Knjige nisu čuvari samo ljudskog znanja, u njima je lepota, složenost i raznovrsnost ljudskih osećanja. Upravo zbog toga knjige, tj. književni tekstovi, mogu biti putokaz koji će pronaći put u zapretenim međuljudskim odnosima i osećanjima.
Na toj sredokraći između knjiga i potrebe da se pomogne ljudima u određenim životnim situacijama svoje mesto našla je biblioterapija – kod nas novi metod rada s grupama i pojedincima koji osećaju potrebu da razreše neke svoje unutrašnje dileme ili životne situacije.
Jedna od retkih biblioterapeuta u našoj zemlji je i Emeke Berenji, Subotičanka koja danas drži biblioterapeutske grupe od Segedina do Novog Sada.
Emőke Berényi
„Kada sam radila kao nastavnik mađarskog jezika u Gimnaziji za talentovanu decu, istraživala sam metode kojima ću učenicima približiti književnost i učiniti je zanimljivom. U mladalačkom dobu književnost može da bude spasonosna, želela sam da tinejdžeri uvide da i ona ima odgovore kada imamo teškoće. Tako sam u vreme epidemije kovida 19 krenula da se obrazujem na smeru za biblioterapiju Univerziteta u Pečuju”, priča Berenji za „Politiku”. Ona objašnjava da u Mađarskoj postoji iskustvo biblioterapije još od sedamdesetih godina, dok je obrazovanje za biblioterapeute pokrenuto devedesetih godina. Srećna je što joj je mentor bila Judit Bereš, jedan od najboljih biblioterapeuta.
Biblioterapija nije poput kod nas toliko popularnih knjiga psihološke samopomoći, niti se zasniva na analizi književnog dela, niti njeni polaznici dobijaju spisak lektire koju moraju da pročitaju. Nije naglasak na stilu dela, već na sebi.
„Obično koristimo tekstove iz lepe književnosti, i to pre svega savremene tekstove, jer su pisani jezikom koji nam je blizak. Radimo u grupi i sama dinamika grupe odslikava svakodnevne odnose koje imamo u životu. Tako možemo da proživimo relacije koji opterećuju našu svakodnevicu i bez toga da se dodatno ulazi u konfrontaciju osoba može da iskaže svoje osećanja slobodno. Na taj način sutra u stvarnom životu čovek, u susretu s ljudima, može lakše da govori o tome i iskaže svoj stav. Grupa je tu da prihvata, podržava, učestvuje”, kaže Emeke Berenji.
Kako se razgovori ne bi rasplinuli, biblioterapeut ima svoj način da ih zadrži na određenom „koloseku”. Zbog toga ima i različite grupe, objašnjava. Trenutno vodi grupu u kojoj se okupljaju majke koje imaju decu manju od tri godine, i biblioterapeutski rad podrazumeva obavezno prisustvo jednom nedeljno, dok istovremeno ima i otvorenu grupu u koju jednom mesečno može da dođe svako ko je spreman da na ovaj način razrešava neke dileme. Emeke Berenji, naravno, na sastanke dolazi sa spremljenim tekstovima, ali ponekad zadaje i domaće zadatke.
„Na seanse uvek donosim tekstove, prilagodim ih i temi razgovora i dešavanjima oko nas, usklađujem s dobom godine, i kroz njih nastojim da razrešavamo različita pitanja, da li transgeneracijskog odnosa, da li osećanja u vreme praznika. Nemam običaj da zadajem da se nešto pročita kod kuće, na licu mesta čitamo i zato radimo s kraćim pripovetkama, pesmama, jer na licu mesta odmah se vidi snaga teksta i emocije koje izaziva. Povremeno zadajem pismene zadatke, i to u zatvorenim, tematski definisanim grupama, kada učesnici imaju prilike da napišu samo nekoliko redova o svojim osećanjima, da izmene kraj romana. Na taj način, u kratkom vremenu u kojem se radi ostajemo usredsređeni na jednu temu, ostajemo u istom narativu, a i kada stave na papir svoja osećanja, lakše definišu ključne reči u nekim odnosima”, kaže Emeke Berenji.
Kao neko ko kroz književna dela pomaže ljudima da razreše neke sopstvene dileme, i sama mnogo čita. Izdvaja savremene, posebno ženske autore koji glasno i hrabro govore o različitim odnosima u društvu. Osim toga, i kao povremeni urednik izdanja Izdavačkog zavoda „Forum” u Novom Sadu, ima uvid u savremenu književnost.
