Stari Dom JNA

Vojska je napustila svoje domove, rasprodala ih ili traži kupce. Nije to ona vojska koja je imala dom u svakom gradu gde je postojao garnizon. Danas imamo profesionalce i eventualno dobrovoljno služenje, za razliku od Jugoslovenske narodne armije. Nije ona bila narodna samo u imenu. „Svi smo jedna armija“ bila je parola koja je u sebi sadržala i vojnu doktrinu. JNA je računala na svakoga i svakome dala ulogu u nekoj budućoj odbrani zemlje. Dom JNA zato nije ni malo ličio na predratni oficirski dom već je to bila kuća okrenuta građanstvu. Mesto susreta vojske i civila koji u to vreme nisu predstavljali dva staleža. Svako je služio vojni rok ili imao nekog svog u vojsci, pa su tako i ti mladići doživljavani mnogo prisnije nego što to može biti profesionalac.

Stari Dom JNA

Dom JNA je bio kuća vojnih lica ali i svojevrsna kulturna ustanova. O tome svedoči i ovaj sačuvani program za mesec novembar 1960. godine. Predavanja, filmovi, izložbe, književne večeri, priredbe i predstave… Po principu: red kulturno zabavnih tema – red Narodno oslobodilačke borbe.

Stara zgrada, predratni hotel „Zlatno jagnje“ imala je svečanu salu, bioskop, salu za bilijar i onu za šah. Kada je na njegovom mestu polovinom osamdesetih izgrađen novi Dom JNA njegova korisna površina se povećala na pet i po hiljada kvadratnih metara.

Istureni deo ove ustanove bila je bašta Doma JNA. Na prostoru predratne Oficirske bašte živela je u letnjim mesecima ova šumica sa roštiljem, pozornicom i malom fontanicom. I ona je renovirana pred leto 1985. godine kada su najavili bogatiji program nego ranije: U saradnji sa „Suboticafilmom“, utorkom i petkom filmske večeri, sredom, subotom i nedeljom plesne večeri uz vojnički orkestar, a četvrtak je rezervisan za susrete vojnika i omladine Subotice.

Bašta Doma JNA, 1969. godine

Lansky



KOMENTARI

  1. adkersu kaže:

    Davnih dana, krajem šezdesetih, povodom Dana JNA (22. decembar) već po tadašnjem ustaljenom običaju organizovano je zabavno i plesno veče u Domu JNA pod interesantnim imenom – „Pomorandža bal“ sa zabavnom i naravno narodnom muzikom. Kuriozitet te večeri bio je i nastup jedne „beat“ grupe – četvorice tinejdžera malo duže kose iz Kertvaroša – „bitlisa“ kako su poneki tada nazivali takve pripadnike omladine (ime dato po grupi The Beatles zbog frizure) – bubnjar Rudika sa „kompletom“ od bas bubnja sa pedalom, dobošem, prelaznim timpanom i čak dva činjela! (doboš i činjeli pozajmljeni iz OŠ „Jovan Mikić), bas gitarista Ivica sa home made bas gitarom, solo gitarista Sloba sa tada neprikosnovenom Melodija gitarom (naravno crvenom) i klavirskom pratnjom (lično ja) umesto „orgulja“ (jer mi nije uspela pozajmica harmonijuma iz već navedene škole) na klaviru (vlasništvo Doma JNA) naštimovanog (verovatno? možda?) kada je nabavljen.
    Bend nije uspeo da se dogovori oko imena, pa je tako ostao bezimen. Ali „odsvirali“ smo čak tri engleske „beat stvari“ na opšte zadovoljstvo mlađih urbano orijentisanih i mrštenje starijih. Ovaj naš, bar za nas četvoricu, nezaboravan debitantski nastup doneo nam je tu čast da smo dobili pravo da odtamburamo i jednu čajanku u MZ Kertvaroš, bezimeni i dalje ali već sa pevačocom (Mira).! Malo li je? A kako smo dospeli pod „svetlost reflektora“ Doma JNA? Veze, brateee, veze! Brojna deca tadašnjih vojnih lica pohađala su naš „Mikić“ i tako bili ne samo naši promoteri i menadžeri već i prvi fanovi sve do kraja osmog razreda.

  2. Kertvaros kaže:

    Vojsku nisam morao sluziti zbog urodjene ocne mane. Vec na regrutaciji sam oslobodjen sluzenja u JNA. Toga momenta je pocela kampanja i trazenje veza i poznanstva da mi se prizna barem status delimicno sposobnog za vojnu sluzbu. U tome sam na jedvite jade uspeo i odsluzio mojih 18 meseci. (oslobodjen straze) Sa time hocu da kazem koliko je u ono vreme svakome od nas bilo vazno da bude vojnik i samim tim i jedan punopravni clan drustva. Odsluziti vojni rok je bilo nesto sto se samo po sebi podrazumeva, deo vlastite licnosti i to uopste ne podleze bilo kakvoj diskusiji.
    U dom JNA sam relativno retko odlazio jer tamosnje zabave nisu bile moj stil. Posecivao sam uglavnom predavanja manje iz politike a vise referate o putovanjima u daleke i egzoticne zemlje (Tibor Sekelj, izmedju ostalog) Kada danas pogledamo ko je drzao predavanja o politickim temama, kao primera radi, jedan Joze Smole, postajemo tek onda svesni kakav centar kulture i koji intelektualni nivo je imao nekadasnji dom JNA. Njihov bioskop nje bio bas na nekon narocitom tehnickom nivou, ali je izbor filmova bio zaista raznovrstan i za svaciji ukus i interes . Oni nisu imali nikakav problem sa prikazivanjem Western-klasika „Ponosni buntovnik“ sa Olivijom de Hevilend, „Deset zapovesti“ sa Carlton Hestonom isto tako ni sa prikazivanjem Ruskog dvocasovnog dokumentarca „Od cara do Lenjina“.
    Basta JNA je bila vise moj svet i tamo sam vrlo rado odlazio. Ugodna i pristojna publika, isto tako i plesna muzika, cene pristupacne cak i za nas mladalacki budzet. Tu se vise nije znalo ko je gradjanin a ko vojno lice, svi su bili u civilu osim nekoliko vojnika koji su bili ili u orkestru ili na nekoj drugoj duznosti. Inace otprilike na mestu gde je danas zgrada Nove Opstine, nalazio se je jos jedan vojni objekat takodje nazvan Dom JNA. Bila je to jedna manja zgrada/kuca pre bi se reklo vila. Bila je u sklopu letnje baste. Srusena je da bi se napravilo mesta za opstinu. Sve to i dom JNA i njegovu letnju bastu trebamo i moramo posmatrati u kontekstu jednog nepovratnog vremena. Danas u Subotici zivi jedan drugi svet, neke nove generacije i koji ima neka svoje zelje i potrebe i neka svoja merila vrednosti. Zbog toga uporedjivati ta dva perioda je neumesno i nema nikakve svrhe.

  3. Anonimni kaže:

    U domu JNA na nekoj zabavi sam bio samo jednom,jel smo 1971 godine tamo pravili matursku zabavu mi iz trgovacke skole,a u bastu iza nove opstine sam isao vise puta,davna i lepa vremena su to bila……

  4. Toranj kaže:

    Druga su to vremena bila. Vojska je bila autoritet ali kulturno zabavni program u Domu je bio dostupan svakome po simboličnim cenama.Iz najveće zabiti, momak nepismen kada ode u vojsku, vraćao se pismen, mnogi sa položenim vozačkim ispitom. Upoznavali su se mladići iz Slovenije sa Makedoncima u Subotici. Razmjenjivali iskustva, delili i dobro i zlo.Civili su poštovali vojsku, cenili ih, osećali se sigurno. Vremenom se sve menja pa i vojska i njihov Dom.

  5. Kertvaros kaže:

    @ Toranj

    Nestasica vozaca kamiona i autobusa je evidentna sirom Evrope. Jedan od uzroka, ako ne i glavni je profesionalizacija vojske i prestanak vozacke obuke za vojnike na redovnom sluzenju vojnog roka.

  6. croat kaže:

    Adkersu
    Dva puta sam procita tvoj post, sjajan je , sjajno napisan, sjajna prica!

  7. Lansky kaže:

    U novi Dom JNA se išlo i na dodelu poziva za vojni rok. Cela klasa devetnaestogodišnjaka, drugara i vršnjaka pre toga je odgledala jedan propagandni film koji je trebao da ih oraspoloži pre nego što se i sami uvere kako će da bude tamo kuda ih šalju. Nama koji smo išli u Rijeku, drugar iz škole i fudbaler Spartaka dodatno je podigao raspoloženje informacijom koju je čuo od Vermezovića iz Partizana, kako je tamo nova kasarna kao hotel. Njemu se pridružio i vojnik sa prijavnice, Splićanin. Sa oduševljenjem je govorio o Riječankama i njihovom broju („Ima ih ko salate“). Izašli smo iz Doma pevajući.
    Vrlo brzo se pokazalo da je dan u vojsci mnogo duži nego što je prikazan na filmu, da kasarna u Rijeci ni malo ne liči na hotel jer nema ni grejanje, ni toplu vodu u umivaoniku a ni vrata na toaletima – čučavcima. U toj staroj austrougarskoj kasarni Riječanke su bile samo u snovima.

  8. Mister No kaže:

    @ adkersu
    Lepa sećanja. Muzićari rade na aplauz,šta bi rekao Rambo Amadeus. Lepo Ste se osećali verovatno,dok je deo publike igrao uz vaśu muziku.

  9. Lenin kaže:

    @Lansky Ako si bio na Trsatu,onda mi je sve poznato.Ja sam bio 76. tri meseca i 15 dana.Tretirali su nas k’o u legiji stranaca.Strojevi pod opremom na pisti u julu.Samo su tako ispadali ljudi iz stroja.Ali kada smo pičili bez opreme strojeve,osećali smo se kao leptiri laki,a noge su nam udarali u beton jačinom pneumatskog čekića.a buka koju smo stvorili bila skladna,jaka i sklapala se sa pesmom što smo pevali.Grozno mi je kada se setim.Mrzeo sam to.Mrzeo sam što su me terali da se obraćam grmu kao da je živ vojnik tj oficir.-Druže Grme,vojnik Pasulj Makarončić,dozvolite da se obratim.Pošto me grm ignorisao,nije mi odgovorio,morao sa stajati u stavu mirno nekad i pola sata na suncu,koje mi spržilo moje vojvođansko uvo,da je na kraju izgledao kao čvarak.Onda razvodnik ili desetar smilovao i u ime grma dao vojno.Znači po zapovednom redu išlo vojnik, iznad vojnika šutljivi grm,razvodnik,desetar,mlađi vodnik…itd do generala.Lol.
    Ali ipak,kroz svih tih vojničkih poteškoća,bilo je lepo i mogu reći da sam puno toga naučio što mi je trebalo u daljem životu.Kroz priče sa drugovima,starešinama i dela praktične obuke,dobrotvorne radne akcije,sportske manifestacije,društvene večeri sa lokalnim stanovništvom… itd.U nastavku služenja dosta vremena sam proveo na raznim mestima Hrvatske i Slovenije.
    Evo glavnog ulaza u kasarnu Trsat.

  10. Lenin kaže:

    @Lansky Zaboravio napomenuti da su Riječanke stvarno bile izuzetno lepe.Oblačile su se ekstra izazovno.Iako sam samo tri puta imao izlaz u grad u Rijeci,uvek smo visili kod ograde i hranili oči.

  11. tihomir kaže:

    @adkersu
    Preteča grupe INDIJANCI…

  12. Lansky kaže:

    @Lenin
    Da, bio je to Trsat. Isto je bilo i desetak godina kasnije. Šest meseci pešadijske obuke uglavnom napolju. Na slici je ulaz u kasarnu odnosno stražarnica. Sedeo sam iza tog prozora i gledao niz ulicu (u vreme između dve stražarske smene). To mi je bila kao razonoda. Jednom su se dva auta sudarila pred mojim očima upravo na tom malom delu puta koji se video kroz prozorčić.

  13. Mecca kaže:

    U vreme JNA se forsirala saradnja vojske i lokalne zajednice na teritoriji cele bivše države, pa je u skladu sa tim bila i praksa da se, s vremena na vreme, u prostorima kojima je upravljala vojska organizuju koncerti popularne muzike za vojnike i civile.
    Međutim, ponekad izbor muzike i izvođača nije bio baš najsretniji, pa se naprimer u Subotici desilo dve godine uzastopce (31.avgust 1983. i 31.avgust 1984.) da organizator tih dešavanja omogući nastup tadašnjih pank grupa u bašti doma JNA, iza Nove opštine.
    Podkultura i filozofija panka je bila sušta suprotnost sa rigidnošću i ustrojstvom tadašnje JNA, pa su se iz ovog spoja mogli izrodili samo incidenti. Zamislite taj šok kada oficiri izvedu svoje porodice na večeru, a muzička podloga na svečanoj večeri je prangijanje Procesa ili Debila u prolazu. Oba pomenuta koncerta (1983. grupa Proces i 1984. grupa Debili u prolazu) su prekinuta usled skaradnih tekstova pesama i psovanja sa bine. Naravno da nije izostalo zgražavanje tadašnje javnosti nad nedoličnim ponašanjem problematičnih omladinaca.

  14. Lenin kaže:

    @Lansky Da,glavna kapija.Tu su dolazili posetioci,davali podatke na prijavnici.Nema ga više.Nema više ni zgrada.Odnosno,čini mi se da je jedna ostala i nadgrađena podkrovljem.U toj zgradi su bili spavaone budućih vozača prevoznih sredstava točkaša.Ostao jedan deo ograde i ona druga kapija sa prednje strane.Ako malo prošetaš na google mapi,možeš naći kapiju sa suprotne strane,gde je bio izlaz za vozila.Čak je na kapiji koja je širom otvorena,na njemu ostala par slova koji naslućuju na nekadašnji staru primenu tog prostora:AUTO PARK.

  15. Aleksa kaže:

    Stara zgrada hotela Jagnje nikada nije imala bioskopsku salu, U prizemlju je bio restoran sa tri sale a na spratu, nakon ukidanja hotela, Vojni odsek. Tek nakon rekonstrukcije, kada je cela prednja fasada bila srusena i zamenjana armirano betonskom fasadom, u Domu pocinju aktivnosti kako je to u uvodu navedeno.
    Postojao je i stari Dom armije to je bila jednospratna zgrada na prostoru izmedju ugla Palickog puta i Kreditne banke. Na spratu se nalazila sala u kojoj su odrzavane igranke, svirao je orkestar sastavljen od clanova Orkestra subotickog garnizona . Tu sam jednom priliko i ja svirao sa Zabavnim orkestrom Doma graficara – bio je to docek nove 1957.godine,
    Basta Armije je bila omiljeno mesto mladih, tu je tokom leta svirao orkestar Josipa Kovaca. Orkestar je bio sastavljen od vrhunskih muzicara, neki od njih su svirali u
    subotickoj Filharmoniji a neki u pozorisnom orkestru. Josip Kovac je u to vreme imao nekoliko ploca izdatih od Jugotona (Srecu mi vrati, Dondo i jos neke) a Dule Stoparic je snimio plocu sa Diksilend ansamblom Dinamo.
    U ovom orkestru sam povremeno svirao zamenu bubnjara, kada su ostali clanovi nastupali u pozoristu.
    Moja se muzicka karijera u Subotici zavrsila odlaskom u armiju 1957.godine, medjutim imao sam srecu sto sam dospeo u Sinj, gde smo osnovali plesni orkestar i svirali u Domu Armije. Sa nama su cesto svirali i mladi iz grada, narocito pamtim klarinetirstu i saksofonistu a iz Zagreba je cesto dolazio jedan izvrstan harmonikas.
    Povratkom iz armije se zenim i tu prestaje moja muzicka karijera.
    Na kraju mogu reci da ne postoji vece zadovoljstvo za coveka kada na pozornici svira sa svojim drugovima, i kada vidi da se nasa muzika dopada publici. To se ne moze opisati, treba doziveti odusevljenje nakon uspele solo tacke.
    Za Bastu armije me vezu posebne uspomene, tu sam upoznao devojku koja je kasnije postala moja supruga i sa kojom sa proziveo 60 najlepsih godina zivota.

  16. Marija kaže:

    KAMO PREDUZETNICKE SRECE U SUBOTICI PA DA OD TOG LEPOG ZDANJA NAPAVe GRADSKU KAFANU,Sve stare kafane su nam pootimaii pretvorili u svasta i nista,Uistinu u gradsku kafanu bu bilo normalno da se vode gosti koji sluzbeno dodju u Suboticu ALI TADA BI NEKI PRIVATNI RESTORANI BILI USKRACENI OPSTINSKI PARA. A to je zanimljiva rabota.

OSTAVITE KOMENTAR