Čarli, kako vreme prolazi

Leta 2025. nestao je i poslednji trag o postojanju video kluba „Charlie“.

Video rekorderi su se davno preselili u tamu podruma kod ostalih zastarelih aparata, ali firma iznad ulaza u staru zgradu, u ulici Matka Vukovića potrajala je skoro četrdeset godina. Sve ovo vreme, kao svojevrsni antikvitet podsećala je na doba koje se nikad neće vratiti, kao ni video kasete.

Konačno, prilikom restauracije vrata iznad kojih je stajao, uklonjen je i taj natpis.

Kada je otvoren Charlie 1987. godine, bila je to druga videoteka u gradu, ako ne računamo onu u diskoteci AS. Nešto pre Čarlija je počeo da radi video klub „BMV“, na kraju te ulice Matka Vukovića. Posle toga više niko nije mogao da ih izbroji. Za razliku od ove tri u centru, većina ostalih videoteka se rasulo po svim delovima grada. To je bilo i praktično jer su tako stigle blizu svojih mušterija koje su se množile kako su video rekorderi ulazili u domove Subotičana. Po kućama, zgradama, suterenima…bio je to zgodan biznis koji nije zahtevao magacinski prostor, ni neke posebne uređaje, osim naravno video rekordera.

Zabeleženo je da je prvo javno prikazivanje video kaseta počelo još 1981. godine, u diskoteci, u Novom Žedniku. Proleća 1984. pridružili su se disko klub „MVM“ i igraonica „Bally“. Neki će se zakleti da je redosled drugačiji, ali ako se držimo pisanih izvora… Na kraju krajeva, sve je to sada prošlost.

Proleća 1984. Subotičani su mogli po prvi put da legalno kupe video rekorder. Tačnije, njih pet je dobilo priliku da dođu do „Telefunkena“ po ceni od preko 2000 maraka. Toliko je ovih uređaja stiglo u prodavnicu „RIZ“ u Nazorovoj ulici. I pored visoke cene, u prva tri dana prodata su tri komada.

Pojedinci su se i pre toga opremili, donoseći ih iz inostranstva, međutim, plejer je predstavljao tek prvi preduslov za kompletan luksuz. Prazne kasete su mogle da se kupe jedino u malom komisionu, u Borovo ulici, dok su se one sa snimljenim filmovima naručivale iz Beograda. Video klubovi su bili ti koji su obezbedili potpuno uživanje u kućnoj video tehnici, a na njih se čekalo do proleća 1987.

VHS kasete bile su jedan od onih velikih skokova kojima je film napredovao i stizao sve bliže gledaocima. Bioskop, potom televizija i na koncu „bioskop u kući“ odnosno video plejer…činilo se da je to kraj istorije, da nema dalje. Film na kaseti je tvoj, da ga gledaš koliko hoćeš i kad poželiš.

Ljudi su preterivali praveći sebi filmske maratone, snimali su sebi svoje kolekcije, a videotekari, u želji da zadovolje potražnju, izdavali su najgore moguće kopije.

U svom tom neredu, bilo je i onih koji su želeli da vode specializovan video klub i tako se izdvoje od drugih. Recimo, na kraju ulice Petefi Šandora radila je „Kazablanka“ koja je izdavala samo stare filmske klasike. Preko puta Blaškovog križa je bila videoteka „Kod Blaškovog križa“. Jedno od onih mesta gde bi obavezno sreli nekog poznatog, iako je to poslednje mesto gde iko želi da sretne bilo koga. Njihova specijalnost su, naravno, bili pornići.

Video kamere

Bilo je brzih golova od kad se igra fudbal, ali se za merodavno može priznati samo onaj gol koji je snimljen i gde se štopericom može izmeriti svaki sekund. Na utakmici Spartak – Olimpija (Ljubljana) 1988. godine Plavi su ubacili loptu u mrežu već u sedmom sekundu. Pošto je ovaj pogodak snimljen, postao je najbrži ligaški gol u Jugoslaviji, kako su tvrdili sportski novinari.

Na fudbalskim terenima događala su se razna čuda. Tako je u prvenstvu Vojvođanske lige 1979/80. godine, na utakmici Sever (Subotica) – Hajduk (Beška), postignut gol u 3. sekundi, udarcem Dušana Jurkovića (Sever) sa polovine igrališta, nakon što mu je Dezider Marton zvani Žinor, ćušnuo loptu sa centra. O tome svedoče priče učesnika i gledalaca. Da je ovaj trenutak snimljen, sigurno bi uveseljavao i jugoslovensku TV publiku, ali… za video kamere je još bilo rano.

Dušan Jurković na rukama navijača nakon jedne utakmice, sedamdesetih godina kada je igrao za Spartak

Desetak godina kasnije mnogi su imali video kameru i snimali sve i svašta. Najviše onoga što je zanimljivo samo njima i njihovoj porodici. Međutim, u mnoštvu snimljenih kaseta osamdesetih i devedesetih godina, sigurno postoji puno toga što ima dokumentarnu vrednost od šireg značaja. Nažalost, većina toga još nije izašlo na svetlost Youtube-a ili neke platforme gde bi bilo dostupno svima.

 

Lansky

---

---