju terasu necu da spominjem jer je nakon nekoliko godina nemilosrdno unistena radi nekoliko mesta za parkiranje.

  3. Kertvaros kaže:

    Pokojni J.B. Tito je svome biografu V. Dedijeru pricao kako je kao dete pre odlaska u skolu morao da izvede kravu na ispasu i pazi da ne napravi kakvu poljsku stetu. Bilo mu je hladno u ranu zoru i jedva je cekao da se krava pobalega kako bi stajanjem u svezoj balegi ugrejao noge. Tom prilikom bi mastao kako ce kada poraste postati kelner. Smatrao je to za divnu profesiju. Uvek si lepo obucen, imas jesti i piti, u suvom i toplom si preko celog dana i okruzen sve samim finim svetom. Kao kruna na sve te lepote jos si i placen za to. Masta je ostala samo masta a njega je odveo zivot na neku drugu stranu.
    Primedba dirigenta Asica je bila na mestu i sasvim tacna. Nase Suboticke krcme su stvarno izgledale kao stanicni bircuzi, ili da su ispale iz Krlezinih prica i romana. Nakon WW2 i revolucije nastaje problem kako usaglasiti kafanu, koja je sama po sebi nesto burzujsko i dekadentno, sa slikom i prilikom novog radnog coveka, svesnog revolucionara i samoupravljaca. Jedan drustveni sloj, a sa njime i njegove kafane i stil zivota je nestajao i sve sto je ga je pratilo u njegovom nacinu zivota, otislo je zajedno sa njime. Prazan prostor koji je ostavio pocinju da popunjavaju neki novi ljudi i neki novi stil zivota. Ljudi kojima je bilo vaznije da piju nego gde piju i iz cega piju. Glavno da pica bude dovoljno i da bude jeftino. U socijalizmu je ugostiteljstvo posao kao i svaki drugi. Nema skoro nikakve konkurencije i radi se po principu – ako hoces mozes, ako neces ne moras.
    Ambijenta Vasove kafane se jos maglovito secam. Bio sam tamo par puta na rucku sa jednim vojnim licem. Kafana je tada bila vec vojna menza. Pamtim oblozene zidove drvetom i ostatke separea koji su jos ostali kao nemi svedok KuK vremena. Inace ambijent je bio za pobeci. Prljavi i pregoreli stolnjaci i teski miris nekih variva „cuspajza“ Vodena para se iz kuhinje sirila po celom objektu koji je bio vrlo stedljivo osvetljen i skoro mracan. Jednog dana je samo nestao.
    Savremene Suboticke kafane ne poznajem. Sve sto o njima znam je iz raznih uglavnom internet slika gde se prikazaju sa svoje najlepse strane, ili onog sto misle da je najlepse. To je uglavnom ambijent Zapadnoevropskog stila sa kraja proslog veka. Prostorije su neka mesavina dnevne sobe, antikvarnice i stare ropotarnice, s time sto ambijent dnevne sobe sve vise podseca na dnevnu sobu neke stare usedelice pune uspomena na njenu mladost i propustene sanse i prilike.

  4. Bradati anonimus kaže:

    @Arh..2
    Ta zgrada za koju kažete da je ruglo najbolji je primer uklapanja nove arhitekture u staru. To ne mislim ja nego „struka“. Ne daj bože da je ostala ta prizemljuša. U toj novoj zgradi koja sada ima skoro pedeset godina i dalje su visoke cene stanova.
    @Aleksa
    Zbunili ste me sa opisom restorana Zagreb. Ja sam odlazio tamo dosta puta i sećam se te sale koja je kasnije pretvorena u „Antikvarijum“ koji je bio uređen baš u stilu koji opisuje Kertvaroš u zadnjem delu svog komentara.
    Sećam se i tog bara iz Patrije koji se vidi na slici. Nalazio se u prizemlju sa pogledom na GZ Panoniju. Bio je prilično ofucan kada sam ja odlazio.
    @Kertvaroš
    Baš me je nasmejala vaša definicija ovih kafana uređenih kao bapske dnevne sobe. To je se kod nas pojavilo još osamdesetih u staroj piceriji i to je tada bilo baš originalno. Posle su je mnogi kopirali, uglavnom sa manje uspeha. Neka mesta su postala bukvalno stovarišta starudije bez ukusa i mere.

  5. Arh..2 kaže:

    @ Bradati anonimus , Struka…? Vidiš ne misle svi tako iz te neke tvoje struke…

  6. Waldo kaže:

    Interesantan tekst koji nas podseća na razvoj ugostiteljstva u gradu, čudim se kako su svi pisci komentara zaboravili da spomenu da je naš grad imao jedan zaista reprezentativan lokal koji je uvršten i u brojne časopise o secesiji! šteta što grad nije imao sluha da se „Papilon“ sačuva.

  7. Bob Rock kaže:

    Svaki objekat ma kavog eksterijera i enterijera,ako je imao adekvatnog vlasnika,jos bolje vlasnicu,sankericu ili konobaricu koje su u lukal utkale bar malo duse, imao je odredjenu redovnu klijentelu.BELI KONJ,SARGO ROZA,TRI JELENA,ABDI ABDI,ili malo ugladjeniji GAT samo su neki od objakata koji sluzio goste do prvih jutarnjih sati.

  8. Sima kaže:

    Atmosfera u nekadasnjem ,,Atikvarijumu“je bila nesto posebno,obisao sam mnoge lokale ali tamo je bulvalno bila bar za mene kućna atmosfera.

  9. Kertvaros kaže:

    @ Aleksa

    Da, tako je to bilo sa hotelom „Zagreb“. Meni su se urezale u secanje iz najranijeg detinjstva dve stvari u vezi sa hotelom. Cistac cipela sa desne strane od ulaza, zapravo njegov sanduk sa raznim cetkama, ogledalima i mesinganim ukrasima. Zatim jos jedna plehnata tabla velicine valjda Din A 4 formata na kojoj je pisalo, ne secam se vise tacnog teksta, ali po smislu, da se cirgarete prodaju na recepciji celu noc. Kao klinac sam mislio da svi ljudi nocu spavaju i da valjda nekakve utvare idu nocu po gradu i kupuju cigarete. Ako me secanje ne vara u manjoj prostoriji gde je pocetkom 60 -tih bio i expres -restoran, jednom su se pojavili i fliper automati za igru, sa kojima u pocetku niko nije znao sta da zapocne. Sta je sa tim fliperima dalje bilo, nije mi poznato. Inace i meni je zao terase hotela „Patria“ bilo je to jedno lepo i prijatno mesto. Ostace mi nezaboravno jedno popodne na terasi, kada se povodom nekog veceg dogadjaja (Pesma leta (?) ili vec tako nesto) pojavio Mica Orlovic i „krem dela krem“ Yu-estrade oko njega. Medjutim na mene nisu svi ti ljudi sa televizije pa jos u zivo, ostavili toliki utisak kao sto me je dojmio jedan mali TV prijemnik na njihovom stolu. Bio je to prvi portabl TV aparat koji sam video u zivotu. Do tada nisam ni znao da takvo nesto uopste i postoji.

  10. Aleksa kaže:

    @Kertvaros
    Cistac cipela se nakon zatvaranja hotela „Zagreb“ preselio u novi hotel i dobio stalno zaposlenje.

OSTAVITE KOMENTAR