Proštenje u zaboravljenom selu

Nekoliko kilometara od Bajmoka, nadomak granice sa Mađarskom, nalazi se madaraški atar. Na tamošnjim salašima, nekada je živelo i nekoliko stotina ljudi, a danas samo jedna porodica. Ipak, bivši stanovnici Madaraša i dan-danas se rado vraćaju u selo iz kog su potekli. Od prošle godine, okupljaju se jednom godišnje,  na proštenju.

tv subotica

Posle Prvog svetskog rata, Trijanonskim sporazumom postavljene su nove granice, pa je Bajmok dobio veći deo madaraške katastarske opštine. Tako je samo selo – Madaraš – „ostalo” na mađarskoj, a salaši i atar na jugoslovenskoj strani. Žitelji brojnih salaša su se bavili poljoprivredom, a bila je tu i čarda u kojoj su se redovno organizovali balovi, pozorišne predstave, plesne večeri, a imala je i sobe za one kojima je Madaraš bio usputna stanica. Bila je tu i škola, lovački dom i kasarna. Kako uspomene ne bi pale u zaborav, od pre par godina ovde se redovno održavaju razne manifestacije, zahvaljujući Mariji Bačić. Ona je želela da madaraški atar ponovo bude pun života, bar na par sati.

Nekadašnja čarda danas je u veoma lošem stanju, posebno krov, i pitanje je da li je renoviranje uopšte moguće. Za obnovu nekadašnje atarske škole nema više nade, jer od nje je ostala samo ruševina. Početkom sedamdesetih su održani poslednji časovi u ovom objektu, posle više nije bilo potrebe, jer su se ljudi većinom preselili u selo, u Bajmok, prvenstveno zbog komfora.

Jedna od najstarijih učesnica na ovogodišnjem proštenju bila je 86-godišnja Gizela Seke, čija porodica je svojevremeno držala mali mlin u Madarašu.

– Iselili smo se u Madaraš 1960. godine. Mlin nam je bio tu odmah pored ove čarde, a salaš nam je bio odmah preko puta. Živeli smo i radili ovde 11 godina. Nažalost, sad sam već ostala sama, ali tu mi je porodica i unuke. Ovde je sve bilo lepo, družili smo se, svake nedelje su organizovali bal ovde u čardi. Uvek smo se radovali, nije bilo mržnje među ljudima.

Poslednji gradski autobusi, saobraćali su do Madaraša  pre skoro tri decenije. Tada su ovdašnji salaši još vrveli od života. Danas samo jedna porodica živi ovde, i samo par salaša održavaju vlasnici koji žive u Bajmoku. Ipak, ukoliko se čarda renovira, možda će ipak biti više posetilaca u ovom nekadašnjem malom selu pored mađarske granice. Ovogodišnje proštenje je trajalo do večernjih sati, uz muziku, ples, druženje, i naravno, neizostavni kotlić.

TV Subotica



KOMENTARI

  1. avet kaže:

    Bio sam davno, jednog avgusta na jednom salašu na Madarašu sa ove naše strane u poseti prijateljima.
    Leto je bilo, jako toplo, bili smo jako žedni, onda su tamo još uvek bili oni kopani bunari sa đermom.
    Gazda domaćin je izvukao kofu vode iz bunara i sipao nam prvo u stakleni bokal pa posle u staklene čaše, a ove staklene posude su se spolja momentalno zamaglile, toliko je voda bila hladna i bila je izuzetno fina, bistra.
    Oči da ti momentalno iskoče od hladnoće.
    Toga više nema, takvih bunara u upotrebi, ko je to onda video i probao, o tome sada može samo da priča.
    Temperatura vode je bila skoro ista i zimi i leti, bez obzira na spoljnju temperaturu, čaše zamućene spolja kao kada se naglo iz frižidera izvadi jako ohlađena staklena flaša piva ili nekog soka.

  2. 64 Zupanije kaže:

    Trianon je sramota evrope i bice ukinut jednoga dana.

  3. Kenjereš Andraš kaže:

    Trianon nije potpisala:
    Rusija, sa obrazloženje da neće nikada parafirat,tako sramni dokumenat.
    Sjedinjene Američke Države, a sklapali su ugovore o završetku rata po na osob sa držama, učesnicim na dogovru u Trianpnu.

OSTAVITE KOMENTAR