Aleksina bašta velikog srca

Da li se sećate Alekse Čovića iz Subotice, čija je tužna životna priča i borba sa teškom i neizlečivom Batenovom bolešću pre desetak godina podigla na noge celu Srbiju?

Dečak toplih crnih očiju je tu nepravednu bitku izgubio pre tri godine, ali on i dalje “živi” i to kroz “Aleksinu baštu” u Ljutovu, selu kod Subotice, u kojoj njegovi roditelji Jelena i Stevan Čović uzgajaju organske proizvode i punog srca dočekuju osobe sa invaliditetom.

– Briga oko Alekse zahtevala je stalnu posvećenost i bili smo svesni da ne možemo da imamo klasične poslove, već neki koji možemo u svakom trenutku da prekinemo i dođemo kući ukoliko se Aleksino stanje iskomplikuje. Napisali smo projekat za proizvodnju humusa glistenjaka koji uključuje i radionicu za osobe sa invaliditetom i naša ideja je osvojila treće mesto na nacionalnom i drugo mesto na regionalnom Forumu za zelene ideje. Tako je 2016. nastala “Aleksina bašta” i njena sestrinska organizacija UG “San” – započinju priču Jelena i Stevan.

Tada počinje novo poglavlje u njihovim životima.

– U sklopu farme “Hepi čiken” počeli smo sa uzgojom koka nosilja i proizvodnjom organskih jaja. Da bismo to pokrenuli, aplicirali smo za međunarodni program, koji obuhvata pet balkanskih zemalja, i u konkurenciji od 100 projekata naša ideja o farmi koka nosilja je podržana sa 6.000 evra – objašnjava dalje Stevan. – Uložili smo mnogo više od toga, ali želimo da ideju postavimo na čvrste noge. Sa 300 koka i jajima koja prodajemo želimo da udruženje “San” bude održivo i da uvek imamo mogućnost da organizujemo aktivnosti osoba sa invaliditetom, kao i da socijalnim preduzetništvom pomognemo ljudima kojima je potrebno.

Najpre su kupili 400 koka, ali mnoge od njih su podavile lasice, jer grabljivcama nije bilo teško da potkopaju ekološki kokošinjac, napravljen samo od slame i blata. Imali su, kako kažu, raznih pehova dok nisu naučili kako da rade, ali im to nije osujetilo planove.

– Koke jedu sve što je organsko, ali dešavalo se da se prejedu ili pak da budu gladne. Nismo znali da im sve pogodimo – pričaju nam neke od anegdota. – Ali, polako smo se uhodali, a što je najvažnije, našlismo tržište za plasman organskih jaja. Ona jesu skuplja od običnih, deluju bleđa jer nema koncentrata, ali su mnogo zdravija.

Foto J. Lemajić

Želja Jelene i Stevana je i da počnu prozvodnju organskog povrća, a u toku je i izgradnja ekološkog kokošinjca.

– Želeli smo da na ovom mestu osobe sa invaliditetom upoznamo sa ovim načinom proizvodnje, da im ovde organizujemo radionice i neke vidove radnih terapija. Svi su uživali u gradnji kuće, mešali su blato i pravili zidove. Vrlo brzo su videli produkt svog rada i to je za njih veoma važno – dodaje Jelena, koja sada brine o jednoj devojčici iz Doma za decu ometenu u razvoju “Kolevka”. – Sve je krenulo od Alekse, znam da bi on ovako nešto želeo, jer uvek kada sam bila u kontaktu sa decom sa invaliditetom, razmišljala sam šta će biti sa njima kada im roditelji ne budu živi. Zato nam je želja i da u budućnosti napravimo “Aleksin kamp” gde bi oni, uz podršku, mogli da žive i rade. Do tada želimo da ovde budu radionice, na kojima će se osećati lepo i korisno.

RAD SA “KOLEVKOM”

Svoje znanje i iskustvo u organskoj proizvodnji Čovići su podelili sa korisnicima Dnevnog boravka za odrasla lica pri “Kolevci”. U dnevnom boravku u Banijskoj napravljen je plastenik za uzgoj organskog povrća, a sve što se proizvede ići će za ishranu više od 160 mališana smeštenih u Domu.

Večernje novosti



KOMENTARI

OSTAVITE KOMENTAR