Životna priča Iren i Šandora Abrahama, najstarijeg bračnog para

Kada su se u ponoć poklopile kazaljke, a spolja zagrmeo vatromet, Iren (87) i Šandor (95) Abraham zagrlili su se i poželeli jedno drugom mnogo zdravlja u godini koja dolazi. To je 70-ti doček Nove godine koji ovaj vremešni subotički bračni par proslavlja u ljubavi i slozi.

Nekada, dok su bili mlađi, dočeci su bili veseliji, a želje drugačije. Sada u novo leto zakoračuju sami u svom domu, a jedino što žele je da oni i njihovi unuci budu zdravi.

– Sve je drugačije kada si mlad, onda je sve lepše. Sada praznike dočekujemo kao starci, ne idemo nikud, sem što ja odem za Božić u crkvu, i čekamo unuke da nam dođu – priča Iren. – Od naših prijatelja, nažalost, nema više nikog da nam dođe. Nisu više sa nama.

A nekada je njihov dom krasila okićena jelka, bogata trpeza, pokloni…

– Nekada su se deca mnogo više radovala poklonima. Teška su vremena bila, nije bilo stalno poklona i deca su mislila da su ona stvarno dar od Boga. Nisu ni znala kada se kiti jelka – seća se čika Šandor. – Nama je srce bilo puno kada smo ih videli koliko su srećni i kako se istinski raduju. Sada kao da više nema te radosti.

Jednako kao deca za Božić, tako su se i Šandor i Iren radovali svakom zajedničkom koraku u svom sedam decenija dugom braku. Kada su se venčali, avgusta 1948. godine, toliko je bilo teško vreme da nisu imali gde da kupe odelo, a Šador je svojoj izabranici prsten napravio od žute kovanice dinara. Danima je strpljivo oblikovao novčić da bi od njega nastao prsten, simbol njihove ljubavi koja i danas traje i krasi Ireninu desnu ruku.

– Te godine sam se vratio kao vojnik iz Ljubljane i počeo da gradim kuću u Ruskom Selu, i to je tad bio ogroman posao. Ipak, odlazio sam kod rođaka u Hitin i tamo na igranci upoznao Iren – nastavlja Šandor. – Brzo smo se venčali i počeli da gradimo dom. A, bilo je jako teško. Bili smo seljaci i sve što smo stvorili država je uzimala. Na kraju smo kupili jednu kozu, kako bismo imali mleka i jedino nam nju nisu uzeli, ona im nije trebala.

I pored teških uslova života na selu, u nemaštini, bez struje i kupatila, Abrahamovi se nikada nisu svađali. Teskoba im je dala snagu da se zajedno bore da svojim ćerkama stvore bolje uslove za život.

– Tek posle 1955. godine je postalo malo lakše, mogli smo da živimo od onoga što smo proizveli. A uvek smo radili, bavili se zemljoradnjom, jeli ono što sami napravimo, a Šandor nikad nije pio i pušio – dodaje Iren. – Svakoj sitnici smo se zajedno radovali od srca. Možda i nema velike sreće kada imaš sve, ovako se mnogo više trudiš i želiš, a te želje zajedno ostvaruješ.

Kada su već ostarili, prodali su kuću u Ruskom Selu i 1987. za ćerkom došli u Suboticu, gde i danas žive. O njima svakodnevno brine unuka Šarlota Popović, a i sada zajedno, polako, nogu pred nogu, pridržavajući jedno drugo, zajedno odu do prodavnice i malo prošetaju. Kažu da se nikada nisu posvađali i da su o svemu pričali i dogovarali se.

– Znate, mladi sada ne gledaju u budućnost, nego žive za trenutak. Tako i reaguju i donose odluke, a to nije dobro – poručuju Abrahamovi. – Poverenje, razumevanje i strpljenje su u braku ključni, važniji i od ljubavi i svakog novca. „Svejedno“ je najgora reč koja može da se izgovori, a tako se često čuje. Nikada je nemojte govoriti onome koga volite.

DOŠAO JE U KOČIJI

– Bilo mi je 17 godina kada sam na igranci u rodnom Hetinu upoznala Šandora. U mom selu je bilo malo momaka i svi su bili oniži, a onda se on pojavio, onako visok i ugledan i zamolio me za ples – seća se Iren. – Nastavio je da dolazi biciklom čak iz Ruskog Sela, koje je udaljeno 25 kilometara i posle samo nekoliko meseci došao je u kočiji sa svojom majkom i zaprosio me. Šandorova majka poklonila mi je maramu, što je značilo da sam izabranica njenog sina. Nismo se poznavali dobro i upoznavali smo se postepeno.

 

Večernje novosti



KOMENTARI

OSTAVITE KOMENTAR