Tajna Perčićeve kolekcije

Liječnik internista Gradske bolnice u Zabatu podrijetlom je bio seljačko dijete, potomak uistinu bogatih zemljoposednika koji je volio skupljati lijepe stvari na velikom salašu svoga dide Stipana. Završio je Gimnaziju u Zabatu polovicom mira između dva svijetska rata, a potom studirao medicinu u Gracu i Parizu, gde je započeo skupljati vlastite portrete koje su crtali ulični umjetnici olovkama, a potom i slike sa drukčijim motivima. Za djevojke nije mario, a nakon što je stekao diplomu u Gracu, vratio se u Kraljevinu Jugoslaviju te otpočeo uspešnu lječničku praksu. Vojni rok započne služiti u Slavoniji, iz koje je prebačen u Beograd 1. travnja 1941, a nakon njemačkog bombardiranja 6. travnja izmakne doma u Zabat. Ovde nastaje prva velika „rupa“ u njegovoj biografiji, ostale su dio priče o događajima nakon II sv. rata, kada je već renomirani liječnik internist i pasionirani kolekcionar slika…

Subotica 40ih

1940g

Ovo je početak priče „Čudnovate strasti primarijusa provincijskog“ (Milivoj Prćić – „Živi a izgubljeni“, Subotica 2012, Hrvatska riječ), u kojoj će čitalac vrlo lako prepoznati Subotičanina dr Vinka Perčića u liku glavnog  junaka. Iako je reč o proznom delu, radi se o životopisu ovog lekara i zadužbinara, odnosno o nekim od najintrigantnijih delova njegovog života, koje pisac, pretpostavimo, pripoveda na temelju svojih saznanja.

Kako je subotički lekar stekao neprocenjivu zbirku slika i umetničkih predmeta slavnih stranih i domaćih autora, to je svakako njegova stvar, ali niko nije mogao da spreči njegove sugrađane da dođu do nekih svojih teorija, pogotovo kada je reč o čoveku koji je toliko štrčao od ostalih, što svojim gospodstvenim držanjem, što belim Mercedesom „u ono vreme“, a na kraju i tolikim blagom kao što su slike Lotreka, Šagala, Pikasa, Goye ili Salvadora Dalia. Priče o istopolnim vezama u visokom društvu nisu mimoišle ni daleko poznatijeg kolekcionara Šlomovića, jer kada čaršijska „istraga“ dođe u ćorsokak, najčešće se poteže mišljenje da postoje određeni strogo zatvoreni krugovi društva u koje se ulazi veoma teško. Ili prinošenjem „žrtve“ ili „preko dupeta“.

Zbirka Perčić: Vlaho Bukovac, Uroš Predić, Paja Jovanović…

slike 1

…Picaso, Lotrec, Goya

slike 2

 

Šta kaže nastavak priče ?

Priči o društvenom usponu dr Rudića (Perčića), kako piše autor, nedostaje epizoda koja se tiče godina 41-44.

„Po pričanjima njegovih malobrojnih prijatelja i kolega, položio je specijalistički ispit u Segedinu, a takvim diplomama raspolagala su mnoga subotička gospoda, koja su svoja akademska zvanja stekli „između dva voza“ na samom kraju rata, naravno ako su raspolagali tvrdom valutom primerice švajcarskim francima.“

I nakon završetka rata malo ko šta zna o ovom čoveku koji vodi vrlo povučen život. Stoga je iznenađenje bilo veće kada se saznalo da je baš on izabran da bude lekar našeg diplomatskog predstavništva u Londonu. Bilo je to vrlo važno poslanstvo u tadašnjoj komplikovanoj međunarodnoj poziciji Jugoslavije. U retkim pismima i razgovorima sa ljudima, još ne pominje nikakve slike.

U Suboticu se vratio u belom Mercedesu sa crnim kožnim sedištima, kakvog nije imao ni Komitet. Pisac smatra da se već tada iza zidova tajanstvene kuće na adresi Maksima Gorkog 22, nalaze najvredniji delovi zbirke za koju će se saznati tek pred kraj doktorovog života. „Šutnja je zbilja vrijedna zlata“. Reč je o radovima najslavnijih slikara između dva rata, svetski poznatih umetnika od XVI do XX stoleća, ulja poznatih mađarskih majstora s kraja 19. veka…

Razlog ćutanja o ovoj neprocenjivoj zbirci, naš pripovedač nalazi u tvrdnji da je ona najvećim delom nastala za vreme rata. Doktor je tih godina navodno  imao specijalnu propusnicu Crvenog krsta sa kojom je jednom mesečno putovao u Budimpeštu, u švajcarsko poslanstvo. Odatle se vraćao u Suboticu sa torbom punom, tada novog leka koji je za mnoge bio pitanje života i smrti. Lek koji je lečio i neizlečivu tuberkulozu, plaćao se samim zlatom. Bio je to Penicilin. Naravno, mogli su ga sebi priuštiti samo bogati pacijenti. Ako nisu imali gotovine, iz predratnog vremena blagostanja ostala su vredna umetnička dela kojima su mogli da izravnaju račun. Tako su nastale dve trećine zbirke, kaže priča. Ostatak je subotički kolekcionar nabavio u mnogo lagodijem ambijentu Sotheby-a i Christy-a, gde je kao lekar veleposlanstva FNRJ, na aukcijama došao do vrednih dela.

 

Portret Vinka Perčića (Nikola Jandrijević)

percic

Na kraju svog života

Ako ostavimo po strani tajnu Perčićeve zbirke, dr Vinko će ostati upamćen kao vrhunski gastro-enterolog i organizator tradicionalnog međunarodnog stručnog skupa „Internistički dani“, čime je i bez svoje zadužbine zadužio svoj grad.

Pred kraj njegovog života, jedna izložba u Zagrebu, maja 1989. godine odjeknula je kao prvorazredna senzacija u Subotici. List „Magyar szo“ postavio je pitanje – Zašto Perčićeva zbirka od neprocenjive vrednosti nije trebala Subotici?

Perčić je još za života želeo da  kolekciju ostavi svom gradu, uz uslov, da ona bude stalno izložena i dostupna Subotičanima i gostima. Nadležni koji su bili upoznati sa tim, tajili su ovu ponudu. Nisu se usuđivali da javno priznaju kako grad nema sredstava da celu zbirku održava na takav način. Zaveštana kuća preko puta glavne pošte, nije imala dovoljno kapaciteta. Tako je doktor deo svoje kolekcije poklonio Zagrebu a deo Subotici.

Stari kolekcionar je za svoj večni počinak odabrao grobnicu koja je u sebi skrivala još jedno umetničko delo. Podsetite se na temi : PRIČA IZ KRIPTE

regenyi gabor



KOMENTARI

  1. Vesko kaže:

    Moze se pricati i pisati ko sta hoce, ali dr Vinko Percic je bio ugledan lekar i specijalista, a kasnije se jos usavrsavao na poznatim fkultetima u inostranstvu, cime je postao mnogo sire poznat. Da je nesto sumnjivo ili mutno bilo u njegovoj biografiji, da je nesto nelegalno stekao, za vreme Ozne bi se sve saznalo. U to vrem nije bilo mafijasa i tajkuna, niti kupljenih diploma kao sada. Potekao je iz bogate porodice, nise zenio i nije imao dece. Sav svoj rad posvetio je Subotici, ostavio veliku kucu sa puno vrednih slika, a polovinu je poklonio gradu Zagrebu kad nasa lokalna vlast nije mogla naci adekvatno resenje za svu njegovu vrednu zbirku umetnickih slika.

  2. stormwatch kaže:

    Well, dilema je konacno razresena, lik Dr. Percica je koriscen kao motiv za Heisenberga mnogo decenija kasnije, dodajte samo brkove i sheshir i to je 100% to.

    Medjutim, ono sto je meni najvise privuklo paznju je onaj posprdni naziv te pripovetke – „Čudnovate strasti primarijusa provincijskog“. Onaj grad iznad na slici uopste ne lici na provinciju, ali su u to vreme i Zagreb i Beograd bili itekakve provincije najgore vrste. U madjarskoj kraljevini su Budimpesta, Szeged i Subotica uvek bili top gradovi a nikako provincije, ovo ostalo su boranije upravo kao i Zagreb i Beograd u to vreme…

  3. Lenin kaže:

    Bradicu bre.

  4. biciklista kaže:

    Jest bio ogroman ali je mercedes bio – crn – „ponton“ jer prekoputa bivše bolnice sada ekonomska srednja škola smo igrali fudbal (sredinom šesdesetih godina) tu je bio prazan plac i on je tu parkirao nasred placa mercedes pa smo uvek odgurali .poneka bi nas besno oterao kad smo pogodili sa loptom auto – eno dolazi onaj ćelavi u belom mantilu …. Inače među prvima je u srbiji koristio endoskop i to je uspeo da poveže sa tadašnjim kamerama od 8 i 16 milimetara prvo crno beli a kasnije i u boji to je bilo sredino sedamdesetih godina prošlog veka za šta je prvo koristio i učio od kinoamatera iz foto-kino kluba iz Subotice i snimke koristio na raznim stručnim i naučnim skupovima.
    Već u to vreme početkom osamdesetih godina (taj proces i dogovaranja su se otegli i subotički političari nisu mogli da izdvoje toliku sumu jer bi u to vreme bilo to dosta nepopularno i nisu u dovoljnoj meri shvatili ogroman značaj – srećom). Kasnije, sa zaprepašćenjem sam čuo da je (možda i srećom) ta zbirka umetnina otišla u specijani klimatizovani trezor u Zagrebu o kome postoji i filmska dokumentaristička reportaža od cca 2 sata (koji prikazuje samo neke segmente zbirke) radi se o zbirci koji sada vredi čak iznad 500 miliona dolara (možda i mnogo više). Još mnoge konkretne činjenice znam ali neću napisati iz poštovanja prema ličnosti

  5. Marko Šarčević kaže:

    onaj gradonačelnik koji nije hteo tu kolekciju nije više živ. To je razlog pravi što je takva kolekcija poput Mimarine, sa kojim se Perčić poznavao otišla iz Subotice. Ko je nagovarao tog gradonačelnika da se oslobodi kulturnog blaga, to je druga, ali vrlo logična priča.

OSTAVITE KOMENTAR