Neke priče traju zauvek

Nikada stanovnici Starog Žednika neće zaboraviti svoje doktore, bračni par, Ljudevita i Slavku Vojnić Tunić koji su im posvetili čitav svoj radni vek. O tome kako su radili i koliko su se voleli još se i danas priča, a u znak večne zahvalnosti i sećanja posvetiće im spomenik
Bilo bi mnogo lepše da ovu priču pričamo sa njenim glavnim akterima, ali to nažalost više nije moguće. Ljudevit Vojnić Tunić – Lajčo preminuo je početkom ove godine, a njegova supruga Slavka već deset godina ne može da ustane iz kreveta. Dvadeset godina je već prošlo od kako su oni otišli u penziju, a nema gotovo dana da neko ne pomene kako je to bilo kada su radili doktori Lajčo i Slavka.

zajedno u poslu i ljubavi

-Oni su pre svega bili lekari, 24 sata na raspolaganju, na prvom mestu uvek im je bio posao, razmenjivali su mišljenja, diskutovali, savetovali se – sećaju se ćerke Vesna i Tanja. – Naravno da su nas voleli, ali je sve bilo podređeno njihovom lekarskom pozivu.

Slavka je bila pedijatar i radila je pre podne, a Lajčo lekar opšte prakse koji je išao u popodnevnu smenu, a dežurstvo vikendom od 24 sata se podrazumevalo.
Ne pamtimo mnogo trenutaka kada su oboje bili kod kuće ili nedeljnog i prazničnog ručka koji nije bio prekinut. Imali smo uvek ženu koja se brine o kući i nama, jer mama stvarno za to nije imala vremena. Uvek je nešto čitala, usavršavala se, organizovala razna okupljanja žena da štrikaju, vezu, šiju i to koristila da ih zdravstveno edukuje. Tata je često obilazio bolesnike po kućama da vidi kako su, kako napreduje oporavak, da izmeri pritisak, da sa njima popriča. I nikada se nisu požalili da im je to teško, naprosto se to podrazumevalo kao sastavni deo njihovog života– pričaju ćerke.

tanja vt

Ljudevit je rođen i odrastao u Žedniku. Medicinski fakultet je upisao u Sarajevu gde je na prvoj godini upoznao Slavku iz Ruskog Krstura sa kojom se već naredne godine i venčao. Tada su prešli u Beograd gde su i završili studije nakon kojih odmah dolaze da rade u Stari Žednik gde su i ostali čitav svoj radni vek.

-Imali su puno i drugih mogućnosti, između ostalih, mamu su zvali da radi u Kliničkom centru u Tiršovoj, a tati je nuđena pozicija direktora subotičke Hitne pomoći. Njihovo opredeljenje je bilo da rade u Žedniku – kaže Tanja.

Bila je to najjača ambulanta u okolini. Dolazili su ovde pacijenti i iz Novog Žednika i Đurđina, Čantavira, ali i iz Subotice, pa i Ruskog Krstura.

-Bili su uzorni lekari, davali su sve od sebe ali su i od nas tražili maksimum – priča Ruža Patarčić, medicinska sestra u penziji koja je tridesetak godina zajedno sa sestrom Etelom Dulić bila desna ruka doktora Lajče.
Radilo se, nije se pitalo za vreme. Trebalo je stići i na udaljene salaše pa se kroz svoj radni vek, kaže, dosta nabiciklovala, vozilo se motorom, jahalo, išlo kočijama.

Doktorica Slavka se takođe brzo snašla u Žedniku. Osnovala je dečije odeljenje, patronažnu službu. Završila je obuku iz ginekologije, tako da su žene preglede mogle obaviti i u selu.

-Bila je uvek puna energije i volje, spremna za akciju. Znala je svakome pristupiti, kod nje nije postojalo da se nešto ne može ili neće. Sećam se kako smo išli po kućama da vakcinišemo one koji se nisu odazvali pozivu. Sve smo ih uspevali ubediti i kasnije je zahvaljujući njoj u selu vakcinacija bila 100%. Bila mi je čast raditi sa njom – kaže Ruža Milunović, dugogodišnja medicinska sestra doktorice Slavke.

sestre

Pored posla Lajčo i Slavka su se interesovali i dali svoj doprinos i društvenom životu sela.

-Doktor Lajčo je bio naš autoritet, prijatelj i saradnik. Nakon formiranja Mesne zajednice 1968., on je bio njen drugi predsednik u mandatu od 1972-1976. Tih godina je urađena elektrifikacija salaša i šorova, vodovod u celom selu – kaže Mirko Ostrogonac, član Saveta Mesne zajednice Stari Žednik.

– Doktor se interesovao i za teme iz poljoprivrede, voleo je da prati novine i u ovoj oblasti i da o tome pričamo. Sve to govori o njegovoj dimenziji. Bio nam je svima veliki prijatelj i saradnik, širokih vidika, pozitivan, iskusan i rado nam je pomagao i savetovo nas. Znao je mentalitet ovdašnjih ljudi i kako im pristupiti. Sve je to dovelo do pokretanja inicijative građana da im podignemo spomenik sa posvetom i nekako se odužimo našim doktorima za toliko godina usluga i sigurnosti koje su nam pružali.

Ljudevit i Slavka su bili posvećeni svome poslu, živeli su za njega, ali i jedno za drugo i za svoju porodicu, ćerke Tanju i Vesnu, unuke Borisa, Slavena, Miomira i Davora i dve praunuke Taliju i Kalinu.

-Voleli su se sve vreme i dugo bili bračni par sa najdužim stažom, bili su zadovoljni i srećni što se može videti i sa njihovih fotografija – kažu ćerke Tanja i Vesna.

Kao što rekosmo na početku, bilo bi lepše da sve ovo pričamo sa doktorom Lajčom i doktoricom Slavkom, ali kako to više nije moguće, ostaće spomenik da zauvek čuva sećanje na ove velike ljude, lekare i ljubav.

 

Subotičke novine



KOMENTARI

  1. Marija Haffner (Palancai) kaže:

    Slava i vecna Hvala dr.Ljudevit (Lajco).
    Zahvaljujem gradjanima koji nisu zaboravili svoje brizne i nesebicne lekare u Zedniku.
    Sama sam bila vise puta u tu situaciju, morala sam se obratiti za pomoc dr.Slavki.
    Nikada ali nikada,nije rekla sada nemam vremena. Secam se nas sin Dejan nekoliko meseci imao upalu krajnika.Od silnog penicilina dobio je alergiju. Sreca nasa da smo imali teta Dr. Slavku .Hitno je upucen u bolnicu za operacju. I sama je otisla da poseti nase dete.Drugi slucaj koji se pamti do veka, nasa cerkica Dijana imala svega 9 meseci i dobila boginje.Naravno imalismo veliko poverenja u tetku dr. Slavku. Nase dete je pregledala,dala je upustva, kratko i jasno. Ja kao Majka bila sam veoma neiskusna i mlada svega 22 god.mogla bih jos puno da napisem o njihovim nesebicnim radom, brizi za bolesnike.
    Jos jedno HVALA LEPO gradjanima koji su se odlucili za ovaj lep gest o spomeniku
    .
    Vama Draga Tanja i familija,Draga Vesna i familija, zelim vam puno energije, dobrog zdarvlja.
    Tanja nasa, posebno mi je drago da si objavila zivot tvojih roditelja.
    Hvala,Hvala………..!

  2. Vićentije kaže:

    Doktora Ljudevita i doktorice Slavke sećam se još iz sedamdesetih godina prošlog Veka. Nisam Žedničanin ali sam radio na Ravnici ta sam sa svojim zdravstvenim problemima skoknuo do Dr. Ljudevita. Ako je on bio odsutan onda me je promila Dr. Slavka koja je onda čini mi se bila dečji lekar. Meni su oboje duboko ostali u sećanju sa svojom brižnošću, stručnom posvećenosti i više nego ljudskim odnosom prema pacijentu. Pogotovu šta sam ja imao strah ići kod doktora a kamo li još i inekciju primiti.
    Dobro se sećam da je par mojih zdravstvenih problema Dr. Ljudevit rešio odmah sa prvom dijagnozom, bez isprobavanja i bez nagađanja. Imao je prave savete. Sa njim dok sam razgovarao i dok me je savetovao izgubio sam osećaj da sam u ordinaciji kod doktora. On je imao i više od diplome a to je ono što se diplomom ne može steći. Čitanje i osećanje duše pacijenta. Dok sam živ ostaće mi u sećanju. Danas je u zdravstvu retko naići na takvu ličnost.

  3. Blinka Klara kaže:

    Ja svoje dece 2sina I kcerku uvek Sam nosila kod doktorice I ja Sam bila njena pacijent. Uvek nas je primila,nikad nije rekla da sad nema vremena.Ona ja bila najbolja doktorica retko mozemo naci takvu doktorku.Mi íz Cantvira isli kod nje. Oni stvarno zasluzuju spomenik.

  4. Anonimni kaže:

    Stari Zednik,cuo sam za doktore,a kafane dobro znam.

  5. JULIJA SEDLAK kaže:

    DA. TACNO. DR. SLAVKA JE MENE LECILA. MOJU DECU. I ZAISTA JEDNA DIVNA FAMILIJA. A CERKA VESNA I JA SMO ISLE ZAJEDNO U SKOLU. STA RECI……LEGENDE.POZDRAV DR.SLAVKI IZ MELBOURNE OD JULIJE SEDLAK.

OSTAVITE KOMENTAR