Sporije od zeca, a brže i jeftinije od autobusa

Crvena dizel-motorna ganitura voz ruske izrade od pre dve sedmice opet povezuje Subotice i Kikindu. Doduše sa severa Bačke, preko Bikova, Oroma, Bogaraša i druga sela do potiske varošice Sente zahukta se i tutnji do 40 kilometara na sat, a dalje preko Čoke, Ostojićevo i Padej gde je pruga u boljem stanju može i brže do najveće varoši na severu Banata Kikinde, odnedavno s vraćenim statusom grada.

Onima koji imaju para ili su se svikli automobilima na veće brzine, klackanje od Subotice do Sente od sat i 15 minuta može se učiniti sporo, međutim, obični smrtnici sve praznijih džepova i tanjušnih novčanika, povrataku vozova su se itekako obradovali.

voz

U Oromu, naselju koje je status samostalnog naselja ozvaničilo tek 1889. godine, pošto su izgradnom železnice od Subotice do Sente protutnjali prvi vozovi, posebno imaju razloga za radost. Crvenim vozom sada četiri puta dnevno mogu do Sente i Subotice, a pošto sun a sredokraći između dve varoši, od svake udaljeni 20 kilometara, karta u jednom pravcu staje svega 96 dinara, povratna 160! Više nego upola jeftija od autobuske karte koja, recimo, do Subotice staje u jednom pravcu 220, a povratna 330 dinara. I to nije sve!

– Ljudi su se uverili da vozovi uredno saobraćaju po redu vožnje, pa ako ovako ostane sve više će se vraćati železnici, ne samo zbog cene – uveraju železničari, ali i meštani. – Brzina baš nije prevelika, zbog zastarele pruge, a ipak nije na odmet činjenica da voz od Oroma do Subotice stigne za 38 minuta, dok autobusu koji ulazi u usputna naselja Bikovo i Gabrić  treba 45 minuta. Vozom je čak i praktičnije, jer čim iziđeš sa železničke stanice odmah si u centru grada.

Oromčanka Gizela Mihalji smatra da će đaci i zaposleni, koji stalno putuju u Suboticu zbog školovanja i posla, ubuduće preorijentisati na jeftiniji prevoz železnicom.– Svi se sećamo vremena kada su u špicevima popodnevni šinobusi dolazili sa četiri puna vagona. Razvojem drumskog saobraćaja i zapostavljanjem železnice, na kraju se putovalo jednim vagonom šinobusa, koji se često kvario i neredovno saobraćao – priseća se Viktor Čendir.

Pruga u Oromu prolazi kroz centar sela, tako da automobile i autobusi moraju da zastaju na rampi. Ruševna bokternica kraj rampe pre godinu dana je uklonjena, pa rampu podiže i spušta otpravnik vozova direktno sa stanice. Prazni su i zapušteni magacini koji su nekada služili za skladištenje poljoprivrendih proizvoda, jer se rod sa ovdašnjih plodnih oranica i stoka iz punih obora otpremali teretnim vozovima.

Sticajem okolnosti, malo naokolo, poslužio sam se kombinovanim prevozom da iz Kanjiže putujem u Sentu, do Oroma drumom, a tamo sam se ukrcao na crveni ruski voz, nekoliko minuta posle osam ujutru, jedinom linijom koja u toku dana iz Subotice kreće u 7,30 i iz Sente u 8,53 produžava za Kikindu i odmah se vraća. Putnici, a i oni koji bi krenuli sa severa Bačke i Potisja prema Kikindi vele da bi bilo praktično da ima i jedan večernji polazak, kako bi se istog dana po obavljenom poslu mogli vratiti kući.

Putnika u vozu tek po koji, a konfor izuzetan. Roža Krgović ukrcala se u Oromu, kaže da je putovala i prethodnih dana, prezadovoljna.– Zadovoljna sam bila i starim šinobusom, samo da se mogao popraviti. Nije mi toliko bitno kako je unutra, da li je voz konforan ili ne, nego da se jeftino prevezem. Puno je jeftinije vozom nego autobusom, na istoj relaciji za iste pare vozom možemo putovati dva puta – objašnjava nam Roža.

Kroz njive, između oronulih, pa i ruševnih napuštenih salaša, stiže se do naselja Doline.

Čini se da je nasip kojim ide pruge najveća uzvišica u ravnici. Levo glavna ulica, s desne strane put nastavlja naokolo kroz oromske salaše, a malena železnička stanica se još drži. Čim se voz zahuktao, iz gram kraj pruge hitro, čini se brže od voza potrča uplašeni divlji zec. Očito, iako brži, nije potrčao da se utrkuje sa vozom, nego se hitro kroz zeleno žitno polje izgubio iz vidokruga, na sigurno. Jer, da se kojim slučajem upustio u utrkivanje, možda mu se moglo desiti da negde u Bogarašu, Gornjem Bregu ili Senti završi u paprikašu.

– Ne putujem baš često ni vozom, ni autobusom, nego u krugu od 10 do 15 kilometara do Oroma, Tornjoša ili Sente sa salaša najčešće idem biciklom – priča nam salašar Karolj Dukai (66) koji se ukrcao na stanici u Bogarašu. – Pošto je kiša, bolje mi je bilo da krenem do sente vozom, jer idem prečicom gde je dosta i zemljanih atarskih puteva. Vozom mi je znanto jeftinije. Karta od Bogaraša do Sente je 64 dinara, povratna 102. Autobusom iz Bogaraša do Sente košta 160, a za natrag u Senti treba još platiti i staničnu uslugu tako da karta košta 210 dinara.

Na stanicu u Sentu pristajemo skoro po redu vožnje, s tek nekoliko minuta zakašnjenja. Čujemo da je od 12.marta kada je saobraćaj na relaciji Subotica-Senta-Kikinda ponovo uspostavljen, malo življe, uz nadu da će putnika biti još više, kada se pročuje da vozovi redovno idu, pošto je đacima i studentima isplativije putovanje železnicom.

voz senta

Nešto kasnije na povrtku iz Kikinde prema Subotici, momci iz Sente Stefan Varenina, Nenad Borošđevi i Goran Avdalović, nisu se dvoumili da li da se ukrcaju i vozom krenu u kupovinu u Suboticu. Napominju da je presudna cena prevoza. U jednom pravcu karta je 160, povratna 256 dinara, dok je autobusom u zavisnosti od prevoznika 480 ili 500 dinara.

– Sasvim je udobno i prijatno putovanje. Ne smeta što je sporije, ićiće valjda i brže kada se popravi pruga. Jasno nam je da je prevoz železnicom ekonomičniji od autobuskog. Posebno će puno značiti za đake i studente – reći će Avdalović.Obnavljanje putničkog saobraćaja na relaciji Subotica-Senta-Kikinda značajan je za ceo region severne Bačke, Potisja i severnog Banata. Pedsednik senćanske opštine Rudolf Cegledi kaže da je presudno bilo reagovanje zainetersovanih lokalnih samouprava, prema Železnici Srbije i resornom Ministarstvu, kada je krajem prošle godine objavljen novi red vožnje i saobraćaj na ovoj relaciji nije bio uvršten.

– Uspeli smo posle niz pregovora da saobraćaja na ovoj relaciji bude i to sa novom kompozicijom – veli Cegldi. – U tim nastojanjima puno nam je pomogao državni sekretar u Ministarstvu za saobaćaj Imre Kern. Lokalnim samoupravama Subotica, Kanjiža, Senta, Čoka, Novi Bečej i Kikinda predstoji potpisivanje protokola sa Železnicom Srbije, da ukoliko posle izvesnog vremena ne bude dovoljno putnika i prevoz na ovoj relaciji ne bude rentabilan, da nadoknadimo gubitak železnici, ali nama je prvenstveno cilj da imamo železnički saobraćaj, jer recimo u slučaju Sente to nam je prugom najkraće i najjeftinije do Subotice, pa i do Kikinde. Nade polažemo i u osposobljavanje pruge za veću nosivost i intenziviranje teretnog saobračaja, pogotovo što naše najveće firme imaju do svojih pogona industrijske koloseke. To je sasvim realno, jer će se izgranjom brze pruge od Beograda do Budimpešte, material sa te pruge koristiti za rekonstrukciju ove pruge.

 

Dnevnik



KOMENTARI

  1. Joska kaže:

    Zasto se nevozite taksijem ko pravi bahati suboticani?

  2. vokille kaže:

    Sada je šansa za železnice da iskoriste ove nove garniture, uprkos zastareloj infrastrukturi. Treba još 22 komada ruskinja da stigne za naše železnice. Ukoliko bi se još 3 postavila, mogli bi se lepo pokriti svi pružni pravci+biće jedna rezerva. Vreme je da šinobusi konačno pređu u dobro zasluženu penziju.
    A pitanje infrastrukture. Prema Somboru je sasvim zadovoljavajuća, za lokalnu prugu, ide voz 80 na sat. Veće brzine se ni na zapadu uglavnom ne koriste za pruge lokalnog značaja, plafon je 100 na sat. Prema Senti, maksimalna je 50 na sat. Prema Horgošu, do Bačkih Vinograda ide 80, posle toga se spušta na 20-30 do Horgoša, na tom kratkom parčetu pruge se ubije putovanje u pojam. Prema Beogradu, 40-50 je do Lovćenca! Tu je neophodan krajnji remont i drugi kolosek, naravno bez bajki o 200 na sat, sa najvećom brzinom do 160, ili stvarno rizikujemo da teret zaobiđe nas.
    Postoje i sitnice koje nisu stvar države, već osoblja stanice. Kroz ploče na peronu stanice u Subotici, ne može više svetlo da prolazi, koliko se prljavštine skorilo, pola stanice je avetinjski pusto,zapušteno. Mada su male, stanice u jednom Ljutovu ili na Paliću i dalje se lepo održavaju. Stanica u Valjevu je Evropa za ovu našu stanicu, nažalost! I sa takvom sitnicom, poput redovnog održavanja stanica, mogu da se lepo privuku ljudi da koriste železnicu, odnosno da osoblje radi ono što je potrebno.

OSTAVITE KOMENTAR