Rat, ljubav i prijateljstvo – Subotica 45′

Svojevremeno je na jednu adresu u ulici Jovana Mikića redovno u goste dolazila izvesna nemačka porodica iz SR Nemačke. Dosta našeg sveta je već radilo u toj zemlji ili u Austriji, pa prijateljske i bračne veze nisu bile retkost. Ono što je izdvajalo ovo prijateljstvo od većine, jeste to što je nastalo u ratu. Iako su naše zemlje tokom Drugog svetskog rata bile krvavo zavađene, susreti između ljudi nisu uvek bili neprijateljski.

U ovom slučaju, naš čovek je kao ratni zarobljenik dodeljen da služi na imanju jedne nemačke porodice i tokom ratnih godina među ljudima se stvorilo prijateljstvo.

Ovo nije priča o „dobrim“ Nemcima već o onim vezama među dobronamernim ljudima koje nastaju i kada za to, naizgled, ima najmanje uslova. Neki od tih odnosa su bili i ljubavni. Na kraju rata su grubo prekinuti, a one naše žene koje su imale takve veze sa pojedinim predstavnicima okupatora, doživele su tešku osudu svoje okoline.

Manje je priča o tome kako su se držali naši muškarci koji su odvedeni na rad. Neki kao ratni zarobljenici, neki prinudno a malo je poznato da je tokom rata postojala mogućnost da se ode u Nemačku na rad za platu, pod mnogo boljim uslovima nego prve dve kategorije.

Iako su se veze sa pripadnicama arijevske rase u tadašnjoj Nemačkoj najstrože kažnjavale, ljubav je nešto do čega ne dolazi planski, a ako se ona ostvari uprkos zabranama, onda joj je jako teško stati na put. Ovakve „love stories“ se mogu naći tek na marginama velikih ratnih priča, ili u opširnijoj memoarskoj građi. Jedan jugoslovenski oficir koji je nakon rata bio poslat u Nemačku da organizuje repatrijaciju naših ljudi, opisao je kako su na voz sa nekim našim momcima došle i njihove devojke, Nemice, rešene da se ne razdvajaju od svojih izabranika. Ovima je odmah predočeno da one neće moći da uđu u Jugoslaviju. Nije to bilo jednostavno objasniti svakome pa je neko smislio plan da ženske ipak pođu vozom, a da na nekoj od narednih stanica budu poslate po vodu i da im voz tada „pobegne“.

Šta je posle bilo sa nesretnicama iz ovog i nekih drugih vozova, to ne spada u istorijska pitanja mada postoje tragovi koji nas vode prema nastavku priče, i to pravo u Suboticu.

Četiri drugarice, Foto Timar, Subotica četrdesetih

Prva otmica aviona

U maloj hronici otmica jugoslovenskih putničkih aviona, dugo je prećutkivan prvi slučaj, koji se desio davno pre nego što su ovakve akcije postale sredstvo ucene. Početkom pedesetih, kada je izgleda i kontrola putnika bila mnogo slabija, prvi put je otet jedan naš avion. Otela ga je jedna odvažna Crnogorka koja je uz pomoć revolvera ubedila posadu da let sa unutrašnje linije preusmeri preko granice – u Rim. Tih godina se na razne ilegalne načine bežalo iz zemlje ali razlog za postupak ove žene nije bio ni politički ni ekonomski već ljubavni. Tokom rata je imala ljubavnu aferu sa italijanskim oficirom koju je prekinuo mir. Godine su prolazile u čekanju da dobije pasoš i priduži se svom čoveku, sve dok nije izgubila strpljenje. Priča je imala srećan kraj.

Leto u Subotici četres’pete

Po završetku Drugog svetskog rata u Subotici je formirano čak 13 prihvatilišta za Jugoslovene koji se vraćaju iz deportacije. Hiljade ljudi je bilo smešteno ovde, da bi nova vlast mogla da izvrši razne provere. Od zdravstvenih, do onih mnogo važnijih, kao što je uvrđivanje identiteta i ratne „biografije“.

Zabeleženo je da je sa njima ovde pristigao izvestan broj žena. Nemice koje su tvrdile da su zakonite žene naših državljana, zatim Ruskinje, Poljakinje i Ukrajinke, neke sa decom, krenule su u potragu za svojim muževima i stigle do Subotice. Sumnjalo se da su neke od njih Nemice koje vladaju nekim od slovenskih jezika.

Koji su sve bili njihovi motivi i šta je na kraju bilo sa njima, nema pisanih podataka. Zna se je u subotičkim prihvatilištima bila dobra ishrana, da se držalo do discipline… Obezbeđeno je bilo i informisanje o novim političkim prilikama u zemlji. Život je počinjao iz početka.

 

Lansky



KOMENTARI

  1. Bicigla kaže:

    Lansky za gradonacelnika.

  2. Kertvaros kaže:

    Moju prvu pricu o ratnom zarobljenistvu a da nije bila zvanicna verzija iz istorijske citanke, cuo sam u kanceleriji u kojoj je radila moja mama. Imali su izvesnog Bac-Sandora starijeg coveka koji je tamo radio kurirske poslove. Pricao je prisutnima kako je radio za vreme zarobljenistva na nekom poljoprivrednom imanju u Nemackoj i kako su ga maltretirali i sikanirali. Kaze sve mu je doslo do grla i bavio se mislju da gazdu probode vilama, pa neka bude – sta bude. Gazda je ipak ostao ziv, Bac-Sandor takodje i vratio se u svoj rodni grad. Posto su Nemacki seljaci odvedeni na front, na imanja su poslani ratni zarobljenici da rade poljske poslove. Bilo je tu osim nasih, Poljaka, Rusa, Francuza, i jos mnogih drugih. Poneki od njih je po danu obavljao poljske radove a nocu tesio usamljene supruge. Iz te utehe je ostavljeno tu i tamo poneko genetsko nasledje za uspomenu i secanje. Pocetkom 70-tih godina sam licno bio involviran u traganje za ocevima troje mladih Nemackih drzavljana. Dvoje je bez problema naslo svoje oceve jer su imali (preko majke) vise nego dovoljno vrlo detaljnih podataka. Treci slucaj nije bio uspesan jer se nije raspolagalo skoro nikakvim podacima.
    Postoje tako mnoge price o nasim ljudima za vreme rata u Nemackoj. Nemci su u okupiranim zemljama vrsili jaku propagandu za vrbovanje dobrovoljne radne snage u njihovoj ratnoj industriji. Naslo se vise nego dovoljno ljudi iz cele okupirane Evrope koji su naseli toj propagandi, gde se na kraju ispostavilo da nije bilo skoro nikakve razlike izmedju dobrovoljaca i onih na prisilnom radu. Poznajem jedan primer iz kojega se vidi kakve finese poznaje nas jezik. „Dobrovoljci“ su bili smesteni u drvene barake obicno u krugu fabrike koji nisu smeli napustati. Dozvoljeno je bilo pisati kuci samo jedamput mesecno i to na maloj postanskoj karti najvise samo 3-4 recenice i to je naravno povrh svega jos strogo cenzurisano. Jedan nas zemljak posalje kuci postansku kartu sa sledecim tekstom: Dragi moji, Meni je lepo, meni je dobro, tako mi i treba. Cenzura je to glatko propustila nemajuci pojma sta je posiljalac karte stvarno rekao.
    Inace prilikom repatrijacije naseg zivlja valja ipak reda radi spomenuti da je bilo i onih koji nisu hteli nazad u domovinu, ko zna iz kojih, valjda samo njima poznatih razloga.
    Svjevremeno sam se bavio mislju da potrazim jednog ratnog zarobljenika onako na svoju ruku. Radilo se o jednoj knjizi. naslov je bio „Istorija Arbanasa“ Neko prilicno plitko stivo i samo po sebi manje interesantno. Ono sta je mene zaintrigiralo je bio stambilj na prvoj stranici knjige. Pisalo je – „Oflag – VI C Osnabrück“ i signatura knjige. Rec je bila o oficirskom zarobljenidckom logoru i pretpostavljam da su im iz domovine poslali nesto knjiga. Na koricama knjige se je ovekovecio izvesni Dusan Kovacevic -rezervni porucnik, i to je bilo sve o njemu. Knjiga ima dalje zanimljiv zivotopis. Sledeci stambilj ji nova signatura je bila od strane US okupacionih trupa i nalazila se u njihovoj instituciji za prucavanje Sovjetologije. Tu nije bio njen konacni zavrsetak puta, nego ponovo dobija jedan novi stambilj i novu signaturu. ovaj puta Nemackog saveznog instituta za proucavanje Marksizma – Lenjinizma i Istocnoevropske studije. Nakon pada Berlinskog zida, doticni Savezni institut se gasi i knjiga odlazi u naucnu biblioteku nekog univerziteta, nazalost ne znam kojeg. Bilo bi zanimljivo saznati kakav je bio zivotni put jednog porucnika i jedne knjige koji su se slucajno susreli u jednom trenutku u jednom oficirskom logoru godine hiljadudevetsto cetrdeset i neke.

  3. --------------------------- kaže:

    @Bicigla. Podržavam svim srcem Vaš predlog. Vidite čobvek je obrazovan i nije neizvodljivo da ga kandidujemo. Pošto je vanstranački orijentisana ličmpst zaslužioje da bude gradonačelnik.. .-)

  4. Trovach kaže:

    @Bicigla…Ne verujem da bi on to zeleo.

  5. bac Vranje kaže:

    @ Kertvaros
    Inace zivot u Osnabrickom logoru je lepo opisao iz prve ruke Stevan Jakovljevic u knjizi „Likovi u senci“

  6. Kertvaros kaže:

    @ bac Vranje

    Knjigu ne poznajem. Hvala za preporuku.

  7. Pere kaže:

    Lanskog morate prvo kandidovati na carinu, zatim ufoteljiti u elektrodistribuciju u međuvrevenu zapisati u neku koaliciju, pa tek onda će steći uslove za purgermajstora.

OSTAVITE KOMENTAR