Teofil Pančić : Subotica

Ne znam ni sam kada je to počelo, zapravo, kao da je oduvek bilo tu: taj grad me je privlačio magijom nepoznatog, rubnog, polivalentnog, misterioznog. To što o njemu ništa „konkretno“ nisam znao, samo je pojačavalo rad mašte. Rastem u nomadskoj familiji, vazda neki točkovi kloparaju ispod nas, svugde nas ima, po ravnicama, po gudurama, kraj plavog Jadrana i mutnog Dunava; jedino Tamo Gore nikako ne idemo, u Subotici nikoga ne znamo, a dalje ionako nema ništa, to jest ima, tamo dalje je Mađarska, kao i ostala „SEV-ska ostrva“ iz davne gorke pesme Đerđa Petrija, koju novi naraštaji valjda više i ne mogu razumeti, ali ko bi uopšte poželeo da ide tamo dalje, kada je ovde bolje? Subotica je, dakle, sam Rub Našeg Sveta, ali što više o njoj saznajem ili naslućujem, sve mi više liči i na neku moguću esenciju mog, bliskog i dragog sveta, kao neka Bačka/Vojvodina na kvadrat, kao posebnim magičnim začinom obdareni multikultivitaminski gulaš koji moram okusiti, makar i krišom. Ali kako, kad nikog tamo ne znam, i kad nikakvog posla tamo ne mogu smisliti, pa iskati da me puste da odem tamo? Da tražim da odem na more ili još i dalje, to bi svako razumeo. Ali, Subotica? Iza ćoška, a opet nedostižna. Tada valjda čak ni znamenitog buvljaka još nije bilo, niti je iko slutio da će to biti krovna institucija naših života.

.

Dete sam južne Bačke, uzbudljivi sever je tamo gore, meni poznati i okušani svet vrti se oko Novog Sada i završava se sa Somborom, a tamo dalje su puszte, peščare i vinogradi, samo zamišljani, samo pomno i radoznalo osluškivani u vetru severcu i u zvuku cimbala sa ešti nepzene mušora vazda odnekud mi uzbudljivog Ujvideki radija, te slatke jezičko-zvučne apstrakcije dugih le(t)njih popodneva, dok gugutka ćućori pod krovnim gredama; uhvatim na starom dedinom tranzistoru ponekad i subotički radio, ali slaba vajda, krči, gubi se, muzika leluja, odlazi, pa se vraća, i sve tako. Uglavnom se ne čuje, ali nema veze, na novosadskome vašut alomašu kupim Het Nap, pa čitam kako neki Ferika iz Bajše čestita svadbu Antalu i Gizeli iz Kiškunmajše, uz pesmuKiškereki bećar čarda, ili neku drugu, mindegy.

.

Na koncu se odvažim, smislim Lukavi Plan: ferije kod dede u D. bliže se kraju, valja se vratiti vozom u Agram, našu aktuelnu bazu. To ću i učiniti, ali – naokolo, preko Subotice. Godina mi je četrnaest, petnaest, ali sam „napredno dete za svoje godine“, dedi spokojno slažem kako ću krenuti subotičkim autobusom samo do obližnje varoši da nešto kupim, i tu onda sačekati vinkovački putnički, deda me kanda sumnjičavo gleda, no ja sam već unutra, prolazimo Sombor, Lemeš, pa Šantić, Bajmok, ulazimo u Suboticu sa bajmočke strane, onda do Matka Vukovića, u centar, pa na autobusku, koja tad još nije bila drugo doli parkić kod železničke, i sada imam cela dva sata slobode do polaska voza; nasumično, a opet nipošto izgubljeno bazam gradom, žudno upijam njegove tornjeve i kuće, razvučene laloške i oštre, a tako meke mađarske vokale u prolazu, kupujem mapu grada na kojoj ću docnije mirne duše moći doktorirati, samo da je neko hteo tražiti baš taj profil stručnjaka, pa onda u voz, pa kući, šta god i gde god to bilo.

 

 

Svašta, ko na vašaru, detinja posla; samo, među nama budi rečeno, ni sada sa mnom nije ništa drukčije nego tada, mada sam u Subotici od tada bio nebrojeno puta, čak sam i deo jednog (polu)odmora, ničim izazvan, proveo gledajući sa prozora Patrieka Gradskoj kući, Sinagogi, Radijalcu, i tamo dalje, na sever, ka Dudovoj šumi, Kelebiji. Eto, i sever ima svoj sever. Blago onima što uspeju da odrastu i da se okanu zaludica i besposlica, ali ja valjda nisam od takvih, milije mi je doći u Suboticu tobož nekim Strašno Važnim Poslom pa se od njega čim prije iskrasti, te se opet iznova, u nekoj melanholičnoj kostolanjijevskoj osami blaženo prešaltovati na frekvencijusubotičkog splina koja mi tako prija, i koja je odnekud (jer stvarno, vaistinu, nemam nikakvo „racionalno objašnjenje“) samo središte nekog mog unutrašnjeg zena, pa se dokono špacirati po gizdavom centru, ali bogme i po tesnim, maglovitim šorovima Gata ili Kera, ne marim; pa ritualno posetiti ulicu Divljih Kestenova, mada je odavno nema, ako je ikada baš tu i bilo; pa ljudski i panonski ogladneti, počastiti se perkeltom kojim veselo gospodari turoš čusa, zasladiti se gundel palačinkama ili psihodeličnom kombinacijom jabuke i maka, ili pak bilo čime u bilo čemu odvišanja

.

Znam, znam, uvek se negde na ovom mestu začuje taj isti dosadni čantraj: ti ne živiš tamo, tvoja je vizija Grada neizbežno „turistička“, ulepšana i izmaštana. Bože, kakva glupost. Sve je zapravo naopačke, oni koji žive u nekom gradu o njemu ponajčešće ništa ne znaju, to jest, nije da nisu znali, dok su bili deca i dok im je on bio Kutija Čudesa, ali posle su sve to zaboravili pa sad više ne znaju ništa, jer ništa ne vide od smaračke svakodnevice, od vodovoda & kanalizacije, gradskog prevoza, palanačkih zađevica, lokalne politike, koječega sve nevažnog i glupog. Srećan sam i slobodan jer me se ništa od toga ne tiče, ti me tegovi ne spuštaju na zemlju, moja Subotica i dalje je ona kojoj sam, slušajući neki nedokučivi poriv, hrlio onog davnog ranojesenjeg dana, samo što je sada mnogo bolje poznajem, pa smo sada kao matori ljubavnici koji su sve već videli i čuli jedno od drugog, a opet, lepo im je ovako.

.

Samo Bog zna – čak i ako ga ne ima – šta neke ljude tako snažno privlači nekim mestima, onim mestima koja ne bi trebalo da su deo neke njihove priče. Neka tako i ostane: nisu sve tajne za otkrivanje, lepše je i bolje prepustiti se užitku u Čistome Bitisanju, onome koji je najjači tamo gde si i ti najjači, a najjači si tamo otkud šume i gde te maze neke energije s kojima se prepoznaješ. Sve ostalo je tek proza građanskog života, javne uloge, „obaveze i odgovornosti“ i, uopšte, kolotečno ništavilo.

.

Subotica je ostala iza mene, zurim u drum pred sobom, u sivonjavi tepih razmotan ka jugu. Ali vetar iznova podiže fini, predvečernji, dokazano suicidalni pesak, nestvarni zvuk cimbala šašolji me sa severa, zove me, znajući da ću mu se brzo odazvati, kao i uvek.

.

VREME    jul, 2008.

.

 

Teofil Pančić (rođen 6. jula 1965. godine u Skoplju) je srpski novinar, kolumnista i kritičar koji svoje tekstove objavljuje u beogradskom nedeljniku Vreme . Svoje kritičke i analitičke tekstove objavljivao je u brojnim listovima i časopisima iz Srbije, sa eks-jugoslovenskog područja, kao i u publikacijama iz SAD, Rusije i više evropskih zemalja. Bio je urednik nedeljnika Vreme i radio kao politički komentator radija Slobodna Evropa. Dobitnik je novinske nagrade Jug Grizelj, 1999. godine. Živi i radi u  Zemunu  i  Novom Sadu.



KOMENTARI

  1. Anonimni kaže:

    „Ti ne živiš tamo, tvoja je vizija Grada neizbežno „turistička“, ulepšana i izmaštana. Bože, kakva glupost. Sve je zapravo naopačke, oni koji žive u nekom gradu o njemu ponajčešće ništa ne znaju, to jest, nije da nisu znali, dok su bili deca i dok im je on bio Kutija Čudesa, ali posle su sve to zaboravili pa sad više ne znaju ništa, jer ništa ne vide od smaračke svakodnevice, od vodovoda & kanalizacije, gradskog prevoza, palanačkih zađevica, lokalne politike, koječega sve nevažnog i glupog“

    Amen

OSTAVITE KOMENTAR