Božić nam govori da postoji svetlo u tami

Aktuelna situacija treba da potakne promene i to ne samo u crkvama, nego i u društvu, porodici, samom čoveku. Valja se zapitati koji sam ja lik iz te Božićne priče: da li Irod? Ili možda onaj koji je zatvorio vrata pred nazaretskom porodicom i trudnom ženom? Ili sam onaj pastir koji je znao prepoznati ono dobro u detetu i pokloniti se lepoti stvorenosti, pita se velečasni Dragan Muharem

Dragan-Muharem

U domovima naših sugrađana koji Božić slave po Gregorijanskom kalendaru danas je svečano. Praznik Hristovog rođenja okuplja porodice i prijatelje koji zajedno slave, ali i u ovom trenutku neminovno je podsetiti se da je iza nas jedna turbulentna godina po svim aspektima: na globalnom, regionalnom, i lokalnom nivou, od političkog, privrednog, do socijalnog i humanitarnog polja. O tome u kakvom raspoloženju dočekuje ovaj Božić, za „Politiku” govori velečasni Dragan Muharem, župnik župe Presvetoga Trojstva u Maloj Bosni, naselju nadomak Subotice, dušebrižnik u Opštoj bolnici u Subotici i profesor dogmatske teologije na Teološko-katehetskom institutu u Subotici.

„Situacija koju ste naznačili zaista nas može baciti u očaj. Mladi odlaze iz zemlje, više umre nego što se rodi, penzioneri se žale na penzije, zaposleni na plate, bolesni na zdravstvo… S razlogom se postavlja pitanje smisla bilo kakvog slavlja – Božića, Nove godine. Ovih dana slušao sam jednu radijsku emisiju s uključenjima slušalaca. Bilo je postavljeno pitanje: ’Šta očekujete od Božića?’ Usledio je iskren, ali tužan odgovor: ’Ništa!’. Zar je doista, pitam se, Božić današnjem čoveku prestao biti poruka nade, mira, pouzdanja da je Bog prisutan u našoj sivoj svakidašnjici? Ili smo možda, s druge strane, promašili suštinu ovoga praznika, napravili limunadu od njega pa nas više ne dotiče svetlo Božićne noći? Ako ćemo pravo, zar se prvi Božić nije dogodio u isto tako turbulentnim vremenima? A ipak je bio toliko važan događaj da je gotovo celi svet počeo računati vreme od rođenja Vitlejemskog deteta.”

Kako onda slaviti?

Smatram da je potrebno preispitati razloge za slavlje. Ako ne zagrebemo malo dublje ispod površine, Božić će biti tek udar na kućni budžet i telesnu kilažu, sladunjava priča za malu decu. Daleko će od nas biti onaj istinski sadržaj koji nas može prodrmati iz korena – Bog interveniše u našu istoriju, prodire do krajnjih granica ljudskog iskustva, siromaštva, beznađa. Posvećuje porodicu, bračnu ljubav, ukazuje na lepotu deteta. Govori u konačnici da zlo, naravno, i dalje ima svoju moć, ali je zapaljeno svetlo u toj tami i ono se ne gasi, makar i tinja. Ako nas takav duh Božića obuzme nismo onda prepušteni vetrometini surove igre moćnika, već oslonjeni na Boga koji daje konačnu reč ovoj našoj stvarnosti. Za vernika tad nema mesta pesimizmu. Budućnost nije pretnja nego šansa.

Ipak, nemoguće je ignorisati senku strepnje za opštu bezbednost u čitavoj Evropi.

Mi ćemo olako govoriti o nekim prošlim vremenima straha, mračnoga srednjega veka, nazadnosti, itd. Usudiću se reći da nikada u istoriji čovečanstva nije bilo toliko straha, panike i nepoverenja među ljudima kao danas! Otvorite medije – šta je udarni deo sadržaja? Pljačke, ubistva, smrt, crna hronika… Pretnje odasvud. Ko će biti sledeća meta napada? Više nigde nisi siguran. Gde god se okreneš – preti opasnost. Papa Franja je jednom izjavio potresnu rečenicu: „Ovo je jedan deo trećeg svetskog rata koji se odavno vodi”. Naoružanje napreduje, ali čovek ostaje isti. Šta ili ko može sprečiti novu, još goru katastrofu od one u Hirošimi? Isti taj čovek? Kome verovati? Političarima? Bankarima? Poslodavcu? Komšiji? Ista je to priča kao i pre 2.000 godina. Moć i sila oličena u ličnosti Iroda koji sa svoga dvora vedri i oblači te određuje sudbine malih ljudi. I, s druge strane, obična nazaretska porodica koja oseti svu obest jednog krvožednog silnika koji brine isključivo o sopstvenim interesima kako sačuvati fotelju. Zlo koje se događa u svetu samo je bumerang loših politika, izvrtanja temeljnih ljudskih vrednosti, verski rečeno – greha. A rešenje nije u tome da se naoružam kako bih uspostavio mir, to samo vodi u daljnji sunovrat. Početak nekog boljeg sveta je u promeni sebe, ne drugog.

Da li se to menjanje odnosi i na Crkvu, nedavno je Papa dozvolio davanje oprosta za abortus, simbolično prao noge migrantima…?

Aktuelna situacija u svetu ne da treba nego mora potaknuti promene i to ne samo u crkvi (Pravoslavnoj, Katoličkoj…), nego u društvu, porodici, samom čoveku. Valja se svima zapitati koji sam ja lik iz te Božićne priče: da li Irod? Ili možda onaj koji je zatvorio vrata pred nazaretskom porodicom i trudnom ženom? Ili sam onaj pastir koji je znao prepoznati ono dobro u detetu i pokloniti se lepoti stvorenosti? Pogledamo li Papu i njegove gestove, teško je ne zapitati se šta ja činim. Neki dan je slavio 80. rođendan i prvi gosti s kojima se susreo i doručkovao bili su beskućnici. Snažna poruka. Gestovi pape Franje, kako verbalni, tako i oni neverbalni, snažni su apeli za metanojom, radikalno prizivanje u svest da nešto ne valja, da je mnogo toga pošlo krivim putem.

Da li taj osećaj imate i kroz kontakte s vernicima? Koja pitanja ih muče?

Rekao bih da su oni stariji donekle i „oguglali” na zbivanja u zemlji i svetu. Generacijama su stasavali u prilikama koje nisu nikada bile malom čoveku naklonjene. Ali, opet, mislim da nisu apatični i umrtvljeni, ipak tinja nešto u srcima i traže snagu u veri. Malo sam, pak, više zabrinut za mlade ljude. U radu s mladima da se primetiti jedna dezorijentisanost, gubitak smisla i razloga borbe. Ti mladi, koji trebaju biti stubovi našega društva, rođeni u vreme poslednjeg rata, malo se teže snalaze u ovoj zbrci. Obrazovanje im daje informaciju, međutim, koliko im mi kao društvo pružamo formaciju, vrednosti? Više je nego urgentno poduzeti sve kako bismo ih osokolili, vratili nadu, dali kompas. A to je zadatak kako crkve, tako i društva u celosti. Ako su oni naša budućnost, trebamo im omogućiti i sadašnjost.

Da li mislite da je veronauka ispunila svoj zadatak u školama, odnosno da li veroučitelji mogu da utiču na smanjenje nasilja i negovanje tolerancije među decom?

Nekim egzaktnim podacima ne raspolažem da bih mogao precizno odgovoriti. Ali iz vlastitog iskustva rada sa srednjoškolcima mogu reći da veronauka potiče mlade ljude na promišljanje o egzistencijalnim pitanjima, izaziva ih da izgrade načela i stavove. Nisam još susreo učenika kojem bi veronauka bila dosadna ili nebitna. Ali samo ako se predaje srcem, žarom. Ako veronauka postane predmet poput svakog drugog, i ako se predaje na taj način, onda je to promašeno. Radije bih da ga nema nego da postane „smor”, kako bi rekli mladi.

Povremeno pišete blog, prisutni ste u javnom životu i izvan crkvenih okvira, i na društvenim mrežama, i otuda pitanje da li je to danas neophodan način da Crkva zadrži komunikaciju s vernicima?

U svom delovanju nastojim se voditi Isusovom naredbom: „Idite po svem svetu i propovedajte Jevanđelje svakom stvorenju”. Zato smatram da svešteniku ne treba biti strano delovanje i kroz medije. Reč medij znači posrednik i ako će to poslužiti da svedočanstvo Jevanđelja dopre do čoveka, više je nego nužno njime se koristiti. Shvatam da postoji i monaški vid povučenosti iz sveta, ali to ne može biti jedini vid crkvenosti. Mediji su šansa a ne opasnost. Da se Isus danas rodio verujem da bi koristio smartfon i bio umrežen na neku društvenu mrežu.

 

Ekumenizam – magareća senka

Kako ocenjujete odnos dve sestrinske crkve u našem regionu?

Teško je dati neku generalnu ocenu. Ako ćemo gledati s neke službene i najviše instance odnosa dveju crkava, moglo bi se govoriti o jalovom, uštirkanom dijalogu u rukavicama s povremenim izlivima otrova. Paralelni svetovi u kojima nema mnogo interakcije. No, situacija s terena je malo više ohrabrujuća. Tu imamo divne primere saradnje. Počevši od činjenice mešovitih brakova koji uvažavaju tradiciju jedni drugih, pa sve do saradnje sveštenika na lokalnom nivou u pojedinim poduhvatima. Mogu navesti primer zajedničkih tribina o veri koje su se održavale tu u Subotici ali i puno drugih svetlih primera. Bojim se da više nemamo vremena za naša vekovna natezanja. Aktuelni problemi u svetu nadilaze naše unutrašnje probleme. Dok to ne shvatimo naš će dijalog biti tek „razgovor o magarećoj senci”, stari primer kada dva grčka filozofa umuju i natežu se pod kojim uglom pada senka od magarca, a pred vratima im stoje neprijatelji koji samo što ne provale unutra. Dokle god naš ekumenizam bude „razgovor o magarećoj senci”, neće biti napretka.

 

POLITIKA



KOMENTARI

  1. djuka kaže:

    jel’ nam gradonacelnik cestitao bozic?
    nesto mi je promaklo, izgleda…

  2. Idi begaj kaže:

    Otvorim ovaj link iznad da pročitam čestitku gradonačelnika…
    Pa kako te nije sramota Photo Nino da imaš tako bedan sajt, izmešani su ti redovi, jezici… Katastrofa. A važno da svake godine dobiješ novac poreskih obveznika, i uvek si u talu sa vlašću.

OSTAVITE KOMENTAR

+ 77 = 80