„Parisko dvorište“ Gradske kuće

Centar Subotice je krajem šezdesetih godina bio potpuno podređen automobilima. Ulice su bile sve prometnije, parkinzi sve puniji, ispred glavnog ulaza Gradske kuće stajalište za autobuse…

Mirne gradske oaze su kopnile, stare kandelabre su odavno zamenila neonska svetla a novi urbanistički plan je predviđao sve samo ne nekakav kutak ili ulicu, pošteđenu saobraćaja i ugodnu za boravak ljudi.

Nedostatak tog kvaliteta urbanog života, podstakao je pojedince da traže nekakav prostor koji je promakao tehnokratama i koji bi mogao imati zadovoljavajući estetski potencijal.

Rešenje je nađeno u srcu grada, u Gradskoj kući. Njeno unutrašnje dvorište – atrijum, može biti jedna skrovita mala ulica velelepnog izgleda, iz pravca Korzoa prema Štrosmajerovoj.Ljudi iz Doma kulture, koji se uselio u zgradu, imali su konkretne ideje.

Uz minimum budžetskih sredstava i preraspodelom prostora u prizemlju atrijuma, dobio bi se atraktivni niz prikladnih prodavnica, zanimljivih lokala i kulturnih ustanova. Ambicije su bile sasvim realne. "Parisko dvorište" bi imalo i disko klub, prodavnicu ploča, knjiga, antikvarnicu, turistički servis, radnje, bar, pivnicu…Ta nova arterija kroz koju bi prostrujao život, snažno je razbuktala maštu tadašnjeg mladog sveta. To je bilo nešto što im je silno nedostajalo.

Današnje generacije imaju svoju Engelsovu (ne tako davno i Korzo i Drapšinovu) ali ondašnja omladina nije dosanjala taj san, da ima jedno takvo uzbudljivo žarište kulture i zabave. Tako nešto nisu imali ni naši veći gradovi a mi smo bili tako blizu.

Istina, krenulo se polako u raščišćavanje zapuštenog dvorišta. Tu su u neko vreme bile izgrađene garaže i to od betona, koji je sad trebalo razbijati. Ali sve je to kasnilo, entuzijazam se razvodnjio, jedino je ostala ista čežnja, najviše mladih, koji su čekali to čudo. Kada je krajem sedamdesetih jedan deo uređen i prepušten Domu kulture i građanima, Subotica više nije bila ista. Korzo je upravo tada potpuno zatvoren za pešake, par godina kasnije su počeli po gradu da niču moderni kafići a 1985. godine, završena je zelena fontana, centar je uređen po meri čoveka pa je ideja o završetku atrijuma Gradske kuće, lagano otišla u zaborav.

Subotica u snovima

Ipak, tih 5 -6 godina koliko je deo dvorišta bio pod upravom Doma kulture, u tom zanimljivom prostoru su održani mnogi dobri koncerti, kamerne predstave i događaji. Gašenjem Doma kulture polovinom osamdesetih, kapija je zatvorena.

Polovinom devedesetih se otvorila još jedna dimenzija Gradske kuće. Malo ko je do tad znao da ispod postoji veliki podrum koji može puno toga da primi. Jedno preduzeće je napravilo projekat za preuređenje. Bila je gotova stvar da se tamo useli vinarija, diskoteka, muzej…Samo se o tome pričalo, sve u cilju da se ta kuća približi građanima, da ona ne bude samo otuđeni dom administracije. Burni događaji na istorijskoj pozornici koji su potom usledili, potpuno su izbrisali ovu ideju iz kolektivne memorije.

Danas je ulaz u sva četiri dvorišta zabranjen. Obilazak i fotografisanje je moguće uz posebnu dozvolu.



KOMENTARI

  1. mislilac kaže:

    A BILO NAM JE, BILO NAM JE LEPO!

  2. Alan Ford kaže:

    Zašto imam taj osećaj…. da mnogo dobrih stvari, ideja, projekata, nije moguće realizovati zbog nekoliko tvrdoglavih…. „E, ne može!“ Koliko puta sam to čuo, a da iza te ogavne parole nije stajao niti jedan JEDINI argument!

OSTAVITE KOMENTAR