Afrika: Život na granici

Kada biste prosečnom građaninu ove zemlje rekli da pripada privilegovanoj manjini koja živi priličnom komfornim životom, teško da bi poverovao.

 

A to upravo tvrdi mladi humanitarac iz Subotice Matej Skenderović, koji već desetak godina obilazi siromašne, napuštene i opasne predele planete, pomažući ljudima da prežive, da dođu do hrane i lekove, ili izbegnu smrt pod rafalima ovih ili onih „vojnih snaga“. Kao humanitarni aktivista svoje prvo iskustvo i susret sa ljudskim ekstremnim siromaštvom i stalnim životom na ivici doživeo je u Tanzaniji, u gradu Songea, gde je preko Hrvatske otišao kao član humanitarne misije.

african kids

– Kada se nađete u zemlji kakva je recimo Tanzanija, gde više od 90 odsto dece ne zna hoće danas jesti ili ne, vaš pogled na svet se totalno menja. Vi tada počinjete da uviđate koliko su ljudi na planeti zatvoreni u svoje sopstvene živote i na pamet im ne pada koliko tragedije ima oko njih… A deca u ovoj zemlji svakoga dana umiru, što od gladi, što od banalnih i izlečivih bolesti, jer nema novca ni za jedno ni za drugo. Uopšte, siromaštvo u ovoj zemlji je toliko da su i država i roditelji nemoćni pred tim problemima, i uglavnom nisu u mogućnosti da deci obezbede ni golo preživljavanje, navodi Matej Skenderović.

 

U ovu avanturu, za koju nije znao ni kako će izgledati ni koliko će trajati, Mateja je odvela samo potreba da pomogne drugima u nevolji. A ostao je nekoliko godina. Jedan od projekata na kojima je radio, iako po obrazovanju medicinski radnik, bila je izgradnja sirotišta. Ali, mada je sirotište zbrinulo desetine dece, to je ipak samo mala kap pomoći za stvarne potrebe siromašnih i gladnih.

 

– U mnogim afričkim država je tako – ljudima nedostaje često samo komad hleba da prežive dan, pa i toga nema. Zato sam se i definitivno opredelio da ostanem na ovom poslu, jer sam shvatio koliko je važno to što radimo. Bez pomoći ovakvih humanitarnih organizacija hiljade i hiljade dece bi bukvalno umrlo od gladi, kaže Matej.

 

Protiv gladi i ekstremnog siromaštva bore se mnoge humanitarne organizacije iz celog sveta, grade sirotišta, narodne kuhinje, pomažu izgradnju škola, ali se istovremeno uspostavio i jedan poseban vid pomoći koji je nazvan kumstvo, a konkretno podrazumeva pojedinačnu pomoć siromašnoj deci da se školuju. Gotovo da nema humanitarnog aktiviste koji ne finansira bar jednog ili više mališana tokom školovanja, a poneki ih prate čak do univerzitetskih studija. Kumstvo je postalo uobičajeno u mnogim evropskim zemljama, dok je ono, recimo, u Srbiji gotovo nepoznato, i takvih donatora iz naše zemlje i nema. (Jedno od opravdanja može biti da je i mnogim mladim ljudima u Srbiji za školovanje potrebna tuđa pomoć, pa bi se kumstvo možda moglo inicirati i na domaćem terenu.)

 

Ipak, hrabri i nesebični Matej Skenderović sve nas podseća:

 

– Postoji izreka „Kad čovek vidi tuđu nevolju, svoju bi poljubio“. Mislim da se to može na nas primeniti, i zato ne treba zaboraviti da uvek ima ljudi kojima je puno, puno gore – jer mi imamo dovoljno jesti, nama je toplo u toku zime, i možemo ići u školu. Oni tamo sve to ne mogu.
 



KOMENTARI

  1. Mister No kaže:

    Nisam bio u Africi ali mislim da je Matej Skenderovic u pravu.To sto on navodi ko zeli videce gledajuci izvestaje iz zemalja kao sto su Dzibuti, Afganistan itd.Covek uvek zeli da ima vise od onoga sto ima. U mome slucaju to znaci da pripadam srbijanskoj armiji nezaposlenih i voleo bih da se skinem sa brojnog stanja ove velike vojske. Medutim nekako se snalazim i znam da ima ljudi kojima je mnogo gore nego meni.

OSTAVITE KOMENTAR