Prokleto subotičko mesto

Davnih šezdesetih godina, kada je izgoreo betonski skelet bioskopa u izgradnji, samo onaj ko je bio siguran da je atomski rat neizbežan, mogao je da zamisli ovakav pejzaž na tom mestu, pola veka kasnije.

Požar
Slika

Ubrzo posle požara, tu se desio neshvatljivi zločin. Tog kišnog dana, čovek je ušao u prodavnicu SPORT, uzeo lovačku pušku i municiju (prodavac se nije usudio da traži pare) i izšetao napolje. Dvesta metara dalje, ispod skeleta, naišao je na zaljubljeni par koji se tu sklonio od kiše i kratio vreme razmenjujući nežnosti. Iako ih je prvi put video, pucao je na njega a potom i na nju. I odšetao dalje. Od tog vremena, to je mesto prokleto, da zauvek ostane jeziva kulisa ispod koje raste samo cveće zla.
Godine prolaze, svake druge se skelet SIGURNO ruši ali su zli duhovi uvek jači od bagera. Tako smo dočekali i ove dane, kada se neko iz parking preduzeća dosetio da ulepša taj apsurdni prizor, tako što će u neke tamo nasumice razbacane žardinjere, da zasadi zelenilo. Već naredno jutro su osvanuli počupani, ti nesretni zasadi. Da li su to zli dusi betonskog skeleta, ili su to zli ljudi koji su čupali onomad po Radijalcu ili lomili sadnice vetrozaštitnog pojasa oko deponije?

Slika

Slika

Slika



KOMENTARI

  1. danilo kaže:

    zli dusi, zli dusi grada mog. Postoje vec dugo i nisu se navili samo nad kosturom vec i nad celim gradom.

  2. Filip kaže:

    Sta ste svi digli prasinu oko cveca ko da je to najveci problem ljudi. Od toliko problema, vi o cvecu!

  3. Subotičanka kaže:

    Ja sam subotičanka i volim svoj grad idosta znam o njemu,ali sam ostala bez teksta za zbog ovog tragičnog dogadjaja…mislim što se desilo pre puno godina…A za cveće? Pa to nije ništa novo. U ovom gradu više ima ljudi koji ne osećaju Suboticu svojim i ruše sve pred sobom… pravi subotičanin ovo ne radi, niti vaspitava svoju decu na vandalizam. Posle ovih silnih ratova sustiglo nas je balkanski mentalitet i mislim da će biti još i gore. Moja Subotico,ubiće te ljudi koji nemaju dušu,a ne zli duhovi…

  4. m kaže:

    Nije to mentalitet Subotičana, već mentalitet drugih krajeva, koji se na žalost širi među decom…

  5. ... kaže:

    „Vojvodina je način razmišljanja i Vojvođani nisu samo oni koji tu žive vekovima, nego svi oni sposobni da teret širine nose u sebi, pa makar ovde živeli jedan jedini dan…
    Smeštena na raskršću, otvorena sa svih strana, dovoljno široka da smesti sve koji je smatraju svojom, odolevala je i ranije najezdama, ali nikada nije bila tako opkoljena i stisnuta, i spolja i iznutra…
    Paorski i ratarski geni navode ravničare da svet posmatraju od semena do klasa i od korena do krošnje, a u agronomiji se naspram reči korov nalazi reč kultura, sasvim slučajno?
    Korov niče i kada ne niče ništa drugo i odjednom su najglasniji oni koji bi, da se korov žanje, imali pune ambare…
    Da li je srebrni srp poezije i muzike dovoljan da se Vojvodina oplevi od svih onih koji bi da je opleve na drugi način? Možda i nije…
    Ali moramo pokušati sa proverenim čarobnim prahom tolerancije, međusobnog uvažavanja i pozitivne energije…
    Kada rušiš kuću, možeš zvati koga hoćeš. Ali kada je zidaš, moraš zvati majstore…“…

OSTAVITE KOMENTAR