Subotica 24. marta 1999.

Iako kažu da ljudi potiskuju ružne uspomene, a ova svakako spada u ružne, proleće 1999. vrlo se živo pamti i iznova prepričava. Pogotovo taj 24. mart, kada je prostrujala vest da je POČELO. Malo je ko tada verovao da će se pretnje ostvariti. Neki subotički rezervisti sede u prvoj kasarni, gledaju film a tekst na kajronu u donjem delu ekrana, obaveštava ih da smo u ratu. Tek onda dobijaju uzbunu.
U to predvečerje, isključena je struja u nekim delovima grada a onda je zaurlala sirena.
Tako je izgledao uvod u dramu zapamćenu kao kao „NATO agresija“.
Uznemireni Subotičani su izašli iz kuća i zgrada i u polumraku se sakupljali, razgovarali, pušili cigarete jednu za drugom. Zapalili su i oni koji nikad nisu.
Ako se za narednih 78 dana može reći da je imalo neku vrednost, to je bila ta neobična bliskost između ljudi, komšija i sugrađana. Što iz potrebe da se olakšaju sopstveni strahovi, što iz najplemenitijih pobuda da se pomogne i nešto preduzme.

U nemilosti Milosrdnog Anđela – Palić 1999.g
Slika



KOMENTARI

  1. djomla kaže:

    Kao dete sam tog 24. marta sa ekipom "Tomi basket" igrao meč u Bačkoj Topoli. Javljeno je, i treneri su nas spakovali i krenuli smo kući. Ulazeći iz pravca Žednika u grad, primetili smo mrkli mrak koji do tada nikada nismo videli u gradu.

    Taj period je, za nas klince iz "10.oktobra" bio najbolji. Veoma brzo su se par roditelja organizovali i u okviru školskog igrališta zavarili do tada polomljene koševe, i golove, iscrtali linije, postavili odbojkaške mreže i, samo tog proleća je kao nikada do tad, školsko dvorište bilo prepuno dece. Niko nije išao na odmor, a škole nije bilo.

    Mi klincli smo nastavili svkodnevno da treniramo košarku i za vreme sirena, nadajući se da ćemo postati kao Bodiroga, Djordjević ili Paspalj, valjda u to vreme najveći heroji i uzori u državi. Jedino su oni na parkatu bili dostojni protivnici velikim državama.

  2. jasmina kaže:

    Ne znam da li je na zalost ili na srecu, ali moram da se slozim sa djomlom. Jeste bio jedan od najboljih perioda. Nismo se okupljali u skoli, posto gradjevinska srednja nema neko dvoriste, ali je zato na Radijalcu bilo odlicno. Hmmm kako je lepo biti dete :)

OSTAVITE KOMENTAR