Trišnje Lojzije žutog

Nikako s’početka juna miseca , dica su još sidila u škulskim klupama al više su zvirala kroz pendžer neg što su slušala učitelja Mitra. Svakako sad već el slušali el ne, i tako njim je svedno kad jedan el dvojca će buktiti a ostali najvirovatnije iđu na popravni pa šta njim Bog da. Al pamet dičja ni ne misle oni o tom, gustiraje oni drugo.

Lacika, Albert, Robert, Joso i Marin. Ne znaš koji je od kojeg adreniji, lipo triba poludit s njima koliko je to kontano na svačeg. Nije ni čudo što njim učitelj Mitar klamo glavom i kad triba i kad ne triba, zalud je ove slao i kod direktora kad se s njima lipo nije moglo izać na kraj. Nije da su oni kaki lopovi jel kake kavgadžije, neg furtom kojkake huncutarije izvodu, ku kad su bilom kredom namazali učiteljov astal odozdol pa kad je ovaj sijo sav umazo pantalone a vamo pantalone crne izgledo je siroma kugud strašilo u grašku, kad je usto i vidijo pantalone-koje je tribalo baciti.

I dogovoru se ovi pet mali lotroša di će ić u trišnje, jel jevo već digdi koja germeška već i rudi ako su propuštili majoške one prve e borme ove neće, pa makar i na pecanje ne budu išli u do.

leto

Ilustracija: Sava Šumanović

 

Mozak cile operacije ku i uvik je bijo Lacika i iznese on plan di kad i kod koga ćedu ić u trišnje. „Ićemo uvik oko podne i to kod Lozije žutog, on je mator vinograd mu je zabačen a i bandžav je na jedno oko, i uvik se dopodne naklama rakije i obavezno pravi podne, onda nam je najzgodnije“

I krenedu oni jedan dan, pa drugi kad treći dan oni na trišnji sve se davu kako idu , još se i zjale pa pljuju špice jedan na drugog. I dok su bili na trišnji, kogod drekne „Heeeej!!! Lopovi ! stanite di ste jel pucaću“. Aha kako ne bi, oni ku jedan poskaču s’trišnje i biiiiiiiž al koliko ji noge nosu, al trče i ne staju. Kad na jedno po duži oko dvi –tristo meteri od vinograda, iskoči ljudeskara isprid nji  s lovačkom puškom i BAAAAM u vis , jedared pa drugput.

Ovi pet junačina od strava stali, mozak ekipe Lacika siroma oma je ost’jo da mu štogod ne valja sa pantalonama nike zdravo mokre su postale, od strava se siroma ušoro.

Stoje oni onaj ljudeskara priđe pogleda ji, ovima sagnute glave samo Joso zinijo i gleda. Gospe draga, kad je njega onaj ljudeskara ćušjo, ajoooooj sve mu zviždilo sirotom.

Vi sad svi „maarš kućama, a ti braca moj ti iđeš sa mnom“. Joso sagnijo glavu i ku osuđenik iđe isprid onog s’puškom i misli se „šta će sad biti? Baći i nani sam kazo da iđem učiti sa Lacikom za popravni da nebi buktijo, a ja naletijo na Stipana“

Stipan je bijo zet rođenog brata Lozije žutog, bać Vranje . A Joso i Stipan su bili rođena braća. I zato je Joso prošo najgore od svi iz bande, a da siroma nije ni znao da su Lozija žuti i Vranje Stipanove žene Svetlane baćo, rođena braća.

To je sazno siroma evo sad, kad mu je Stipan iščupo zulufe uzduž i popriko i da nije bilo Svetlane Stipan bi ga i odo baći i nani, neg Svetlana je lipo istančala sve i dogovorila se sa Josom da će ona učiti sa njim i da mora položit razred jel ako budne nevaljan onda će i baćo mu kod kuće ucigurno izvuć onaj starovinski opasač iz pantalona što je još Josin dida dono iz vojske, ako ga s’otim počne škropiti onda neće nimalo valjati.

Sve u svemu, lipo je Joso sve poslušo i položijo razred pa i u učenju se popravijo a i u vladanju itekako.

A trišanja je posli tog prvi put ijo čak u zimu, kad je bijo kod Stipana na disnotoru i kad je Svetlana nuz večeru pripravila kojkakog dunca, prid Josu je metnila valjda najlipšu caklenu zdilicu i kazla „nazdravlje lipi moj divere, samo špice nemoj pljuvat doli, neg ji meći na tu salvetu“ Bože moj, tako je polako ijo i učtivo a špice je slago ku ziđar kad ziđa, pa slaže ciglje.



KOMENTARI

OSTAVITE KOMENTAR