Skulpture i srebrni servis sakriveni ispod patosa

Legende o zakopanom blagu postoje još od davnina. U vremenima kada nisu postojali finansijski zavodi nego se ušteđevina držala pri sebi, bogate kuće i dvorovi imali su svoje „skrivnice“ odnosno tajne komore u kojima se gomilalo zlato i dragocenosti. Pljačkaši su svoj plen skrivali u pećinama a običan svet je u ratnim i nesigurnim vremenima gledao da ono najvrednije skloni na neko tajno mesto. Tajna ne bi bila tajna ako bi je znalo previše njih, pa ako ona sa svojim čuvarom ode u grob, blago ostaje skriveno zadugo, a možda i zanavek.

Poslednji put kada su ljudi bili u takvoj situaciji kod nas, bio je Drugi svetski rat. Mnogi se nisu vratili po ono što su zakopali ili zazidali a priče o onome što je pronađeno, podgrevale su maštu Subotičana decenijama posle rata.

Pretpostavimo da većina ovakvih otkrića nije izašla na videlo, međutim, za neka se ipak saznalo.

Jedno sasvim slučajno otkriće

Kada su leta 1964. godine portiri „Severa“ rešili da dobrovoljnim radom urede trošnu portirnicu, Andrašu Deaku je dopalo da sredi pod. Kopajući ašovom osetio je da ispod površine zemlje ima nešto tvrdo. Kada je uspeo da izvadi zakopani predmet, pred njim se našao stari drveni sanduk, a u njemu: nekakve figurice umetničke izrade i srebrni pribor za jelo. Andraš je odmah prijavio stvar, čemu su se najviše obradovali zaposleni u Gradskom muzeju. Nije tu najvredniji bio servis od plemenitog metala već male ali teške figurice od slonovače. Utvrđeno je da su dvadeset i dve statuete izrađene u Japanu krajem XIX veka i da imaju visoku umetničku ali i tržišnu vrednost. Po tadašnjim procenama a u današnjoj valuti, sada bi to bilo oko 80 000 dolara. Radi se o skulpturama ljudi i životinja u raznim pozama tokom rada i verskih obreda. Grupa figurica predstavlja artiste, nakaze i nekakve komične predstave.

Srebrnina je procenjena na šesti deo te sume.

Stara zgrada „Severa“, danas „Elektroremont“

Čiji su to bili predmeti i ko ih je zakopao? Na priboru za jelo bili su ugravirani inicijali porodice Hartman. Ćerka čuvene Hartmanke, vlasnice industrije mesa, udala se za vlasnika „Severa“ pa je lako moguće da je to bio miraz. Za skulpture se pretpostavljalo da su donete iz Londona, gde je često putovao Hartmankin sin. Pred kraj rata, vlasnik „Severa“, Irge, povukao se sa okupatorom strahujući da će odgovarati zbog kolaboracije. Ono što nije mogao da ponese sa sobom, po starom običaju je zakopao tamo gde niko neće tražiti.

Japanske okimono skulpture, period Mejdži, kraj XIX veka, slonovača, Gradski muzej Subotica

Dve decenije nakon rata, ovi predmeti su postali državno vlasništvo pa je trebalo videti ko će u ovom slučaju da predstavlja državu. Po Gra­đan­skom zako­niku iz 1944. go­di­ne, u slu­ča­ju pronalaženja  vred­no­sti ko­je se sma­tra­ju kul­tur­nim do­brom, na­la­zač ima pra­vo na na­gra­du, či­ja vi­si­na ni­je pre­ci­zi­ra­na. Pronađeno bi po­sta­lo državna svo­ji­na, i to je­di­ni­ce lo­kal­ne samo­pra­ve na či­joj su te­ri­to­ri­ji na­đe­ne. Reč je o sta­rinama ko­je ima­ju na­uč­nu, umet­nič­ku, isto­rij­sku, ar­hiv­sku ili dru­gu slič­nu vred­nost.

Za „okimono“ figurice nije bilo zime ali za skupoceni pribor za jelo od čistog srebra Muzej nije bio zainteresovan. Po njihovoj proceni, on nije imao umetničku vrednost pa je predat na staranje „Aurometalu“. Nakon toga, portir Andraš Deak je dobio pristojnu novčanu nadoknadu, muzej dragocenu zbirku, a Subotičini su nastavili da kuckaju po starim zidovima i nadaju se sličnom otkriću.

Japanizam u Subotici

Ove skulpture poslednji put su bile prikazane javnosti u okviru izložbe „Secesija u subotičkim javnim zbirkama“, koja je održana u Gradskom muzeju 2012. godine. O uticaju japanske kulture na secesiju kao umetnički pravac govorila je na predavanju tri godine kasnije i istoričarka umetnosti Olga Kovačev Ninkov. U vreme kada se Japan otvarao prema svetu a Evropa se oduševljavala saznanjima o toj zemlji, japanizam se pojavio kod nas u primenjenoj umetnosti i modi, zajedno sa interesovanjem kolekcionara za umetničke predmete iz zemlje izlazećeg sunca. Otud nije čudno što je subotička buržoazija posedovala ovakve zbirke.

Nešto od toga je nestalo u vihoru rata dok je ova kolekcija stigla na pravo mesto. Da li je ostalo još blaga koje čeka da bude iskopano? Pet godina posle opisanog otkrića u staroj zgradi „Severa“, u Suboticu je došao čovek sa mapom zakopanog zlata u ulici Žarka Zrenjanina. Podseti se o tome na: Skriveno blago u ulici Žarka Zrenjanina

 

Lansky



KOMENTARI

  1. Croat kaže:

    Moji su po predanju na kraju rata bojeci se Rusa na salasu zakopali u dnevnoj sobi jedan sanduk stvar, napunjen ipak skromnijim stvarima. Rusi su dosli uzeli samo konje i otisli. Zensko celjade nisu dirali. Rat na nasem salasu nije bio pun dramaticnih dogadjaja. Bolniji je bio period posle rata. Prinudni otkup i nacionalizacija.

  2. Trovach kaže:

    Moja majka (baka) se posle didine smrti pocetkom 50-ih preselila u grad sa salasa sa brojnom decom. Od prodaje salasa kupila je kucu skoro u centru, a ta kuca je bila u vlasnistvu nekog ratnog profitera i svercera. Pricalo se da je ispod poda zakopao veliko blago, ali niko od mojih striceva, oca i tetaka to nije hteo da istrazi. Meni je to pomalo glupo, ali norme morala i postenja su u mojoj familiji starog kova bile jako visoke. Kod mene je to vec malo „labavije“. Ako je kuca moja, mogu da istrazujem i ako nesto pronadjem to niko ne mora da sazna, a eventualno „bogatstvo“ je ionako najpametnije trositi lagano. Najvece budale su one koje pocnu sa bahanalijama i, u boljem slucaju, sve spiskaju na brzaka. Moja rodna kuca je davno prodata, ali je kupac vrlo brzo sve to dogradio i picnuo. Hm, da li je bio bogat i pre kupovine kuce, ili je odlucio da istrazi sta se krije ispod patosa?

  3. Kertvaros kaže:

    Posle mastanja o milionima na lutriji, sledece na rang listi ceznji i mastarija je pronalazenje skrivenog blaga. Vec pola veka kruzi po Nemackoj urbana legenda o nasem coveku, gastarbajteru koji je prvog dana po dolasku u Nemacku ispunio loto-tiket i dobio silne milione. Tu i tamo je poneki gastarbajter stvarno dobio neku vecu sumu na lutriji, ali ovde je poenta na „prvom danu“. Pronalazenje figura od slonovace je naravno pretstavljalo vest dana u tadasnjoj Subotici i odmah su pocele da kolaju najfantasticnije price. Vec ubrzo nakon pronalaska priredjena je izlozba nadjenih predmeta u vestibilu Gradske kuce. Publika je nagrnula (moja malenkost takodje) Ljudi su sve to pazljivo razgledali i komentari kulturno istorijskog dogadjaja su se uglavnom sveli na diskusiju tipa – „Sta bi ja radio da imam te pare“. Srebrni „escajg“ (ne secam se da li je bio izlozen, ali mi se cini da jeste) navodno nema umetnicku vrednost. Pribor za jelo ima uvek i svuda kulturno istorijsku vrednost, jer je svedok vremena u kome nastaje, kao i kulture za stolom i njegovim postavljanjem. Porcelan i srebrnina na stolu su uvek vizit karta kuce i njenog domacina i njegovog socijalno ekonomskog statusa i razlikuju se od jedne istorijske epohe do druge. Zato mislim da je za jedan srebrni pribor za jelo Suboticke upper class gradjanske porodice isto tako mesto u muzeju kao sto je to i postavki „Bunjevacke sobe“ Sakriti nesto ispod patosa portirnice govori pre svega o prilicnom kvocijentu inteligencije jer upravo je portirnica mesto gde uvek ima nekoga, danju. nocu nedeljom i praznikom tako reci non-stop gde taj neko cuva nesto o cemu zapravo nema pojma. Sa druge strane u jednom tako profanom objektu kao sto je portirnica, tesko da ce neko doci na ideju da podize patos i trazi zakopano blago. Naravno samo onda ako o tome nista ne zna. Inace obicaj i prosta logika ulaganja novca u stvari od trajne vrednosti je jedna nuznost koju znaju i praktikuju uglavnom svi oni koj se bave malim ili velikim biznisom. Svi ti fabrikanti i slicni vrlo dobro znaju da rezimi , ratovi i revolucije, ekonomske krize, i jos kojekave nevolje (trenutno imamo pandemiju) uvek dolaze i polaze, ne tako retko novac gubi preko noci svoju vrednost, pa je onda sasvim zgodno imati, za nedaj Boze, „nesto“ u plemenitim metalima, poneku nekretninu u raznim drzavama i krajevima sveta, zlatan nakit i drago kamenje, umetnicke slike i umetnicke predmete i tome slicno.

  4. bać Nesto kaže:

    Na stranicama Forbes-a možete pronaći podatak da sva morska voda na Zemlji sadrži oko 20 milijuna tona zlata što je isto koliko i svjetski GDP za 10 godina.Problem je samo što još nitko nije pronašao isplativu tehniku ekstrakcije.

  5. Dejan kaže:

    interesantno…obožavam ovakve priče… bilo bi lepo da ih je više… mogli bi da pišete malo o katakombama ispod grada, šta se nalazi na uglu Bose Milićević i Maksima Gorkog?… tamo postoji neki ulaz koji je zarastao, oronuo a liči na ulaz u neku katakombu…

  6. Trovach kaže:

    @Dejan…Bilo je tih prica o katakombama. Navodno jedna ide od Gradske Kuce do Franjevacke crkve. Mislim da je to izmisljotina, ali bi trebalo istraziti.

  7. Imri. kaže:

    Postoji tunel izgrađen od svodova ,zasvođeno ciglama prema takozvanim Segedinskim vinogradima. Naime taj deo grada je bio najvišlji tako da tunel su lako mogli ukopati u pesak a zatim zatrpati. Zbog niskog vodostaja taj tuneli ili tuneli uvek su bili suvi ,pa se moglo koristiti bez problema za komunikaciju sa subotičkom gradskom tvrđavom i gradom.
    Bilo je slučaja da su ljudi gradeći kuće na toj lokaciji naišli na ostatke tih tunela ,ali niko nije ih istraživao. Jedan veći dio tih tunela je vodio i preko jedne livade blizu grada koja je danas izgrađena raznim građevinama…tamo su još i krajem 50-ih godina meštani vadili stare cigle za svoje potrebe .

  8. Imri. kaže:

    @ Dejan
    O čemu ti pišeš nije katakomba već je zapušteni ulaz ložionice za nekadašnje Željezničko kupatilo…

OSTAVITE KOMENTAR