Stara subotička tradicija

Kada smo bili mlađi, svakog proleća smo razgledali maturske tabloe u izlozima, ne bi li videli svoje znance, a pored njih i one koji su nam poznati iz viđenja, te tako dopunili saznanja o imenima i godištu zanimljivih lica, posebno onih suprotnog pola. Kada smo to prerasli, i dalje je imalo šta da se „pročita“ na tim panoima. Koja imena su u modi, ko je od naših vršnjaka postao profesor, pa sve do današnjih dana kada tražimo slike poznate dečurlije na čije smo prve rođendane išli koliko juče.

Vreme se ubrzalo, kao da je planeta počela brže da se okreće. Mnogo toga je pregazilo vreme ali ne i ovaj stari običaj da se maturanti fotografišu za tabloe. Šta više, ovu praksu su preuzele i neke predškolske ustanove. Hiperprodukcija fotografija i ličnih foto albuma dostupnih svakome preko interneta, do sada nije dovela u pitanje svrsishodnost tabloa i interesovanje za njih. Stoga možemo reći da su oni poslednje uporište klasične studijske fotografije. Ima tu, naravno, i onih manje formalnih slika, pa čak i postavljanja na bilborde ali najvažnije je da ova tradicija živi i da joj se ne vidi kraj.

Svaka tradicija ima svoj početak pa se postavlja pitanje kada i gde je nastao ovaj običaj. Dostupni izvori za sada ne nude odgovor pa nam ostaje da sami donesemo neke zaključke.

Osim u Subotici, tabloi se prave i u drugim mestima u Vojvodini. Novosađani drže do njih kao i mi, međutim, ako odete do prestonice saznaćete da Beograđani ne znaju ništa o tome. I posle sto godina života u istoj državi, reka Sava je ostala granica do koje se prostire ovaj običaj. Gledajući ostale jugoslovenske republike, dobija se jasnija slika: Bivše pokrajine nekadašnje Austrougarske neguju tradiciju maturskih tabloa. Da li se mogu naći u izlozima drugih evropskih država? U većini ne, ali bi za konačan odgovor trebalo obići svaku redom. Izgleda da je ova tradicija vezana za srednji deo Evrope pa možda čak samo na nekadašnju Ugarsku. Neka ovo bude zadatak svakome ko živi, ili je bio u drugim zemljama. Gde još maturanti prave tabloe i izlažu ih?

Razgledajući sačuvane tabloe iz prošlih vremena, videćemo da to nije bio manir samo maturanata. Sportski klubovi, građanska udruženja, preduzeća i razni drugi kolektivi, na ovaj način su ostavili trag o sebi i svom delovanju. Za razliku od običnih grupnih fotosa, ovako kreiran pano sa imenima ispod portreta, osim što predstavlja lepu uspomenu, ostaje i kao zanimljiv istorijski izvor. U upravama klubova su nekad sedeli ugledni i važni Subotičani, a mnogima su do danas portreti sačuvani jednino na ovakvim panoima.

Društvo trezvenosti „Bolji život“ u Subotici

Činovništvo Policije Slobodnog Kraljevskog Grada Subotice, jula 1926.

Tabloe su najčešće oblikovali sami fotografi. Neki od njih su bili veoma uspešni dizajnerski poduhvati pa je prava šteta što je mnoštvo ovih panoa vremenom izgubljeno.

Mojoj mami umesto maturske slike u izlogu

Ovako se zove prvi album Đorđa Balaševića odnosno njegove grupe Rani mraz. Đoka je napustio gimnaziju posle trećeg razreda i nikada nije osvanuo u izlogu, zbog čega omot njegovog LP prvenca izgleda kao maturski tablo.

Vremenom je izašlo iz mode da kolege ili klupski drugovi sebi naprave ovakvu uspomenu, pa da se onaj koji nije maturirao, nađe na nekom drugom tablou, ako mu je stalo kao Đoki Balaševiću. Recimo, u JKP Dimnjačar još na zidu stoji pano sa dimnjačarima iz pedesetih godina. U Muzičkoj školi sa zidova hodnika decu gledaju ozbiljni učenici iz 1956. godine, FK Bačka čuva svoje prastare tabloe…

Subotički Železnički Atletski Klub (SZVAK), osnovan 1915. godine, između dva rata ŽAK, od 1941 – 44. ponovo SZVAK, a od 1945. godine Spartak.

Na tablou iz 1942. godine je čuveni trener Pišta Engelbreht (posle rata Spartak, Partizan Beograd) i mlada ekipa od kojih su neki budući šampioni i reprezentativci (Pavle Šovljanski, Agošton Boršoš, Lajoš Đulai…).

Prvi maturanti Više trgovačke škole u Subotici (1918 – 19)

Lansky



KOMENTARI

  1. amacak kaže:

    devedesetih sam viđao tablone u temišvaru. definitivno ima veze sa au monarhijom.

  2. žuti lopov kaže:

    ’92 sam završio srednju školu. MEŠC koji se doduše tada zvao MESSŠ ali…Tablo nam je bio vrhunac kreativnosti bar za nas, slomljena tabla školske klupe, zajednička fotografija i potpisi nažvrljani okolo. Bio je izložen na Korzou u izlogu Yumca.
    I danas sam ponosan na sve te momke, ima tu direktora banaka, pisaca, univerzitetskih profesora, intelektualaca, pravnika i čega sve ne. Svet nam je bio pod nogama a onda su se dedaci zaželeli rata
    …..SVE STE UPROPASTILI!!!

  3. Kertvaros kaže:

    U Holandskom slikarstvu 16 i 17 -tog veka javlja se zanr (genre) grupnih portreta. Slikarske radionice tadasnjeg doba su sasvim lepo zaradjivale od jedne takve mode. Cuvena Rembrantova „Nocna straza“ je kostala ogromnu sumu od 1600 Guldena. Na slici se vidi oko 30 persona pod oruzjem, neki su naslikani u punom sjaju i velicini, kao kapetan i njegov porucnik, drugi se jedva vide i raspoznaju. Mi to danas zovem majstorska kompozicija slike i njena igra svetlosti i senke. Stvari su medjutim mnogo jednostavnije i prozaicnije. Ko je vise platio, taj je i bolje eksponiran na slici. Slika „Cas anatomije“ ima slicnu pricu, ako mozda ne i identicnu. Taj trend se je i dalje nastavljao kroz sledeca stoleca sve do pojave Dagerotipije odnosno savremene fotografije. Portreti, pogotovu grupni portreti, postaju pristupacni sirokim slojevima i vise se za grupne fotografije ne moraju placati basnoslovne sume.

    Inace skolske tablone nisam vise nigde video osim u Madjarskoj i Vojvodini. Ne iskljucujem mogucnost njihove tradicije u delovima Rumunije i Slovacke. Bila je to pojava gde su se razna drustva i udruzenja ovekovecila za buducnost, razni sindikati, pevacka drusta, maturanti gimnazije i svrsene kalfe zanatskih skola, vojnicke cete i vodovi, zaposleni u firmama, preduzecima i ustanovama. Sve te fotografije obelezavaju neke od etapa nasih zivota, kako smo izgledali, sa kime sve nas je sudbina i blize okolnosti, doveli zajedno i sa kime smo zajedno marsirali jedan deo naseg zivotnog puta. Takvi grupni portreti daju do znanja nasim sugradjanima ko smo sta smo i gde i kome stalezu pripadamo. Imati veliku maturu nije bila mala stvar, isto kao i zavrsenu zanatsku ili majstorsku skolu. Cinovnicki kolegijum Suboticke policije je ne samo uspomena za direktno involvirane, vec i jedan statusni simbol pripadnosti stalezu drzavih cinovnika. Jedan takav mladji covek, obrazovan i u drzavnoj sluzbi,citaj siguran hleb i namestenje, je bio san svih devojackih majki. Roditelji mladih udavaca su potencijalne kandidate za udomljenje njihovih cerki uvek imali vrlo pazljivo na svome „radaru“. Jedan takav grupni portret je bio tu od velike pomoci. Sve te slike, ti grupni portreti imaj usvoju pricu koju cuvaju za sledeca pokoljenja, nase unuke i njihovu buducu decu.

  4. Tko leti vrijedi kaže:

    tko vrijedi leti
    http://www.gradsubotica.co.rs/wp-content/uploads/2018/07/aero-klub-subotica.jpg

    http://www.gradsubotica.co.rs/wp-content/uploads/2013/02/zeleznica-subotica.jpg

  5. avet kaže:

    Nije sigurno, ali se meni čini da je najatraktivnija lokacija za postavljanje maturske table bila izlog bivše Pionirove prodavnice na početku Korza.
    Tu je najviše ljudi cirkulisalo.

  6. Kertvaros kaže:

    Za stolovima duz Kafane Beograd sedeli su stariji ljudi, mahom penzioneri, koji su nekada bili deo elite naseg grada, zauzimali visoke polozaje u svoje vreme a sada dostojanstveno posmatrali novo doba i nove ljude sa kojima uglavnom nisu imali skoro nista zajednickog. Sada kada ovo pisem, pred ocima mi je dostojanstvena pojava, Tose Mijatova, kako sedi za stolom na kome je servirana turska kafa, udubljen u najnovije izdanje Politike.

    Ove recenice sam napisao 12 Jula ove godine. Danas sam jos jednom nesto detaljnije pogledao prilozene fotografije tablona i na tablonu Policijske uprave iz 1926 godine , slika mladog i ozbiljnog policijskog kapetana g. Tose Mijatova, istog onog kojeg sam se prisetio kada je bila rec o jednom suncanom popodnevu na Subotickom Korzu. Posle ww2 nije vise bio u policijskoj sluzbi, radni vek je nastavio i zavrsio kao bankarski cinovnik u Subotici. Stariji sugradjani su mu se i dalje obracali sa respektom – gospodin Kapetan, odnosno Kapitany ur.
    Gimnazijski tablon me jos jednom vraca u detinjstvo i prvu mladost. Sve profesore redom sam poznavao (i oni mene) Kada je moja mladja sestra posla u gimnaziju pozeleli su joj uspeh i da ne bude kao brat. Sirota curica bi najradje u zemlju propala. Protiv porodicnog nasledja se tesko sta moze uraditi. Fotografije nasih profesora lepih i mladih u najboljim godinama, danas verovatno skoro ni jedan vise nije u zivotu. Zato ovakve zajednicke fotografije imaju svoju neprocenjivu vrednost gde imamo prilike da jos jednom vidimo na okupu sve one ljude koji su ostavili svoj pecat i neizbrisivi trag u nama.

  7. Nesha kaže:

    Evo maturske slike moga Dide, sveze skenirane 😎

OSTAVITE KOMENTAR