Smrtne kazne u Subotici – XX vek

Poslednja smrtna kazna

Bila je to poslednja smrtna kazna u Subotici. Izvršena je 29. jula 1988. Bez okova i lisica u ranu zoru streljan je tridesetjednogodišnji Laslo Egete iz Novog Kneževca. U velikom kanjiškom parku, gde je Egete 13. decembra 1985. godine silovao i zadavio devojčicu, danas je spomenik Tiski cvet. Podigao ga je grad kao poruku i opomenu.
Egetea je na sudu branio čuveni advokat Veljko Guberina.
–„ Veličina branilačkog poziva je u tome da ostane uz svog branjenika i onda kada na svoja pleća mora da primi odijum javnosti. Kada oseti šta znači biti usamljen u vršenju branilačke obaveze i izložen besu sredine u kojoj živi. To je osnovno načelo advokatske etike“ – objašnjava Guberina koji je u advokatskoj karijeri rešavao 647 ubistva. On ističe da advokati ne smeju da krše etička načela advokature bez obzira na osećanja koja izazivaju najteži zločini.
– „Ja sam profesionalac, a ne Crveni krst. Odlazio sam u crkve i palio sveće žrtvama, a branivši ljude optužene za najteže zločine osećao sam se kao čovek koji se opredelio za advokaturu. Majka pokojne M. K. mi je pisala. Uvek sam se držao principa da ne branim zločin već čoveka“ – zaključuje Guberina koji se u slučaju Lasla Egetea trudio da dokaže da tako nešto normalan čovek nije mogao da uradi.

Monstruozni domar
Do devedesetih, Subotica je bila relativno miran grad. Valjda je zato kao atomska bomba odjeknula vest o zločinu u zgradi br. 17, na Aleji Maršala Tita. U polutamu podruma višespratnice, monstruozni domar Stipan Đ. Tumbas, namamio je jabukom šestogodišnju devojčicu i ubio je. Četrdesetpetogodišnji domar, penzionisan zbog živčanih tegoba, posle višegodišnjeg čudnog ponašanja, 8. decembra 1972. godine, počinio je stravičan zločin.
Ubistvo je isplanirao prethodni dan, ali je žrtvu odabrao neposredno pre ubistva. Ucenjivačko pismo, poslao je posle izvršenog zločina, a telo ubijene devojčice mopedom odneo u šipražje Kelebijske šume. Svirepi ubica je bio jedan od organizatora potrage za nestalom devojčicom.
Uhapšen je još isto veče a zločin je priznao ujutro 9. decembra.
Na neuropsihijatrijskom odeljenju subotičke bolnice, gde se ubica lečio, rekli su da je on bio na izvestan način psihopatska ličnost ali to samo po sebi ne mora da znači i neuračunljivost.

„U poslednjih sto godina se nije rodio zločinac kao ja“ , izjavio je pri hapšenju. Na sudu je za sebe tražio smrtnu presudu, što se i ostvarilo. Osuđen je na smrt streljanjem. Ubica je otišao u pakao a ostala je strašna priča o CRNOM TUMBASU.

Zločin i odmazda
Na ovom mestu se nećemo baviti egzekucijama za vreme rata 1941 – 45. godine, jer nisu potpadale ni pod mirnodopsko ni pod ratno pravo. Počelo je već pri ulasku mađarske vojske 12. aprila 1941. godine, nasumičnim streljanjem na ulici, po kućama i dvorištima, a završilo se u jesen 1944. odvođenjem na stratište na Senćanskom groblju, ljudi većinom mađarske nacionalnosti, bez suđenja.
Pamti se i jedno javno vešanje u okolini Majšanskog mosta, odmah posle rata.

Streljani već prvog dana okupacije, ispred Gradske kuće

Vreme Versajskog mira, revolucije i španske groznice
Od mađarske revolucije 1848. godine, nije bilo smrtnih kazni u Subotici. Završetkom I Svetskog rata 1918. godine, u grad se vraćaju nezadovoljni vojnici i dezerteri sa raznih frontova. Oružja ima na sve strane, nestašica je svega, počinju otimačine, pljačke, ubistva. Stanje je bilo nepodnošljivo. Gradska uprava traži pomoć od vlade jer su sa žandarmerijom došli i takvi žandari koji su i sami vršili pljačke. Gradski načelnik piše ministarstvu unutrašnjih dela:
„Gradska uprava pod teretom teške odgovornosti moli g. Ministra da joj pritekne u pomoć, kako bi obustavili i sprečili mnogobrojne pljačke i ubistva što se kod nas s dana u dan dešavaju. Gradska uprava je još ranije molila da se odredi preki sud za razbojništva, pljačke ,krađe i ubistva na ovoj teritoriji, a umesto toga, Ministarstvo je poslalo žandarme koji ne odgovaraju svrsi jer i sami pljačkaju…“
27. oktobra 1919. god. Ministar unutrašnjih dela, saopštio je odluku kojom je na teritoriji Bačke, Banata i Baranje, proglašeno opsadno stanje i ustanovljen preki sud za zločine grabežna umorstva, ubistva, razbojništva, paljevine i prouzrokovanje poplave.

Prva smrtna presuda, izrečena je 23. januara 1920. godine.

Zbog ubistva Janka Kočmara, na smrt je osuđen Đorđe Graval.
„Justifikacija je izvršena na stočnoj pijaci pored Bajskog groblja, u šančevima. Već rano poslepodne, iskupilo se mnoštvo sveta. Bilo je više hiljada ljudi koji su došli da vide streljanje osuđenog Gravale, po čijem imenu je to mesto i dobilo svoj neslužbeni naziv : Gavalin trg. Vatrogasci su stvorili užetom obruč oko stratišta. U obruču su bili samo predstavnici suda, državnog tužioštva, policije, vojnih vlasti i novinari.
Pod šančevima je iskopana raka u kojoj je učvršćeno jedno drvo, uz koje je bio privezan Gravala, koji je stigao kolima u pratnji jednog stražara i sveštenika. Red na stratištu održavala je policija pod vođstvom šefa kriminala, Ernesta Prčića. Pošto se Gravala ispovedio, i pošto su učinjene mučne formalnosti, Gravala je morao da skoči u raku gde su ga vezali uz drvo. Za njim je skočio u raku i dr Vali, lekar, koji je kradom označio srce osuđenoga, davši mig redarima da tamo pucaju. Za nekoliko minuta, odjeknuo je prvi plotun. Iz hiljade grla čuo se prigušen jauk : Jaoj! Bože! Prvi plotun nije dobro pogodio. Lekar je ustanovio da delikvent još uvek živi. Odjeknuo je i drugi plotun koji je poslao Gravalu u smrt. Njegova žena je bezumno jecala na kraju stratišta vičući : „Što ga ubiste“ ?!
Ljudima je još bilo u svežoj uspomeni ovo streljanje, i ni o čem drugo nisu govorili, nego samo o Gravali, koji je tako hrabro skočio u raku, podigavši pre toga svoj šešir u vis i rekavši svima:
– „Budite dobri, braćo ! Nemojte da prođete kao ja“ !

Šlezinger Karolj i Dajč Menjhart, streljani su 30. januara zbog pljačke. Prisustvovala je ogromna masa sveta.
27. februara, sud je doneo presudu smrtne kazne trojici Cigana zbog oružane pljačke Josifa Šefera , Johana Kvale i Pala Patočkaija iz Bačaljmaša. U stanu Patočkaija su zverski postupili izbacivši iz kolevke dete od dva meseca, što je mati nemoćno gledala ispod kreveta, gde se sakrila. Lazar Dimović, Vince Šarkezi i Stevan Šarkezi, streljani su u šančevima na stočnoj pijaci u prisustvu vlasti i ogromnog broja građana.

Poslednje streljanje je bilo 13. januara 1922. godine, takođe kod Bajskog groblja. Streljan je Franjo Marjanušić zbog četvorostrukog ubistva i krađe. Marjanušić je 5. aprila 1919. godine , ubio sekirom svog poslodavca Janoša Vegela, sina mu Rudolfa, zatim Marka Bedića i ženu mu Marcelu. Justifikacija je bila javna a streljanje su izvršili gradski redari koji su se dobrovoljno javili.