Mario Liguori : Dopisnica iz Subotice

Grad Malme ima lep aerodrom: pun svetlosti, kao svaka velika zgrada u Skandinaviji; pun prodavnica, kao svaki aerodrom u kome sam bio. Uzeo sam avion za Budimpeštu, ali je moja konačna meta bila Subotica. Našao sam se u avionu sa istočnim putnicima koji su romorili i pili alkohol, jeli pecivo i salamu, govorili glasno i znojili se. Bilo je tu mnogo prtljaga, staraca i dece, mnogo vesele Rumunije i ruralne Mađarske.

Sleteo sam u Budimpeštu oko tri. Grad je bio postsocijalistički tamnožut. Žuti prljavi tramvaji i žuti podočnjaci brkatih radnika. Na ogradama uz trotoare, gvožđe je bilo zarđalo, drveće trulo; na zgradama je malter otpao; na ulicama je beton bio sjajan zbog susnežice. Onog dana je Budimpešta bila bleda: sivo nebo, vlažan sneg, stara bučna vozila. Put od aerodroma do železničke stanice zaobišao je austrougarsku i turističku Budimpeštu i otkrio je jad mokrog grada.

U kasno popodne, krenuo sam, iz eklektične železničke stanice „Keleti“, vozom za Suboticu. Putovanje je bilo znana mi jezička vežba: voz je prošao kroz gradove čije ime se ne može izgovoriti bez znanja mađarskog jezika. Sneg je napadao. Voz se, kao bolesnik, jedva vukao do granice.

U Subotici sam ušao u žutu zgradu stanice, moje stanice, kao stranac. Vazduh je bio zagušljiv, tipično zimski. Putnici su se gubili negde u snegu, blagajnice su zevale – niko od znanih železničara nije bio tu. Izašao sam napolje, hteo sam da dodirnem grad, zidove i ulice, da nađem tragove koje su Subotičani ostavili dok me tu nije bilo.

U Lenjinovom parku, koji meni neće nikad biti Park Ferenca Rajhla, našao sam nečije tragove u blatu, prazne klupe i omiljenu reklamu kod legendarne kafane Tri jelena: „Kokta osvežuje“. U Engelsovoj, koja meni neće nikad biti ulica Matije Korvina, našao sam nepoznate mladiće. Setio sam se omiljenog crnog piva i onog ukusa slada u Antikvarnici. Da, setio sam se Antikvarnice…

Na subotičkom korzou, sneg je izjednačio malo i veliko, nisko i visoko, ružno i lepo. Stao sam ispod prozora zgrade nekadašnje banke. Mislio sam na Džejmsa Džojsa, koji je u jednoj slavnoj stranici zvuk snega u Dablinu prepustio slovu „f“. Autorovo preterivanje, piščeva slabost – ubeđivao sam samog sebe – jer je sneg jedan, u svakom gradu ima isti zvuk. Na Trgu slobode je samo težak čovek koračao u crnom kaputu, zamišljen, iz pravca biblioteke prema Gradskoj kući. Ispred Narodnog pozorišta koga više nema, stao sam, gledao i slušao: u Subotici se švedska imenica „snö“, pretvorila u „sneg“ čudno krupni, naizgled teži; sada sam u vazduhu mogao da čujem zvuk poput šaputanja – „sa-laš“, „sa-laš“…

Ispred Pelivana, nisam prepoznao svoju nekadašnju Suboticu, onu varoš voljenu i poštovanu kao ženu koja se nije rodila u mojoj porodici, koju sam slučajno sreo i zavoleo kao nijednu pre. Ni fenjeri nisu bili isti. Grad je bio u mraku. Bila je zima i ja sam u očima imao zvezde i svetlost više gradova, Rima i Kopenhagena, pa i onu staru Suboticu zelenu i prolećnu, Suboticu šnenokli i secesije, riblje čorbe i stonog tenisa, Suboticu železničku, folklornu i mađarsku iz Vase Stajića, pa pekarsku Suboticu noćnih bureka i toplih jogurta Bulgakovljevih kao toplog soka od kajsije, Suboticu Nikole i Zlatka, odbojke i pasa lutalica svih mojih povrataka kući ulicom Bose Milićević.

Odlučio sam da napustim grad vozom, onako kako sam i došao. Ispred železničke stanice, na kojoj stoji natpis „Vásutállomás“, čuo se ženski glas – „Mario!“ Tako sam se probudio u švedsko jutro, skočio iz kreveta, umio se i brzo obukao pantalone i košulju, trčao na voz za Heljarp, zaboravio svoj san, mislio na nastavu, na ptice, na zavičaj, na kroasane sa ukusom limuna, na vesti, na fudbal, na švedski jezik, na još jedan uzbudljiv skandinavski dan.

 

Mario Liguori 

Mario Liguori rodom je iz Sarna, malog mesta blizu Napulja, sa pogledom na drevne lokalitete Vezuv i Pompeju. Studije komparativnih jezika završio je na Univerzitetu l’Orientale u Napulju, a zvanje mastera stekao je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, gde od 2004. godine radi kao lektor za italijanski jezik.



KOMENTARI

  1. dasHHa kaže:

    Zanimljivo kako stranac vidi ceo ovaj kraj, ponekad i daleko objektivnije od nas, domacih.

  2. Anonimni kaže:

    Pisac pominje nocni burek! Brend Subotice. Bitno je jer stranci Suboticu dozivljavaju drugacije i u njoj vide neke druge stvari koje nama izmicu.

  3. Parvus kaže:

    Ne znam tacno kako se cita njegovo prezime, ali me je ovaj covek naprosto ganuo. Lepo nam je objasnio da Subotice više nema, da smo je upropastili, uništili njen duh i posebnosti, i to u poslednjih deset godina „demonkratije“. Sve je rasprodato, trideset i kusur banaka u centru grada otvoreno, (kome to treba?) zatvorena kultna mesta „Spartak“, „Antikvarnica“, dragstor… Dragstor je kriznih 90-tih, setite se, radio citavu noc, što znaci da je i bilo prometa i vajde, a sada ceo grad nema jednu takvu prodavnicu (ako sam neku propustio ispravite me). Ne isplati se, jednostavno, pokušali su neki pa odustali. Sve je to jadno, dobili smo u centru kod „Maksija“ decije igralište kao usred najvece selendre, ogradeno skoro obicnim drotom. Umesto da se napravi divan park sa cvecem, klupama i vodoskocima pa neka budu u jednom kutku i decije sprave za igranje, ovo ne znam na šta lici…na geto za klince, klinacki ZOO vrt, šta li? Kao da smo decu strpali u kavez. A cini mi se i da je sve vec i dosta ruinirano. Ako je Subotica „mali Pariz“, voleo bih da vidim u centru Pariza, medu reprezentativnim gradevinama, ovakvu skalameriju. Za nas je taj prostor „Bulonjska šuma“, ljudi, a ne prigradska mesna zajednica sa klackalicama i ljuljaškama pored nje! Ruše se stare gradevine za kojima bi u toj Europi u koju hocemo (ko vec hoce!) plakali, druge su zauvek unakažene – kao najstarija kuca pored Franjevacke crkve (ona u dvorištu BILA je najstarija, a ne ulicna!), a kada je Pozorište tako krvnicki satrto zarad toga da „neko“ (pitam se ko?) preko poslovnih prostora koji su bili u njemu prebije manjak u istima nastao otudivanjem i prisvajanjem poznatim kao afera „Muzej-Minerva“ i ne ode u zatvor (što ga je inace cekalo), onda se pitam šta ocekivati za druge zgrade. „Zvezda“ bioskop, predivna zgrada, skoro ocuvana iz sredine 19. veka (lažu da je bila puno izmenjena!), data je privatniku da je unakazi jer, kao, „nije imala arhitektonske vrednosti!“. Ne postoje samo arhitektonske vrednosti, postoje i AMBIJENTALNE vrednosti koje cine celinu, i kada se ona jednom upropasti – gotoooovo, nema više grada o kojem Mario prica! Eto nama sada tamo kineske radnje i džidža-midža od plastike, pa da se radujemo! Od srece zapevam svaku put kad prodem pored „Zvezde“, samo mi pesma nekako vuce na lelek. Ne vredi razglabati, kažu u Zavodu za zaštitu (!) spomenika kulture: „Necemo valjda danas graditi grad da lici na 19.vek? Mora biti modernog u njemu, da dobije obeležja ovog vremena!“. Jeste, bolje je ovako, umesto da lici na 19. vek sada – ne lici ni na šta!

  4. prst kaže:

    Video je ono sto svi vide ali ne zele da priznaju. Moje vidjenje cele situacije je da su uglavnom kvalitetni ljudi izasli napolje sto za bolju platu, sto za kvalitetniji zivot, sto za oboje. Ono sto je ostalo nije bilo dovoljno ni pametno ni zainteresovano dok su licnosti (koje u bilo kojoj skoli-ne bi polozili osnovnu, preduzecu-ne bi odmakli od portira ili gradu-bili smecari ili drzavi-bili u zatvoru) preuzimale fabrike i polozaje. Kad su postali tzv sposobni poslovni ljudi i politicke vodje-istog momenta su i oni u to poverovali i poceli su prosipati mozak ciji ishod mozemo videti na svakom cosku Subotice. Poslovna sposobnost im se svodila na rasprodaju decenijama stecenog (nisu bili sposobni nastaviti-za to treba mozga), a politicka sposobnost na pijuckanje kafe u piceriji BOSS ili postavljanje spomenika po gradskim parkovima. Ne zna se ko je veci kreten oni dok se slikaju, oni sto ih slikaju, oni sto se snjima slikaju ili oni koji ih takve naslikane objavljuju.

  5. gost kaže:

    prst:
    Video je ono sto svi vide ali ne zele da priznaju. Moje vidjenje cele situacije je da su uglavnom kvalitetni ljudi izasli napolje sto za bolju platu, sto za kvalitetniji zivot, sto za oboje. Ono sto je ostalo nije bilo dovoljno ni pametno ni zainteresovano dok su licnosti (koje u bilo kojoj skoli-ne bi polozili osnovnu, preduzecu-ne bi odmakli od portira ili gradu-bili smecari ili drzavi-bili u zatvoru) preuzimale fabrike i polozaje. Kad su postali tzv sposobni poslovni ljudi i politicke vodje-istog momenta su i oni u to poverovali i poceli su prosipati mozak ciji ishod mozemo videti na svakom cosku Subotice. Poslovna sposobnost im se svodila na rasprodaju decenijama stecenog (nisu bili sposobni nastaviti-za to treba mozga), a politicka sposobnost na pijuckanje kafe u piceriji BOSS ili postavljanje spomenika po gradskim parkovima. Ne zna se ko je veci kreten oni dok se slikaju, oni sto ih slikaju, oni sto se snjima slikaju ili oni koji ih takve naslikane objavljuju.
     

    majstore, ovo ni ja ne bi bolje rekao…
    svaka cast!
    potpisujem sve od slova do slova!

OSTAVITE KOMENTAR