Pooštriti kazne za provale u porodičnom domu

Smrtni strah od razbojnika i strašne sudbine na kućnom pragu naterao je zimus starca iz Velike Plane da zapuca iz lovačke puške i tako pokuša da spasi sebe i svoju bespomoćnu suprugu. Krađe, pljačke i razbojništva odavno nisu retkost u Srbiji, čak ni u porodičnim domaćinstvima nemoćnih i starih lica. Kako pokazuju analize istražnih organa, u strukturi krivičnih dela u Srbiji dominiraju delikti protiv imovine: krađa, teška krađa, razbojnička krađa i razbojništvo.

provala

Po podacima iz zvaničnih izveštaja Republičkog javnog tužilaštva o radu tužilaštava na suzbijanju kriminaliteta i zaštiti ustavnosti, u toku 2014. godine prijavljeno je 27.505 osoba zbog nekog od pomenuta četiri imovinska delikta, od toga 1.302 za razbojničke krađe i razbojništva, dok je 2013. godine od ukupno 26.200 prijavljenih, njih 1.686 sumnjičeno za razbojničke krađe i razbojništva.

Nisu bolji pokazatelji ni za 2012. godinu jer je takođe zbog razbojništva i razbojničke krađe bilo 1.817 prijavljenih. Kalendar za 2014. godinu beleži da je u prijavljenim razbojničkim krađama i razbojništvima bilo 736 oštećenih, među kojima 17 maloletnika.

Teška razbojništva, pogotovo ona u porodičnom domu u prisustvu ukućana uz brutalno, bestijalno nasilje nad njima, građani sve češće posmatraju kao svojevrsno jedinstveno krivično delo pa su učestala i zalaganja da kao takvo bude predviđeno u krivičnom zakonodavstvu, barem kao oblik krivičnog dela razbojništva, uz zaprećenu kaznu kao za ostala najteža krivična dela.

Stručnjaci za oblasti viktimologije i krivičnog prava zapažaju da žrtve nasilnih imovinskih delikata nisu dovoljno vidljive u društvu, a skreću pažnju i na pitanja zaštite i položaja tih žrtava u krivičnom postupku, ocenjujući da bi neka zakonska rešenja trebalo unaprediti, a zakon dosledno primenjivati. Nije dobro, kažu, što po našem novom ZKP-u, oštećeni u krivičnom postupku nema pravo na žalbu na presudu, već samo pravo na troškove postupka.

Po ocenama mnogih advokata, uloga punomoćnika oštećenog u krivičnom postupku praktično se svodi na neki pritisak da se ništa nije zaboravilo, pošto tužilac vodi tužbu.

Stručnjak Viktimološkog društva Srbije Jasmina Nikolić, defektolog, kaže da brojna istraživanja, kao i iskustva te organizacije, „pokazuju da je ceo naš krivičnopravni sistem nekako okrenut ka počiniocima, dok žrtva nekih nasilnih krivičnih dela ima gotovo marginalnu ulogu“.

– U Srbiji smo tek počeli da prepoznajemo pojedine kategorije žrtava i da shvatamo da one imaju svoje potrebe, a to su u poslednje vreme žrtve nasilja u porodici, žrtve trgovine ljudima, žrtve seksualnog nasilja, dok su žrtve ostalih krivičnih dela, čini mi se, potpuno neprepoznate, i što se tiče šire javnosti i stručnjaka, a njihove potrebe u krivičnopravnom sistemu su takođe nekako nevidljive i veoma često žrtve se pojavljuju bez pravnog punomoćnika, same sebe zastupaju na sudu – predočava Jasmina Nikolić. – Utisak je da su žrtve te koje se stalno nešto pitaju, stalno imaju neki osećaj da su možda doprinele tome što im se dogodilo. Nekako, ceo sistem je usmeren na to da se smanji kazna počiniocu krivičnog dela, dok oštećena strana, recimo žrtva razbojništva, ostaje u senci.

Kolike su traume žrtve teških delikata vidljivo je, napominje Jasmina Nikolić, na nekim krivičnim delima koja se čine banalnim, recimo, yeparenje, posle kojeg žrtva i te kako oseća posledice jer, osim pretrpljene materijalne štete, ma koliko mala bila, s druge strane je povređena, uplašena, oseća će se nesigurno kad ide ulicom, gradskim prevozom, ulazi u zgradu, a mora to svakodnevno da radi.

Jasno je koliki je tek strah žrtve kad je reč o obijanju stanova jer  provalnik ulazi u privatni prostor građana gde se oni osećaju najsigurnije.

– Nije to samo gubitak materijalnih stvari koje treba i da se nadoknade već i te žrtve imaju potrebu za psihološkom, psihosocijalnom i emocionalnom podrškom. U porodičnom domu, koji treba da bude neko sigurno mesto, prilikom razbojništava, osim materijalne štete, neretko se događa kombinacija više teških krivičnih dela, strašno nasilje, koje ostavlja trajne posledice na žrtve, ako ishod nije smrtni.

Ako jest, onda su ostali članovi porodice veoma ugroženi, i to ostavlja posledice svakako za ceo život – ukazuje Jasmina Nikolić, i dodaje da je priklonjena mišljenju da bi trebalo nešto promeniti u krivičnom zakonodavstvu po pitanju sankcionisanja krivičnih dela razbojništva u porodičnom domu u prisustvu  ukućana i nasilja nad njima, ili makar da se dosledno primenjuju zakoni koji postoje.

Budući da je Srbija otvorili poglavlje 23, u okviru kojeg je i deo koji se odnosi na žrtve svih oblika kriminaliteta, kao i da moramo naše zakone da uskladimo s evropskim, u Viktimološkom društvu priželjkuju da taj put iskoristimo da poboljšamo zakone, a sve međunarodne konvencije koje se bave pravima žrtava, stare i nemoćne smatraju kao veoma osetljive žrtve, kojima se poklanja velika pažanja.

Osim poboljšanja zakona, potrebno je, kažu, i poboljšanje svesti ljudi da moramo da se pomažemo i da imamo veću solidarnost. Mediji takođe nedovoljno prostora posvećuju žrtvama krivičnih dela.

– Sve statistike pokazuju da svaka osoba jednom u životu postane žrtva nekog oblika  kriminaliteta. To nije nešto imaginarno, što se dešava samo na nekom drugom mestu, sve vrste kriminaliteta se dešavaju svuda oko nas, tako da, nažalost, aposolutno nema zaštićenih, pogotovo sad u eri terorizma. Nekako mi se sada čini da sa savremenim društvom imamo sve više opasnosti – naglašava Jasmina Nikolić.

 

Žrtve dobijaju malu pomoć

 

Veliki problem je to, kako ocenjuje Jasmina Nikolić, što te žrtve dobijaju veoma malu pomoć, bilo od društva ili od nevladinih organizacija koje se bave podrškom žrtvama krivičnih dela.

– Pretpostavljam da žrtve vrlo slabo dolaze do informacija o tome da postoje neke službe kojima se mogu javiti, i pitanje je da li neko osluškuje njihove potrebe pa da ih uputi – napominje Jasmina Nikolić.Po njenim rečima, mi nemamo sistem kao na Zapadu da Tužilaštvo daje žrtvama informacije o tome kome mogu da se obrate, ali nešto se ipak pomera jer su počele da rade informativne službe za žrtve i svedoke u velikim sudovima i tužilaštvima u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu i Nišu.

 

Dnevnik



KOMENTARI

  1. MILENIJA kaže:

    Ne razumem zašto se država toliko opire da primeni evropske zakone koji su na strani žrtve, a ne kao kod nas, na strani kriminalaca!

  2. Nema druge, nego... kaže:

    Podnetu krivičnu prijavu protiv izvesne osobe zbog pokušaja napada „opasnim oružjem-oruđem…“, tužilaštvo je odbacilo kao neosnovanu, verujući isključivo na „časnu reč“ napadača, a ne na bazi prethodnih i upitno izostalih istražnih radnji. Tako da je u predmetnom, ali i drugim slučajevima, ispalo – ispada: „Ni po babu, ni po stričevima“, samo malkice – po ujacima, odnosno u korist napadača.

    Dakle, nije (ili ne samo) u povećanju zaprećenih kazni, nego u striktnoj, i nepristrasnoj primeni već postojećih odredaba. Bilo prekršajnih ili krivičnih, svejedno!

OSTAVITE KOMENTAR