Podstanarstvo u Subotici nekada i sad

Jedan od filmova na ovogodišnjem filmskom festivalu na Paliću imao je za temu probeleme jedne rentijerke koja ima u vlastištvu ceo soliter. Nevolje sa dotrajalom zgradom koje ima stara Šveđanka podsećaju na one sa kojima se danas susreću naši upravnici zgrada, a naše gledaoce navode na razmišljanje koliko se isplati biznis izdavanja stanova.

Mi još nemamo takve rentijere, a jasno je i zašto – neuređeni propisi i pre svega niska cena kirije. Kako smo došli do toga?

Nekada je imati stan viška bila retka privilegija. Cena jednomesečne kirije dostizala je i iznos jedne prosečne plate. Socijalistička preduzeća su gradila stanove za svoje radnike i službenike, a i drugi slojevi društva su mogli da se nadaju društvenim stanovima ili kreditima za izgradnju. Od kraja sedemdesetih na povoljne kredite više nije moglo da se računa, a od početka devedesetih pojam društvenog stana prestao je da postoji.

Subotica je grad prostranih dvorišta pa su u mnogima sazidani mali stanovi za izdavanje kojih nikada nije bilo dosta. Studentima je izdavana po jedna soba sa zajedničkim kupatilom i kuhinjom koju su delili sa stanodavcem. Tadašnji podstanari se sećaju hvatanja veza u „Subotičkim novinama“ da se dobiju informacije o oglasima, pre nego što se novi broj pojavi na trafikama. Za visoku cenu bilo je u ponudi raznih stanova, ali i jazbina kojih se stanodavci nisu stideli, iako u njima nije bilo ni vode ni WC-a. Kada je reč o nameštaju, bili su to rashodovani komadi na proputovanju za smeće. Tada se rentijerstvo činilo kao posao iz snova: „Samo skupljaš kiriju i tu i tamo po nešto popraviš“.

Devedesetih je sva stanogradnja zaustavljena, dok je ekonomski i monetarni sistem bio u rasulu. Ni banke više nisu služile ničemu a pogotovo ne obezbeđivanju kredita. Iako je to bilo teško vreme za naše građane, cena zakupa stana je držala cenu u markama. Podstanari su bili u milosti vlasnika stana, bez ikakvih propisa koji bi regulisali ovaj biznis.

Kada su stvari dovedene u red i banke posle dugo vremena ponudile stambene kredite, nije bio mali broj onih koji su u tome videli svoju priliku za posao. Po tadašnjim cenama kirije koja se podudarala sa jednomesečnom ratom kredita, računica je bila jasna:

Stan može da otplaćuje sam sebe!

Ali ne zadugo. Dotadašnji podstanari takođe su uzeli kredite i počeli da otplaćuju sopstvene domove.

Početak dvehiljaditih nije odmah doveo kranove nad Suboticu, međutim, polovinom te decenije došlo je do ekspanzije građevinskog sektora. Među kupcima stanova bilo je i onih koji su smatrali da je to dobra investicija koja „leba ne traži“, a donosi profit od kirije. Sve se to promenilo do današnjeg dana. Sve više praznih stanova i te kako traži „leba“. Vlada najavljuje propise koji konačno treba da urede ovu oblast. Da li će nam to dovesti novu klasu rentijera, teško je verovati.



KOMENTARI

OSTAVITE KOMENTAR