Bludnice grada Subotice

Žene koje su se bavile prostitucijom morale su da budu registrovane. Zahvaljujući tome, sačuvani su spisi i dokumenti koji, iako su imali službeni karakter, mnogo toga govore o najstarijem zanatu u Subotici. Sačuvana je evidencija prostitutki iz perioda 1925 – 1941. koju je  vodila zdravstvena služba. Broj registrovanih bludnica dostizao je tada nekoliko stotina. Blud i bludničenje su reči koje su se najčešće koristile za opisivanje ovih nečasnih radnji.

Bela Farkaš: Topnička ulica (Zaharija Orfelina)

Bilo je tada  inicijativa za suzbijanje ove pojave, koje su poticale iz viših instanci vlasti, međutim, one nikad nisu dopirale do ove društvene sfere. Istoričar Stevan Mačković u časopisu Rukovet (br.5, dec.1999), navodi neke zanimljive detalje sačuvane u arhivskoj građi.

Banska uprava 1937. godine predlaže niz mera za ovo „društveno zlo“.

Između ostalog, to je i zabrana za  „zapošljavanje svih neudatih i udatih mlađih od 30 godina, kao sobarica po hotelima uopšte, a kao kelnerica u lokalima gde se toči alkohol posle 21 čas. Svim ženskim zaposlenim u zabavnim i uopšte javnim lokalima zabraniti da sa gostima sede i zabavljaju se.“

Predlažu se tu domovi za „posrnule devojke“, zanatski tečajevi i slične ideje za prekvalifikaciju bludnica ali od svega toga nije bilo ništa. Čak se i tadašnji gradonačelnik Subotice protivi zabrani najstarijeg zanata i predlaže: „…da se što hitnije donese Zakon o slobodnoj prostituciji , jer je zaista nemoguće vršiti kontrolu svih zabavišta i skrivenih sobica u jednom velikom gradu. Međutim lakše je kontrolisati slobodne prostitutke koje će radeći slobodno onemogućiti tajnu prostituciju i na taj način imaćemo manje polnog oboljenja i zdraviju rasu.“

I posleratna komunistička vlast se u početku zanosila idejama o prevaspitavanju  i nekom osmišljenom „izvođenju na pravi put“, ali se sve to jednostavno raspalo. Prvenstveno zbog karaktera takvih žena i dobre zarade koja je čekala one koje su spremne da se bave prostitucijom. Sačuvan je zapisnik milicije o hapšenju jedne bludnice, gde ona kaže da je prisiljena na to pošto je nezaposlena, ali i priznaje da je jedna prijateljica nagovarala da se zaposli u fabrici, na šta joj je ova odgovorila: „…da nije luda kada na pi… može zaraditi za jedan dan i 500 dinara.“  (Prosečna zarada fabričkih radnika iznosila je oko 2 000 din)

Posebno je komičan pokušaj vaspitno ideološkog rada sa bludnicama. Odmah posle rata u leto 1945. godine, na Kelebiji, na imanju veleposednika Piukovića formirano je popravilište.  Prostitutke su sakupljene i odvedene na imanje gde su uposlene na poljoprivrednim radovima. Podučavanjem, predavanjima i savetovanjima, pokušano je privići ih na pošten život. Za to je bila zadužena jedna drugarica iz AFŽ-a. Nažalost, na imanju i oko njega bilo je previše muškaraca koji su dozvolili da budu izmanipulisani. Posle jedne noćne zasede ustanovljeno je „da pojedini članovi vojske koji se nalaze na istom imanju izlaze noću kod radnica na popravilištu, sa kojima stupaju u intimne veze.“

„Oni dolaze noću kod prostitutki i vrše obljubu te tako usled raspuštenosti iste nisu voljne ni da rade savesno povereni im posao. Stražari toga logora ne vrše savesno svoju dužnost jer sami propuštaju da se isti blud i dalje sprovodi unatoč  toga što su te devojke tamo poslate na popravilište.“

Zanimljivo  da je godinama posle rata, predratna subotička „ulica crvenih fenjera“ izgleda nastavila da radi. Iako je prostitucija stavljena van zakona, a i sama ulica je za vreme rata stradala u bombardovanju, novine povremeno pišu o hapšenjima i presudama za kockanje i podvođenje, gotovo po pravilu na adresama koje su u današnjoj ulici Zaharija Orfelina.

U posleratnim godinama ova profesija je pala na niske grane, ali je ipak nastavila da postoji. Pominje se nekoliko opskurnih lokala i gradsko kupatilo u Drapšinovoj ulici. Kada su rešili da tome stanu na put i da parovima izdaju kabine samo uz lične karte, odnosno dokaz da su u braku, kupatilo je bilo pred zatvaranjem.

Lansky