„Slobodna Vojvodina“ 1945. godine:
Još davno pre Prvog svetskog rata, 1912. godine Ilija Šibalić nije bio naročito imućan čovek, ali je onda izbio Prvi svetski rat. Pored toga što je postao austrougarski vojnik, on se brzo oslobodio od vojnih dužnosti i služenja na frontu, te je počeo preko dobro stvorenih veza da trguje, otvarao je nove i nove radnje i pronalazio sve novije načine kako će se obogatiti, opravdavši u potpunosti narodnu izreku: nekom rat, nekom brat!
Kada se rat završio Ilija Šibalić je u Subotici bio jedan od najbogatijih, pa pošto se u staroj Jugoslaviji ugled merio po težini kase i veličini trbuha – i najugledniji čovek. Svakako njegov preduzimljiv trgovački duh nije ni malo izlapio nego je u miru počeo izmišljati kakvu će vrstu radnje otvoriti, osim svoje već dobro uređene fabrike hleba.
Prodavnica ispod Nićin palate
Otvorio je on radnje za prodavanje finog belog hleba za gospodu, razne vrste keksova, zatim pekarske radnje, pa sve do birtija i otmenih restorana na Paliću, gde se mogao čovek nakon dobre večere potkrepiti „Šibalićevom kapljicom“. Napad okupatora na našu zemlju nije Šibalića nimalo zbunio u njegovom poslovanju jer je on našao vrlo lak način da se sa okupatorima sporazume, da svoju ogromnu fabriku hleba stavi njima na raspoloženje i time poveća ratni potencijal naših neprijatelja. Šibalić je povećavao svoje bogatstvo kao nikad pre.
U dnu njegove duše našao se ipak trun „dobrote“ pa je ponekad paketima pomagao internirane. Ali kada je osvanulo oslobođenje nije shvatio značaj i težinu one nesreće kroz koju je naš narod prolazio dok je on sebi zgrtao bogatstvo. Tako je brašno koje se prosipa prilikom rada, i koje je pre bacano, sada marljivo metlom pokupio i sa raznim otpacima drveta umesio hleb, i to liferovao Crvenoj armiji.
Tvornica hleba i luksuznog peciva, preteča Mlinskog preduzeća, kasnije poznatog kao – Fidelinka
Prilikom pretresa kod njega su nađene velike količine arpadžika i ulja koje je pribavio na nepravilan način, zatim 9.420 penga, koje je i posle promene novca zadržao zbog špekulacija. Nađeno je i 325 kg sapuna za pranje, 440 kg sapuna za umivanje, 252 m štofova u raznim bojama koje je on prikrio ili za sebe ili za druge. Nakon uviđaja njemu je izrečena presuda: jedna i po godina prisilnog rada, gubitak građanske časti za dve godine, konfiskacija fabrike hleba i sve nađene robe.
Rodoljubiva javnost Subotice već se duže vremena pitala kad će pravična kazna stići tog špekulanta koji nije jedini u ovom gradu.
„Slobodna Vojvodina“, jun 1945.
General Kosta Nađ, na mitingu u Subotici
Tako je izgledala poslovna biografija poznatog subotičkog industrijalca 1945. godine. Može biti da je sve ovo istina, mada je to moglo da se napiše i na drugačiji način. Malo je privrednika koji su do uspeha stigli zato što su ih krasile vrline kao što su uviđavnost, skromnost, iskrenost i poštenje. U svetu biznisa bezobzirnost donosi preimućstvo.
Kada istražujemo kako je sve to izgledalo u prošlosti, nailazimo na puno sličnosti sa današnjim vremenom, ali i određene razlike. U staroj Subotici bile su istaknute najveće poreske platiše (virilisti) pa se, umesto profitom, gazda mogao pohvaliti svojim doprinosom u budžetsku kasu. S druge strane, dobit je ulagana i u druge poslove pa danas možemo da vidimo kako se određen broj istih imena pojavljivao svuda: kao deoničari više preduzeća u gradu, osnivači, članovi upravnih odbora banaka, zemljoposednici, zakupci… Bogatstvo pojedinaca se uvećavalo a radnici nisu mogli da se odlepe od siromaštva.
Radna brigada za omladinsku prugu, jun 1946. godine
Industrijalac Ilija Šibalić u novom poretku nije mogao da sačuva svoje posede čak i da je sa partizanima prešao Neretvu i Sutjesku. Imovina je nacionalizovana a uskoro i predata radnicima na samoupravljanje. U Jugoslaviji je nastao jedan originalan sistem koji je imao svoje uspone i padove a završio se slomom socijalizma. Mi smo već osamdeseih smatrali da nam se ekonomija nalazi u krizi, mada nacionalni dohodak iz 1989. godine danas izgleda nedostižan. Kako je onda 1990. koja je bila opterećena i političkom krizom mogla da bude onako uspešna? To ostaje da nam objasne objektivni ekonomski istoričari.
Lansky
Nikad mi nije bilo jasno zasto su provodili nacionalizaciju kad danas provode denacionalizaciju i restituciju?Zar je moguce da su bili tako kratkovidni?
„U svetu biznisa bezobzirnost donosi preimućstvo.“
Ovo je jedna ključna rečenica koja je i dan danas svugde u svetu ostala aktuelna.
Dovoljno je u svetu politike pogledati na Trampa, Putina, Lukašenka, Kim Džong Una, a ima više takvih i u našoj bližoj okolini…
Biti brutalan i bezobziran je jedan od važnih preduslova da bi neko vladao i bio bogat.
Vlast ujedno znači i uticaj na neke tokove novca.
Nekada se govorilo da je jako dobro ako imate mogućnost da terate vodu na sopstvenu vodenicu.
Neko to radi na sitno, a neko naveliko.
Odmah mi je na pamet pao sjor Jakov iz serije Velo Misto.
„Bogatstvo pojedinaca se uvećavalo a radnici nisu mogli da se odlepe od siromaštva“. Nije tačno, prvo jer je u ovom agrarnom području bilo veoma malo radnika. Seljak je dobro živeo, većina salašara imala je lepe i dobre kuće u gradu, gde su nana i baćo dolazili da žive kad ostare ili da prezime. Radnici su bili problematični, jer su platu koju su u to vreme dobijali četvrtkom odmah spucali u nekoj birtiji, pa porodica često nije imala šta da jede. Da bi stali na put pijandurama, Gradsko veće je čak 1934. stavilo na dnevni red predlog da se zbog toga donese zabrana rada kafanama četvrtkom. Inače su gazde veoma cenile dobre radnike i za Božić su ih nagrađivali sa 200-500 dinara, što nisu bile male pare, jer da su ih uštedeli, za dve-tri godine su od toga mogli da kupe kuću, doduše skromnu, ali bez zaduživanja, kamata, rata kao danas. Preračunato po cenama osnovnih proizvoda predratnog doba i radničkih plata, ispada da su njihove plate odgovarale današnjim oko 70-80.000 današnjih dinara, toliko su za njih mogli da kupe. Šibalića su nakitili samo tako, pogotovo ono sa „metenjem brašna i komada drveta za Crvenu armiju“, ajde s milim Bogom, šta je trebalo uraditi sa Kočom Popovićem, sinom liferanta koji se u Prvom svetskom ratu obogatio tako što je srpskoj vojsci na frontu isporučivao brašno pomešano sa peskom? Ako niste znali, Popovićeve su pre rata u Beogradu zbog toga zvali „Peskari“. Pa to komunistima nije smetalo da imaju jednog „Peskara“ u svom rukovodećem vrhu.
@staro zakeralo Lepo su te nafilovali istorijskim revizionizmom.
Za bogatim gazdama ostale su lepe kuće a za običan svet su bile kuće od blata. Bilo je imućnih ratara ali mnogo više siromašnih, sa puno dece, koji su teško živeli. Slušao sam dosta priča o siromaštvu i životu u bedi. Možemo reći da je sirotinja sama kriva za svoje stanje ali mnogi od njih nisu mogli ni da dobiju šansu.
Socijalizam je obezbedio obrazovanje svakome ko je imao ambicije.
Kao i tada, i danas su kapitalisti motor razvoja. Ipak, ne mogu da saosećam sa njima kao što ni oni nemaju empatiju prema radnicima. Uvek ćemo biti suprotstavljeni. što je nužno da bi koliko toliko došli do boljih prava i uslova. Radnici u zemljama Zapada za svoja prava umnogome mogu da zahvale komunističkoj pretnji.
A da taj Šibalić nije drzao i neku piceriju i vinariju ?
Ko je financirao Lenjina da dize komunisticku revoluciju?Bez zapadnog kapitala nebi mogli srusiti carsku Rusiju.
@ Staro zakeralo,
@ Lansky,
Da nije bilo Sibalica bio bi neki drugi na njegovom mestu. Ko je bogat njemu zavide i smatraju da je njegovo bogatstvo sticano po pravilu na najneposteniji nacin. Ko je siromasan obicno se pravda da je eto on zrtva svojega postenja. Neko zna baratati sa novcem dok neko to ne zna. Nemacki loto daje besplatno svakome ko osvoji vise od pola miliona € besplatno finansijsko savetovanje, kako i gde uloziti novac na najsigurniji i najprofitabilniji nacin. Neki dobitnici saslusaju to reda radi, a mnogi jednostavno kazu – mene nema ko sta da uci sta cu ja sa parama. Loto-organizacija vodi statistiku o sudbini svih novopeceni milionera i rezultati su porazavajuci. Vecina dobitnika spiska premiju u roku od par godina i vraca se ponovo tamo gde je bila i pre lutrijskog dobitka. Inace u toj istoj Nemackoj su jos do pocetka 70-tih godina isplacivali u mnogim preduzecima radnu snagu svakog Petka gotovim novcem. Petkom bi onda supruge stajale pred vratima firmi i muzevima pokupile novac pre nego sto plata zavrsi u birtiji. Tek uvodjenjem ziro-racuna i isplata preko banke, taj obicaj se je ugasio. Stavljanjem smeca u hleb za Crvenu Armiju je jedna neunistiva prica. U tu pricu veruje samo onaj ko nije sluzio vojsku i ko nema pojma kako vojska funkcionise. Koliko god da su Rusi bili pijani, vodili su racuna o tome, kao uostalom i svaka armija, sta jedu i da im niko ne ubacuje niti smece niti cijankalij u hranu.
Na ovom svetu ima daleko vise siromasnih nego bogatih. Ne mogu svi ljudi biti industrijalci, bankari, ili veleposednici. Svet se deli na one koji imaju i one koji su materijalno slabiji. Jos Neandertalac u pecini ako je bio bolji lovac, je imao i bolje i lepse krzno da se njime zaogrne nego onaj koji je bio manje spretan u lovu. Kod svakakvog zverinja onaj glavni odnosi i najveci komad plena. Tu savremeni ljudi nisu nikakav izuzetak. Ja licno znam da baratam sa par hiljada € , ali sa vise miliona bih najverovatnije uprskao stvari, jer o tome nemam pojma a jos manje nekakvg iskustva.
Sto se kapitala tice, to je jedna stvar koja sigurno najmanje veze ima sa emocijama. Kapital po svojoj prirodi je raspolozen da se oplodjava kao jarac i u isto vreme je plasljiv i oprezan kao srna. Onaj koji izmedju te dve krajnosti nadje jedan srednji i optimalan put, postaje uspesni kapitalista.
Pretnja od komunizma sa istoka je jedno moguce objasnjenje materijalnog profitiranja Zapadnoevropskog proleterijata. To je u najboljem slucaju jedna moguca varijanta. Stvarni uzroci leze u socijalnoj trzsinoj privredi gde su se stopile ideje socijalizma i postulati kapitalizma. Potrosacko drustvo moze samo onda da funkcionise ako stanovnistvo ima sta da potrosi. Nemas novca nemas ni potrosackog drustva. Bez potrosaca nemas sta da proizvodis, bez proizvodnje nema profita, i tako u krug. Krcag ide po vodu dok se ne razbije. Razbiili su ga Ronald Regan, Margaret Tecer i Helmut Kol. Oni su proglasili novu ekonomiju u kojoj je najvaznije „Optimiranje“ (citaj -zgrtanje) profita, a sva ostala socijalna davanja i socijalne obaveze drustva i drzave prema gradjanima su manje vazni ili cak beznacajni. Odjednom se je sve pocelo privatizovati sta je bilo od strateskog znacaja svake zemlje, posta, zeleznica, zdravstvo, stambena izgradnja, saobracajna infrastruktura, outsorcing proizvodnje, njene eksportiranje u zemlje sa niskim nadnicima i nikakvim radnickim pravima, kao sto su Kina, Vijetnam, i sve one ostale i svesno prihvatanje velike nezaposlenosti u vlastitoj zemlji. Sve u svemu dok jedni ne osiromase drugi se ne obogate i tako sve u krug dok je sveta i veka. Savrseni ljudi ne postoje, pa prema tome nema ni savrsenog drustva makar koliko to neki filozofi i sociolozi pokusavali da nam objasne.
Lansky – uvek je bilo i svugde sirotinje i biće, pa i tada je bilo, niko ne kaže da nije. Siromašni su se i tada mogli školovati ako su bili talentovani, nisu kapitalisti bili glupi i oni su tražili stručnjake i zato su siromašne a pametne školovali. Učitelji su takve predlagali za školovanje, to mi je pričao čovek koji je 1898. krenuo u salašarsku školu na Đurđinu, da se sposobnima a siromašnima plaćalo dalje školovanje. Posle je komunizam sjebao sve, dobili smo sve više gluperdi sa diplomama, znamo posledice, da ne pričamo o tome („Socijalizam je obezbedio obrazovanje svakome ko je imao AMBICIJE“ – e, možeš misliti, imam ambicije, a glup sam ko konj! Šojić do Šojića). Kuće od blata su bile sasvim solidne i normalna pojava – nabijanice, je l tako, pa bilo je i ima još uvek i u gradu nabijanica kojima ništa ne fali ako se održavaju. Slušao sam i ja priče, ali iz prve ruke a ne prepričavanja, kako se zaista živelo i to uopšte nije bilo tako loše kako su to komunisti, u svom interesu, predstavljali. Ostavimo bogate po strani i to što su oni mogli da plate sebi, pogledajmo cene iz tog (predratnog) doba i uporedimo šta je sve običan svet za svoju platu ili dnevnicu (nadnicu) mogao da kupi, pa će se onda pokazati prava slika života, ništa lošija, čak i bolja nego danas! To što su tzv. „radničku klasu“ činile pijandure (vidi 1934. godinu i zatvaranje kafana četvrtkom!) dovodi u pitanje kakvu su to EMPATIJU trebali da imaju vlasnici kapitala prema njima??? Uostalom, šta je to EMPATIJA? Ona se ne maže na hleb. Naravno da su im bili potrebni dobri radnici i naravno da su bili spremni da ih dobro plate, jer je to bilo u njihovom interesu, i naravno da nisu zarezivali OLOŠ KOMUNISTIČKI, a sada što su takvi uz pomoć Crvene armije i Čerčila došli na vlast i krenuli u otimačinu, druga je priča. Ubrzo smo dobili CRVENU BURŽOAZIJU, ako me sećanje ne vara, a sećam se dosta toga, makar parole iz 1968 „Dole crvena buržoazija“. Prema tome, sja`ho Kurta da uzjaše Murta. Nečijeg dedu streljali da bi mu uzeli sve i nečiji deda ga streljao da bi se uselio u njegovu kuću, a sada će njegov unuk (ne mislim na tebe lično niti bilo koga određenog) da mi priča o tobožnjoj „revoluciji“ koja nam je donela „pravednije društvo“ i „blagostanje“-.Ma da, nego šta…
Karlo M. – Ne znam šta je to „istorijski revizionizam“. Znam samo da postoji istorija koju su pisali pobednici ali ne znam zašto bi ona, u strahu od „istorijskog revizionizma“, morala da ostane zacementirana za vjeki vjekova? Ako postoje i utvrde se ČINJENICE koje otkrivaju da je istorija kakvu su nam do sada servirali bila LAŽNA, ne vidim u čemu je problem i u čemu je „istorijski revizionizam“ ako se ona ispravi? Osim što oni kojima to nije u interesu izmišljaju floskulu „istorijski revizionizam“ i za njega optužuju one koji iznose drugačije podatke i zaključke, da bi odbranili laž koju zastupaju.
@ Sava golobradi
Lenjina su finansirali oni kojima je bilo vazno da izazovu nemire u carskoj Rusiji i da je na taj nacin eliminisu sa istocnog fronta i oslabe sile Triple entente. jeftinije je bilo platiti Lenjinu put i dati mu nesto novca da dize revoluciju, nego finansirati ratna dejstva na Evropskom istoku.
@ Sava golobradi
Nacionalizacija je bila deo pljačke i terora koju su sprovodili komunisti,możda greśim. Mnogi komunisti su je sprovodili sa dobrom namerom,ali pakao je popločan dobrim namerama. Da li Si ćuo za cazinsku bunu ? Organizatori su bili bivši partizani,koji su se razočarali u posleratnu ‘narodnu vlast’. Većini nepismenog olośa nacionalizacija je bila jedini način da se odlepi od dna. Bilo je eksplotatora sirotinje pre crvene revolucije. Međutim,bilo ih je i u komunizmu kao śto ih i danas ima.
@Lansky…I ja oduvek smatram da su zapadni kapitalisti dali radnicima vise od mrvica bas zbog komunisticke pretnje. Imali smo marksizam u skoli i iako je teoretski to dosta dobro zamisljeno, zaboravilo se na ljudski faktor.
@ Trovach
Meni nekako pored najbolje volje nije bas najasnije cime su to mogli komunisti plasiti kapitaliste na zapadu? Istocnoevropsko-Ruskim standardom i blagostanjem, dobrim zivotom i izobiljem robe siroke potrosnje. Ne nista od toga. Nemci imaju i imali su daleko starije, snaznije i uticajnije kompartije od celog Istocnog bloka zajedno. Uzgred imaju ih i danas. Logika je vrlo prosta ako zelis da prodajes robu onda moras i omoguciti da potencijalni kupci raspolazu i materijalnim sredstvima da tu robu kupe. Ako se misli da je izazivanje radnickih protesta , strajkova i nemira nekakav bauk za kapitaliste, onda to jeste. Medjutim to je ujedno i mac sa dve ostrice jer ima isto tako lose posledice i po radnicku klasu. Od ww2 pa sve do danas u kapitalizmu zapadnog tipa sve se je zavrsavalo pregovorima o radnim uslovima i zaradama, uz uzimanje u obzir realne inflacije i opste ekonomske situacije u zemlji i nostranstvu, sve to uz objektivnu medijaciju ljudi od poverenja i ugleda za sve involvirane strane. Tu otprilike u trazenju zajednickog jezika i interesa lezi kljuc za jedno relativno blagostanje na Zapadu.
Teza o komunističkoj pretnji nije ekskluzivno moj zaključak ali sam ga prihvatio jer se sa njim slažem. U prilog tome ide lagano opadanje radničkih prava u poslednjih 20 godina. Iako zemlje istočnog bloka nisu bile privlačne, na Zapadu su tih godina bile jake levičarske struje, čak do ekstrema koji su sprovodili teror. Kapital ima interes da društvo bude potrošačko ali kapitalisti pojedinačno ne dele svi društvenu odgovornost da vode brigu o radničkom standardu. Ograničavaju ih zakoni do kojih se došlo dogovorom a do toga se nije došlo lako. Ni ta stečena prava nisu garantovana za večnost. Borba mora biti neprestana.
Radnicka prava nisu u opadanju. Ona su samo zaobidjena raznim smicalicama koje stoje poslodavcima na raspolozenju. Za svako radno mesto u Malom Bajmoku je negde neko ostao bez posla. Radno mesto u Srbiji ili negde u nekoj slicnoj zemlji je svakom stranom poslodavcu atraktivno ne samo zbog visine nadnice,nego sto u slucaju potrebe moze zaposlenima ljubazno da se zahvali na saradnji i nema nikakvu socijalnu odgovornost prema otpustenima. To je jedna uspesna metoda kojom se vrsi pritisak na radnike u maticnoj zemlji. Radnicku klasu u jednoj zemlji izigras pomocu radnicke klase u drugoj zemlji i jos se hvalis kako delujes planetarno za dobrobit svih ljudi na planeti. Problem zapadnih drustava i tamosnje radnicke klase je u metamorfozi klasicne radnicke partije – Socijaldemokratije – koja se danas bavi problemom feminizma ili pitanjem polozaja zene u Kamerunu, rodnom ravnopravnoscu, problemima seksualne orijentacije pojedinih grupacija, verskim slobodama, integracijom onih koji se ne zele integrisati i ko zna kakvim sve jos problemima. Pri tome ono sto je smisao i jezgra socijaldemokratije, polozaj i prava domicilnih gradjana i radnika, se potpuno zanemaruje u korist pomenutih marginalija od kojih ne zavisi drustvena egzistencija a kamo li buducnost jednog drustva. Sve sto danas ide uz socijaldemokratiju prati u stopu i preobrazaj nekada snaznih strukovnih sindikata a sada objedinjenih u jedan veliki sidikat koji zivi sam za sebe i bavi se svim i svacim, narocito dnevnom politikom i unutrasnjim kadrovskim pitanjima (intrigama) i sindikata koji se ne bavi vise pitanjima i problemima jednog radnika ili strukovne grupe, nego iskljucivo radnickom klasom u celini i sve to u kontekstu socijalnog mira i naravno vlastitih visoko dotiranih rukovodecih pozicija.
radnička prava nisu u opadanju samo su zaobiđena. nije šija nego vrat.
@Kertvaros…Stvar je vrlo jednostavna. Posle Oktobarske revolucije su ze zapadni kapitalisti zabrinuli da se isto ne desi i kod njih, pa su dali malo vise radnicima nego pre. I na zapadu su radnici ziveli u radnickim naseljima nagurani u mali prostor, a radili su cak i preko 12 sati, cak i deca. Sa popravkom radnickog standarda su to mogli koristiti u propagandne svrhe kako je taj sistem bolji od komunizma.
EU zakoni o radu su jos uvek isti i nepromenjeni. Promena je u tome sto poslodavci prebacuju proizvodnju u zemlje Treceg sveta i EU zakoni ih time vise ne doticu. Prebacivanjem produkcije u inostranstvo, ne samo da se oslobadjaji zakona o radu, nego i visokih poreza i zagarantovanih satnica. Time oni misle da su povecali svoj profit, sto je cak i kratkorocno gledano tacno. Na duze staze njihove proizvode nece moci da kupuje slabo placena inostrana radna snaga, a u maticnim zemljama ono radnistvo koje je ostalo bez posla to ce moci jos manje. Kada sve sve sabere, ispod crte nace ostati nikakve koristi od zabilazenja zakona.
@ Trovach,
Stvar nije bas tako jednostavna. Posle Oktobarske revolucije dolaze ekonomske krize kao direktna posledica WW1, ogromna inflacija, svetska ekonomska kriza, Masovna nezaposlenost, za radnicku klasu ni malo lepa ni dobra vremena. Stvari se menjaju tek dolaskom nacista na vlast. Zvanicni naziv njihove partije je glasio – Nacionalsocijalisticka radnicka partija Nemacke. Oni su poceli da donose zakone o zastiti radnika, zabrani rada za decu, omladina nije smela da radi u smenama, isto tako ni trudnice. Nocni rad za te katogorije je bio strogo zabranjen. Uvodjene su razne privilegije za radnike i njihove porodice, decji dodatak, godisnji odmori,organizovana letovanja za porodice u letovalistima na moru, zdravstvena zastita itd. Premije za svako novorodjeno dete, puna zaposlesnost kroz drzavne investicije, povoljni krediti za gradnju kuca i stoga nije nikakvo cudo da su oni masovno glasali za naciste. Nakon sloma nacizma, vise ni jedna partija nije isla sa svojim programom nize od onoga sto su ponudili nacisti. Niko vise sebi nije mogao dozvoliti da ga optuze da je gorji od nacista. To nije bio slaucaj samo u Nemackoj nego skoro po citavoj Evropi. Dakle ne komunisti, nego nacisti su bili ti koji su dali „mustru“
@Kertvaros…Znam, a pricu dodatno komplikuje odlazak velikog broja muskaraca u ww2, pa zenska radna snaga pocinje vise da se ceni.
Polako se udaljujemo od teme. Ukoliko nekoga zanima Sibalic, Mlinsko preduzece i Fidelinka upucujem ga na napis „Ilija-Iles“ od 15.decembra 2015.godine.
Jedino da napomenem da Fabrika hleba Ilije Sibalica nije preteca Mlinskog preduzeca, posto je preduzece „Jedinstvo“ (ex Fabrika hleba I.S.) pripojeno Mlinskom preduzecu nakon izgradnje mlina,silosa i pekare u Sandoru.
@Kertvaros – Hvala za odličan komentar u kojem ste vrlo argumentovano potvrdili ono što tvrdim o bogatima i sirotinji, o imati i nemati i onome što g.Lansky tvrdi da „Borba mora biti neprestana“. Ta „borba“ podrazumeva zavist i bes nesposobnih i siromašnih prema sposobnima i bogatima i želju da im se otme i prisvoji to bogatstvo. To je sada isuviše pojednostavljeno rečeno i neko će naći hiljadu argumenata kako su bogati došli do bogatstva (uglavnom se SMATRA da je to UVEK na nepošten način, što nije tačno, ali nećemo o tome), pa to opravdava SKLONOST REVOLUCIJI kakvu ima i g.Lansky. A revolucije se, ako ćemo realno, NIKADA nisu dogodile (mislim političke, za razliku od industrijske, seksualne, itd…) Francuska revolucija 1789. bila je zavera jednog broja poremećenih intelektualaca predvođenih opskurnim Robespjerom i povezanih i verovatno plaćenih od stranih interesa (slično kao 5.oktobra 2000. kod nas!) Ona se NIJE dogodila jer Bastilja nije bila „tamnica naroda“ već luksuzni zatvor za bogate, koji su plaćali svoj „boravak“ u njoj i na dan 14.jula imala je TRI i brojkom 3 zatvorenika. Jedan je bio poludeli Markiz de Sad koji se popeo na prozor i vikao: „Upomoć, kolju zatvorenike!“ Vojska je tog dana bila van Pariza i Bastilju je čuvala švedska garda najamnika. Jedan mesar poveo je delegaciju i tražio da razgovara sa zapovednikom i u toku tog razgovora stručno, mesarski mu je odsekao glavu. Tako je počelo. Onda su ti zaverenici pobili gardiste, otvorili magacine sa oružjem i počeli da dele oružje fukari na ulici. Organizatori, Robesjper i drugi, su to iskoristili da preuzmu vlast, Bastilja nije srušena jer „juriša naroda“ nije bilo, pošto je jedan preduzimač po imenu Paloa organizovao njeno rušenje radi prodaje kamena, od čega se obogatio, ALI TEK GODINU DANA KASNIJE. Raspravljao sam nedavno sa jednim intelektualcem na sajtu Quora koji je zastupao stav da je ubistvo Marije Antoanete, kraljice, bilo opravdano, „jer je kraljica živela u luksuzu a narod gladovao“. Rekao sam da nije tačno, jer su svi kraljevi i kraljice živeli u luksuzu a narod nije gladovao zbog toga nego zat što je te godine podbacila žetva, a i nije gladovao jer je bilo organizovano davanje pomoći gladnima, nešto kao danas „narodne kuhinje“. A 14.juli je proglašen državnim praznikom povodom jednog skupštinskog događaja (odluke) 100 godina kasnije. Za mit o „revoluciji“ odgovoran je drug Karl Marks, čije pravo ime se krije kao zmija noge a bilo je HAIM HERŠEL MORDEKAJ, i postoji razlog zbog čega se krije. Generacije i generacije su prošle fakultete, decenijama učile marksizam a to nikada nije spomenuto. ZAŠTO??? Druga „revolucija“ – Oktobarska. Bio sam u Zimskom dvorcu i pokazivali su nam sobu u kojoj su revolucionari uhapsili vladu Kerenskog na zasedanju. Vodič nam je pokazao sporedno stepenište kojim su došli, pošto su na jednom sporednom ulazu potplatili stražara da ih pusti u Zimski dvorac. A JURIŠ NA ZIMSKI DVORAC??? Samo se nasmejao. O našoj „revoluciji i NOB“ ne vredi dokazivati usijanim glavama, samo ću navesti jedan citat, govor Moše Pijade sa zasedanja AVNOJ-a u Bihaću, koji sve objašnjava kako je toj bandi bilo samo do dolaska na vlast: on objašnjava strategiju osvajanja vlasti
„…Potrebno je zato stvoriti toliko mnogo beskućnika, da ovi beskućnici budu većina u državi. Stoga mi moramo da palimo. Pripucaćemo pa ćemo se povući. Nemci nas neće naći, ali će iz osvete da pale sela. Onda će nam seljaci, koji tamo ostanu bez krova, sami doći i mi ćemo imati narod uza se pa ćemo na taj način postati gospodari situacije. Oni koji nemaju ni kuće ni zemlje ni stoke, brzo će se i sami priključiti nama, jer ćemo im obećati veliku pljačku.Teže će biti sa onima koji imaju neki posed. Njih ćemo povezati uza se predavanjima, pozorišnim predstavama i drugom propagandom… Tako ćemo postepeno proći kroz sve pokrajine. Seljak koji poseduje kuću, zemlju i stoku, radnik koji prima platu i ima hleba, za nas ništa ne vredi. Mi od njih moramo načiniti beskućnike, proletere… Samo nesrećnici postaju komunisti, zato mi moramo nesreću stvoriti, mase u očajanje baciti…“
Ko neće, neka ne veruje, neka to nazove „istorijskim revizionizmom“ ali – to je to! „Revolucija“. Sve se upravo tako odigralo.
„Sve se upravo tako odigralo“
časna reč, verujte mi, bio sam prisutan.
Staro zakeralo
To nisu komunisti izmislili, crkva se sa tim bavi vec 2000 i vise godina. Gde je narod sit i zdravstveno zbrinut boga vrlo brzo zaboravi. Crkva najvise voli mali broj jako bogatih koji ih placaju da pomazu u izrabljivanju i upravljanjem sirotinje.