Ako Džejmi Oliver dođe u naš kraj

Ako Džejmi dođe u Suboticu, kažite mu…

Imali smo mi sve te fore koje on sad prodaje drugima. Majke su nam hleb prepečen na ringli mazale puterom i belim lukom, samo to nismo zvali garlic bread. Bake su nam pravile taškice ili barátfüle a sad nam ih prodaju kao ravioli. Grenadir marš, koliko god otmeno zvučao, nije ništa drugo do “nasuvo sa krompirom”. Ideal kome on sad teži: imati svoju bašticu i proizvodnju hrane, imali smo koliko juče a jedva da smo se rešili dvorišta s kokošinjcem i lejama, i dočekali konačno supermarkete, taman negde u vreme kad je on počeo da stiče slavu.

Krumplis teszta

Ovi stariji još se gnjave sa baštenskim paradajzom koji zri kada se na pijaci već gađaju njime. Prave i zimnicu, da se uštedi i zato što se to oduvek radilo, a tek onda i zbog toga što Englez tvrdi da je najvažnije: Najfinije je i najzdravije ono što sam proizvedeš. „Homemade“ ima najvišu cenu.

Naravno, nije sve tako crno – belo, postoji i kod nas svest o zdravoj hrani ali prezaposlenost i manjak vremena, mlade ljude okreće brzoj hrani i supermarketima, što generacija njihovih roditelja nije imala.

Fast food

Pojam brze hrane kod nas nije postojao do osamdesetih godina. Pekare su radile najduže do podne, nije bilo hamburgera, pancerotija ili onoga što neki tovu „junk food“. Imali smo ekspres restorane i ćevabdžinice  ali pojam fast food podrazumeva klopu koju možeš da kupiš danju i noću, gotovu ili brzo spremljenu i pojedeš je s nogu ili u hodu.

Ekspres restoran „29. novembar“ u ulici Matka Vukovića

Ako ne računamo pihtije u željezničkoj restauraciji, u Subotici noću je prvo proradila pekara koja je prodavala lepinje s mašću. Bilo je tu i bureka ali te 1983. kod Hitne pomoći, svi su tražili LEPINJE S MAŠĆU.

Ne zna se da li je Džejmi probao MAŠĆOM LEBA I PAPRIKE, međutim, znamo da je on sam karijeru počeo da gradi predstavljajući upravo jela spremljena „na brzu ruku“. Zajednički imenitelj im je uvek bila jednostavnost. To nas opet vraća u doba naših baka, kada je na jelovniku bilo dosta prostih jela a u kafanama se vrteo ražanj i naručivalo na kilo. Tek neki strani ilustrovani časopisi ili kuvari sa fotografijama u boji, otkrivali su neke na oko lepe ili dopadljivo aranžirane specijalitete. Imali smo razne pite ali su lazanje na slikama više obećavale, klopali smo testo sa sirom a fantazirali o špagetima…

Disnotor

Džejmija bi obavezno morali odvesti na svinjokolj. Da bi razumeo naš način ishrane, Englez mora da vidi ovaj mali porodični „festival“ u kome svi ukućani i gosti uzimaju učešće. Rade i uživaju u hrani i piću. Sigurno bi cenio kobasice, šunke, čak i čvarke…ali ne bi ga pustili dok ne proba jezik, mozak, krv, iznutrice…Ne treba zaboraviti da se kod nas jelo bukvalno SVE. Ako je reč o kokoški, čak i ono što završi u supi (kresta, nogice, srce, vrat…) sa zadovoljstvom bi se sažvakalo. U pihtiji bi završile svinjeće uši, repić i drugo a „belim bubrezima“ se i danas pripisuju posebne moći. Svet se deli na one koji ne podnose škembiće i one koji ih drže za najbolje moguće jelo. Nema ravnodušnih po tom pitanju. Mlada generacija koja će najviše voleti pizze, kada je u ono vreme zavrtala nosom pred ovim delicijama, dobila bi uvek isti odgovor: TI NE ZNAŠ ŠTA JE NAJBOLJE !

Krompir, krumpli, krtola, kartofelen…

Plebanoš sa Kelebije, Paško Čaba, voli da kuva. Ako neko iznajmi salu za neku proslavu, može da mu da neku sumu novca, a velečasni, u zavisnosti od toga sa koliko raspolaže, sam pripremi neku klopu za goste. Jednom su mu dali, izgleda, neku skromniju sumu a on, ne želeći da prigovara, po svom običaju pripremi za te pare ono što može. Tako je goste dočekao krompir sa jajima i iseckanom kobasicom – rakkot krumpli .

Koliko god krompir na prvi pogled zvučao prosto, puno finih jela bazira se na njemu. Ako pitate Ličanina koji je najveći specijalitet njegovog starog kraja, reći će POLE. A reč je samo o krompiru i siru. Dovoljno je reći uzlivance, pekarski krompir, krumplišfluta, krompirače, nagusto krumpir…čoveku se budi apetit.

Tista i šećera

Dvadesetih godina, subotički gostioničar Lajčo Rukavina, u molbi fudbalskom  klubu Bačka (sačuvano u Istorijskom arhivu), traži da mu se dozvoli da za vreme utakmica na stadionu toči piće i prodaje “šećera i tista”, a on će da klubu ostavi izvestan procenat zarade.

Grgo Bačlija, jedan od autora rečnika bunjevačkih reči (Bačlija/Peić), kaže da šećer jesu bomboni a pod pojmom TISTA se podrazumevaju kolači, oni jednostavni. Na lokalnom mađarskom se i danas kaže teszta, upravo za te proste kolače.

Dugo smo potcenjivali ove poslastice a maštali o nekim kremastim i filovanim, kao što su bili oni iz ilustrovanih kuvara. Krive su tome i babe što su uvek štedele na filu a pekle debele piškote, pa su nam njihove starinske torte teško prolazile kroz gušu. Danas, kada smo probali sve belosvetske kolače, rado bi se opet gušili piškotom posutom šljivama, višnjama…i sitnim šećerom.

Lansky

---

---