Ljudi u hladnjači

U sinhronizovanoj i uspešnoj akciji srpskih i mađarskih organa, policija je kod Malih Pijaca uhvatila krijumčare ljudi koji su organizovali ilegalno prebacivanje preko 50 stranih državljana na teritoriju Mađarske. Već u utorak su kružile nezavanične informacije prema kojima je prethodni dan policija kod Malih Pijaca uhvatila krijumčare ljudi, te da je u hladnjači pronađeno preko 50 avganistanskih državljana koji su želeli da se domognu Evropske unije.

 

U sredu je portparol policijske uprave u Kikindi saopštio da je policija uhvatila četiri državljana Srbije koji su 22. avgusta, u zamenu za odgovarajuću naknadu, organizovali prevoz 52 strana državljana u Mađarsku. Radi se o Dušanu P. (1985) iz Ostojićeva, Petru V. (1984) iz Subotice, Radiši K.(1989) i Dragomiru N.(1993) koji su iz Padeja. Zbog osnovane sumnje krijumčarenja ljudi subotičko tužilaštvo pokrenulo je protiv njih krivični postupak, a istražni sudija subotičkog osnovnog suda odredio im je 30-dnevni pritvor.

 

 

Među 52 turska, pakistanska, avganistanska i indijska državljanina koji su pronađeni, bilo je i 22 maloletnika. Osumnjičeni su ih prema granici prevozili sa dva vozila, hladnjačom koja je imala falsifikovane registrarske tablice i jednim kombijem. Prema rečima savetnika gradonačelnika Kanjiže za zaštitu od elementarnih nepogoda Lasla Čikoša, radnici saobraćajnog odeljenja kanjiške policije, kao i policajci senćanske policije su tokom rutinske kontrole u ponedeljak uveče u hladnjači pronašli ljude čije prebacivanje u Mađarsku su organizovali krijumčari ljudi. Strani državljani su noć proveli  u dvorištu kanjiške policijske stanice, protiv punoletnih je kanjiško odeljenje Prekršajnog suda iz Sente pokrenulo postupak, dok su maloletnici ostali na ulici.

 

(Magyar szo)



KOMENTARI

  1. Lansky kaže:

    -Nismo ovamo došli da krademo, ne želimo ništa loše i nećemo ni ostati u Srbiji – rekao je jedan od četvorice muškaraca iz Pakistana koji su se na svom putovanju privremeno skrasili pored česme na groblju na Senćanskom putu u Subotici i koji, slično mnogim drugim stranim migrantima, kroz ovo područje prolaze u nadi da će uspeti da pređu granicu i domognu se potom lepše budućnosti u nekoj od zemalja Evropske unije. Ovi sagovornici „Mađar so“-a nisu pristali da im se objave imena, niti snima razgovor sa njima, ali su spremno govorili o tome da su iz pakistanske bede krenuli u neku od zemalja EU.

    -U Pakistanu je život neverovatno težak. U porodicama uglavnom radi po jedna osoba, a od jedne plate ne može da se preživi. Ukoliko u EU pronađemo posao za koji bi mogli da dobijemo 1500-1600 evra mesečno, to bi bilo veoma dobro, jer bi od toga mogli i sebe da izdržavamo, a mogli bi i porodicama da šaljemo novac – rekao je jedan od sagovornika, koji ima oko četrdesetak godina.

    Sagovornici „Mađar so“-a nisu dali nedvosmislen odgovor ni na pitanje da li su zajedno krenuli na put iz Pakistana, ali ni na to na koji način nameravaju da pređu srpsko-mađarsku granicu. Rekli su samo da sa ovim načinom sad prvi put okušavaju sreću. Od četvorice muškaraca, jedan je živeo tri godine u Grčkoj, drugi godinu i po, ali kažu da je i tamo situacija sve lošija, a i da Grci sve više protestvuju zbog imigranata, pa su mislili da odu dalje. Na pitanje da li strepe od srpskih policajaca, samo su se nasmejali.

    –Ukoliko imaš sreće, onda pobegneš, ukoliko ne, onda te policajci uhvate. Ukoliko te uhvate, onda te proteraju u Makedonoju, a moguće i ne – rekao je smešeći se jedan od sagovornika. Na opasku da sada više ni u EU život nije lak i da i nije lako naći posao i dobro zarađivati, ovi ljudi iz Pakistana su rekli da im je to jasno, ali da se ipak nadaju – da će tamo biti bolje.

  2. emanuel kaže:

    Cek cek … 

    „Radiši K.(1989) i Dragomiru N.(1993) koji su iz Padeja“ …. 

    Krijumcari ljudi ?!

  3. Otišlo je sve u tri... kaže:

    Natasa

  4. Kertvaros kaže:

    Malo statistike.

    Za platu od 1500 – 1600 € potrebno je (barem u Nemackoj) imati bruto zaradu od minimum 2500 € a to je otprilike tarifa za KV radnika trazene struke i solidnog radnog iskustva. Sve to pod pretpstavkom da je zaposlenje u solidnoj i likvidnoj firmi i sa neogranicenim radnim ugovorom. Za one sa ograniceim radnim ugovorom (obicno na dve godine ) radna tarifa je po pravilu daleko niza. Za azilante vaze posebna pravila i oni nemaju pravo na rad sve dok se njihov pravni status ne resi. Ukoliko bi se zahtev za azil resio u korist podnosioca zahteva (jako mala verovatnoca ) ima pravo na radnu dozvolu,sto je samo po sebi dobra stvar ali je teskoca naci posao pa jos i za 2500 €. Sve u svemu ceo poduhvat je van svake realnosti, plod bujne maste i fantazije nastale negde  uz logorsku vatru u ko zna kojem Pakistanskom selu.

     

  5. Putnik kaže:

    Kertvaros:

    …… Sve u svemu ceo poduhvat je van svake realnosti, plod bujne maste i fantazije nastale negde  uz logorsku vatru u ko zna kojem Pakistanskom selu.

    ISKUSTVO

    Sreo sam mnoge azilante ili prebege ili „ljude iz tranzita“ u Londonu. Deluje kao utopija, kao nemoguća misija da neko iz pakistanskih ili avganistanskih brda uzme torbu štrikanu od kozje dlake i krene na severozapad. Jedan od njih mi je ispričao svoje iskustvo. Osam puta, dobro piše, osam puta su ga hvatali na reazličitim granicama i morao je da se vrati na zgarište one „logoorske vatre“ koju „Kertvaroš“ pominje kao ambijent dok navodi evriosku statistiku, koja je uzgred da pomenem netačna ili bolje rečeno nemoguća jer iz Pakistana i Avganistana ne dolazi kvalifikovana radna snaga. Njihove zarade su za nijansu ispod minimalnih. Moja „borac“ u Londonu u mesari zarađuje sedam funti na sat. Radnik sa evropskim navikama  čak i ako radi 10 sati dnevno ne može da živi normalno sa takvim prihodom. Ukoliko živi u „zadruzi“ sa čoporom sunarodnika može da funkcioniše čak i da bude srećan i da ima osećaj da je bosonog dohvatio nebo. Oni obično nađu i dopunski posao nekoliko puta nedeljno po nekoliko satii.

    Britanskoj ekonomiji su  oni zbog nečega potrebni( da ne objašnjavam), čak neophodni i zato ih zadržavaju i tolerišu njihov boravak i rad. „Moj“ Aziz mi reče da je njegov otac bio uporan jer mu je svaki put  davao novac da krene na neizvesan put , čini mi se da je u pšoslednjem pokušaju potrošio osam hiljada dolara da bi se probio u severnu Meku.

    Sve mi se čini da  njima ovde sve izgleda kao med i mleko iako ih mi doživljavamo kao stradalnike i mučenike. Njihov i naš pogled na svet su kao vatra i voda. Zamislite tog čoveka koji je ustao od logorske vatre  bacio oglodanu jagnjeću glavu u obližnje zakržljalo rastinje, potegao dva gutljaja vode iz mešine koja je doneta sa druge strane brda i krenuo u svet….. posle ne znam koliko dana on se obre na Prozivci gde ima hladovine koliko ti duša hoće, voda curi iz zida kroz neku gvozdenu cevčicu, na bazaru se šareni voće i povrće, u džepu se još ima para, policija  ne tuče, ne juri, temperatura taman fina, ne prebacuje preko 40, noći  pitome, može da se spava ispod drveta u travi i bez pokrivača za razliku od pakistanskih i avganistanskih surovih planina…

    Čekam da se sete neki naši ovdašnji da mogu od „ljudi u tranzitu“ da naprave svoje privremene robove…

  6. Kertvaros kaže:

    Naravno, sve je stvar optike i perspektive. Iz ugla nekog Nemackog industrijalca, ja sam ljuta sirotinja. Iz perspektive pakistanskog nadnicara ja sam truli bogatas. S obzirom da mi je poznata situacija na potezu izmedju Kalea i Dovera svakom azilantu koji je stigao do Londona treba odati priznanje i cestitati na osvojenom „Dzek-potu“ Da su stvari relativne govori i cinjenica da se je negde sredinom 60-tih god. u Kertvarosu mogla kupiti solidnija porodicna kuca sa cca. jednom motikom placa za tadsnjih 20 – 25000 DM. To je bila svota koju je jedan Gastarbeiter mogao da sastavi odnosno ustedi za  3- 6 god. rada. Danas stvari izgledaju sasvim drugacije. Tako ce uskoro biti i u Afganistanu, Pakistanu ili Bangladesu. Sa vecim prilivom deviza rasti ce i domace cene nekretnina, usluga i hrane. To ce opet izazvati jos vecu najezdu azilanata i tako ce spirala da se pokrene prema gore dok ne kulminira na vrhu, to opet dovodi do novih kontramera prema azilantima i sve to onda lici na kera koji pokusava da ugrize vlastiti rep. Najsmesnije / najtragicnije u celoj prici je da porastom novcanih  primanja rastu i zelje i apetiti materijalne prirode i obicno nakon izvesnog vremena prvobitni razlog odlaska u emigraciju manje – vise pada u zaborav a radjaju se novi i razume se, sve zahtevniji.

  7. nekoime kaže:

    i meni je zapalo ovo za oko sto i emanuelu…

     

    nego, kolika im je tarifa?

  8. boki kaže:

    zar grupe od tri člana pa na više ne spadaju u organizovane kriminalne grupe i idu pred sud za organizovani kriminal

OSTAVITE KOMENTAR