Lea Vidaković: Kako sam preživela pakao Aušvica

– Majka i mlađa sestra su mi spaljene u Aušvicu… Ježim se i sad kada pomislim, a te slike se stalno vrte, kao da gledam strašan film – tako počinje svoju ratnu ispovest Subotičanka Jelena-Lea Vidaković (87), rođena Balaš.

1 (1)

Ma koliko sećanja bila bolna, želi da ispriča sve „jer ne sme da se zaboravi, a kamoli da se ponovi“.

Ćerka Regine, šnajderke, i Mavra, krojača obuće, Jevreja ruskog porekla, pamti kada je po naređenju mađarskih okupatora u martu 1944. porodica morala da se iseli iz stana u Subotici jer „Jevreji nemaju pravo da žive u tom delu grada“.

– Imala sam 14 godina. Rat je besneo. Starija sestra Olga se udala, a mlađa Franciška, otac, majka i ja smo odvedeni u staru Gradsku kuću, u zatvor. Ubrzo su nas prebacili u Bačku Topolu, u sabirni logor, a potom u Baju. Onda su rekli da idemo dalje – priča Jelena u suzama.

1 (2)

Poslednja zajednička fotografija porodice Balaš

 

Odvojena od oca, koga su okupatori ostavili da kroji vojnu obuću, s majkom i sestrom vozom je odvedena u geto u Bačalmaš. Jednog dana su čuli da idu dalje. Nisu znali gde. Putovali su prepunim vagonima, gladni i žedni. Stigli su u Aušvic!

– Izdvojili su me u grupu za rad. Mami sam rekla da ćemo se naći uveče da podelimo večeru, a ona je rekla: „Dobro, čedo moje, ti si pametna“. Ni nju ni sestru više nikada nisam videla. Spaljene su u krematorijumu – priča Jelena.

Videla je i zloglasnog Jozefa Mengelea, koji je za monstruozne eksperimente često odabirao devojčice.

– Seo bi za sto, a mi bismo gole i s podignutom desnom rukom hodale na prstima. Birao je nekada slabije, a nekada jače devojčice – priča.

1 (3)

Za ceo dan su dobijali malo hleba ili komadić repe.

– Nekada su nam to davali u podne, nekada u ponoć. Vode nismo imale, a kada bi nas pustili u baraku sa vodom, gurale smo se i jedva uspevale da popijemo koju kap. Stalno smo maštali o hrani – seća se baka Jelena.

 Polugola u logoru

Novopristiglim logorašima esesovci su u Aušvicu posle kupanja brijali glave i davali po komad stare odeće, a Lea je dobila samo suknju. Bluzu nije imala.
– Prišla sam ženi u uniformi i pokušala da joj objasnim da nisam dobila bluzu, a ona me odgurnula nogom… Toliko sam bila naivna da nisam shvatala da nije u pitanju greška. Suknju sam iscepala da bih mogla da je vežem oko vrata i samo u njoj, bez gaćica i čarapa, bila sam mesecima – kaže Jelena.

Grupa iznemoglih logoraša je u decembru 1944. prebačena u Braunšvajg u Nemačkoj, koji je bio razoren savezničkim bombardovanjem. Tamo je bilo toliko teško da je često želela smrt.

– Spavali smo u štali bez krova, sneg je padao po nama. Doveli su nas 800, a preživelo jedva stotinu. Ljudi su umirali od tifusa, vašaka, gladi i zime. Čistili smo ruševine. Bila sam iznemogla. Čim bih podigla ciglu, pala bih, a Nemac bi me šutirao. Jednom sam pala, a jedan vojnik mi je dao hleb s mašću. Nisam znala da li da jedem mrvicu po mrvicu ili odjednom – seća se starica.

1 (4)

Posle pet meseci odveli su je u improvizovanu bolnicu.

– Bila sam kost i koža. Ubrzo je rat bio gotov. Kada sam ugledala čoveka sa petokrakom, uzviknula sam: „To su Rusi, braća!“. Rekli su nam da smo slobodni – priča baka Jelena.

1 (5)

Oslobađanje Aušvica

 

Pronašla je jednu mapu i povela grupu logoraša.

– Išli smo peške do Krakova, a dalje vozom. Do kuće smo putovali dva i po meseca – kaže Lea.

Malu Leu u Subotici je sačekao otac, a strahote rata i logora preživela je i njena starija sestra Olga.

ZAHVALNOST STIVENA SPILBERGA

– Stravične stvari koje smo preživeli opisane su i u knjizi „Od života do života preko Holokausta“, a dok sam živela u Izraelu, pričala sam i pisala o svemu za poznatog reditelja Stivena Spilberga, na čemu mi se i lično zahvalio. Samo da se više nikada ne ponovi… – kaže Jelena – Lea Vidaković.

 

BLIC

 



KOMENTARI

OSTAVITE KOMENTAR