Kažu za njega da je bio izuzetno borben. Oštar ali ne grub. Spartak je bio dobar po blatu upravo zahvaljujući neumornom odbrambenom igraču sa brojem 2 na leđima – Antalu Tapiški. Možete ga videti kako svakodnevno prolazi gradom energično vozeći bicikl, kao da nema svih svojih 85 godina. On i njegov vršnjak Miloš Glončak koji je branio za Spartak u 20 sezona, danas su najstariji prvotimci iz zlatne generacije „Plavih“, pedesetih godina.
Kroz razgovor sa Tapiškom, skidaju se naslage vremena sa nekih događaja koji su već pali u zaborav.
„Glončak je stao na gol kada je standardni golman zakasnio na trening – zbog golubova. Bio je to Kampa – strastveni golubar ! Golubovi su mu bili na prvom mestu pa je na treninzima uvek pogledom pratio neko jato. Čak i na utakmici je znao da se zagleda u nebo. Miloš Glončak ga je nasledio na golu i do danas smo veliki prijatelji“- seća se čuveni Tapi.
Gde ste počeli da šutirate loptu ?
„Imali smo dečački tim u Petom kvartu. Kod male crkve na Somborskom putu imali smo komplet uređen teren. Napravili smo golove, mreže,…sve! Igrali smo utakmice sa kvartovskim timovima iz drugih delova grada.“
Međutim, za dobru kondiciju zaslužne su bile i druge okolnosti.
„Dobio sam mesto šegrta u radionici na Palićkom putu. Gazda je bio nezgodan, jednom me je čak ošamario kada sam pomešao benzin i naftu.
Tada smo živeli kod pijace a ja sam imao pauzu od 35 minuta da sa Palićkog puta odem kući na ručak i vratim se. Tako sam ja sprintom trčao kući, mama je već podgrejala jelo da jedem, nakon čega bih se isto tako trkom vratio u radionicu. Vremenom sam se sasvim navikao na to.“ – kaže Tapiška
Gde ste počeli karijeru ?
„Čika Kopas me je odveo u Sport 1946. godine a potom su me vrbovali iz Radničkog koji je igrao na SANDu. Osvojili smo kup Subotice i 1948. godine sam stigao u Spartak.“
Vojsku ste služili u mornarici, avijaciji i pešadiji.
„Regrutovan sam u mornaricu i tako sam zaigrao za splitski Mornar. Kada su oni rasformirani prešao sam u prvoligaša „Naša krila“. To je bio tim ratnog vazduhoplovstva.
Vojsku sam služio tri godine i na kraju odigrao i jednu sezonu za beogradski Partizan. Za prvi tim sam nastupio samo jednom, protiv Vojvodine. Uglavnom sam bio rezervista. Trener je bio Ilješ Špic.“- seća se Antal Tapiška.
Spartak je pedesetih bio prvoligaš u maloj ligi velike Jugoslavije (12 – 14 klubova)
„ Mojoj generaciji je pogon bilo veliko drugarstvo. Novca nije bilo, svi smo dobili zaposlenje preko željeznice koja je bila pokrovitelj. Najviše nas je radilo u Željezničkoj štampariji. Gemeši, Čović, Bogešić, Latki…
Imali smo dobrog menadžera, Mihajla Selea. On je Spartaku organizovao turneje po Nemačkoj, Francuskoj, Engleskoj, igrali smo i u Albaniji, na Malti, u Rumuniji i još nekim evropskim zemljama.
Nastupili smo protiv čuvene generacije mađarske reprezentacije, koja je tada bila među najjačima na svetu. Dobili smo prvo poluvreme 2:1. Potcenili su nas a i nisu znali da razumemo mađarski, da ih „prisluškujemo“. U drugom poluvremenu su dodali gas i dali nam pet golova.“
Ulaznica za NEP stadion, Mađarska – Spartak 6:2
Godine 1961. nakon 500 utakmica u plavom dresu…
Nakon igračke karijere Antal Tapiška je vodio timove Vinogradara i Zorke, ženski fudbalski klub, pionirsku školu, zatim bio upravnik Gradskog stadiona…
Za kraj ga pitamo da se priseti neke tekme.
„Igralo se poslednje kolo protiv Sarajeva, u gostima. Valjalo je dobiti tu utakmicu, da se popravi pozicija na tabeli. Bila je kiša i blato a ja sam pogubio krampone po terenu. Bio sam očajan, klizao sam se po travi. Naš tadašnji trener Moša Marjanović vikne : Pipko (Kopilović) nazad, Tapi napred ! Nisam mogao nikako da se oslobodim čuvara koji se „obesio“ na mene. Ipak, dva minuta pre kraja, uhvatim jedan centaršut levom nogom kao nikad u životu. Jak udarac i 1:0 !
Joška je kod trenera sredio da se proslavi. Moša je voleo piće. Sutra su osvanuli debeli naslovi u novinama…sa mojim imenom.“
Sećam se, bio mi je trener prije Gojka Janjića, ili iza, ne znam tačno, u FK ZORCI . Bilo je to jako davno!
Ovakve priče i anegdote su neophodne za sve subotičane koji vole bilo koji sport,što bolje upoznamo istoriju koju ovaj grad ima,a istoriju jednog grada ne čine samo građevine nego i LJUDI, to ćemo ga više voleti.Svaka čast autoru ovog teksta
Više se ne sećam datuma, ali mi je oštro ostalo u pamćenju, kada su omladinci iz OFK. Subotice prešli u Spartak. Igrali su napadalački fudbal, zabijali strašne golove protivničkim ekipama, milina je bilo gledati te mlade igrače. Zbog čega, ni toga se ne sećam, ali pridružio im se, tada već stariji golman, Glončak. Bio je neki problem sa golmanima, pa je on stao između stative, dirigovao izvrsno svoje mlade kolege u odbranbenom redu, pravio i golmanske parade, a mi gledaoci znali smo mu dati veliki zahfalnost dugim aplauzima, glasnim bodrenjem. Eto jedna lepa uspomena o Glončaku, koji je isto značio za Spartak, kao što je to bio i Tapiška, pa i ostala mnogo poznatih imena našeg voljenog tima.