Uspomena na Stevana Raičkovića

Stevan Raičković (1928-2007), srpski pesnik i akademik, deo svog života je proživeo u ovom našem gradu. Bio je učenik subotičke gimnazije, a svoju prvu pesmu je objavio upravo u Subotičkim novinama…

Stevan Raičković, pesnik

 

Subotica, takva-kakva je, zaspala na prelazu vekova, učmala i otupela, tek pokatkad nas obraduje nekim mudrim potezom, koji će ovo sadašnje vreme obeležiti za nadolazeće generacija, koje će biti zaostavština za budućnost.

 

Uzimam kao primer; trebalo je da prođe četvrt veka od kako nas je napustio književnik i svetski putnik, Tibor Sekelj, da bi se Subotica setila slavnog sugrađanina i postavila mu spomen-ploču koja će nas podsećati na jednog od malobrojnih velikana ovoga grada.

 

 

Ali u ovom gradu su živeli i drugi znameniti ljudi. Malo bolju sudbinu, kada je reč o čuvanju od zaborava, imao je književnik Danilo Kiš, a šta je sa ostalima…?

 

Jedan od velikih ljudi, Stevan Raičković, koji je deo svog života utkao u ovaj grad i čiji život je na neki način neizbrisivo vezan za Suboticu, a od čije smrti je prošlo već punih 5 godina, grad se još uvek nije odužio ni na kakav način.

 

Nijedna škola ne nosi njegovo ime, nijedna gradska ulica se ne zove po njemu, nema njegove biste, pa čak ni spomen-ploče…

 

Gradski oci, setite se toga!

 



KOMENTARI

  1. Lansky kaže:

    Subotičke godine (Stevan Raičković, pesnik i akademik)

    Drugo dominantno mesto u mojim posleratnim subotičkim godinama vezano je takođe za jedan park koji se nalazio u samom srcu varoši…Danima i noćima, ponekad i do samih svitanja, sedeo sam na gvozdenoj ogradi parka…Na našem „Majmunskom ostrvu“, kako su zvali ovu ogradu, ostajao sam sa dva tri najokasnelija moja prijatelja koji su takođe isto tako bili skloni ovoj vrsti „idealističkih“ razgovora i sanjarenja čija su raznolika ishodišta obično završavala u mladalačkim pričama o literaturi…za mene u poeziji. Jedan od najvernijih (i najodocnelijih) mojih sagovornika na Majmunskom ostrvu bio je subotičanin Lazar Merković, povratnik iz logora Dahau, obožavalac Krleže i Hegela.

    Sedeći na niskim gvozdenim štanglama do duboko u noć…pod uličnom svetiljkom , čitao sam…

    Ponekad sam – dok su se osvetljeni prozori unaokolo mogli izbrojati na prste – čitao ovoj malenoj družini na Majmunskom ostrvu, svoje nove stihove…Oni su bili moja jedina publika, njih nekoliko po broju, u sasvim opusteloj i već uveliko usnuloj bačkoj metropoli.

OSTAVITE KOMENTAR