Golupčija pijaca i Ćurina mijana

Prostor ispred nekadašnje kafane „Kod Ćure“, na uglu ulica Maksima Gorkog i Beogradskog puta, danas ni po čemu ne liči na mesto koje bi moglo biti značajno na mapi Subotice. Možda to jedino nagoveštava stub za plakate kakav se nekad postavljao na prometna mesta, a koji još uvek stoji ispred zatvorene kafane. Stare fotografije su te koje svedoče da je tamo bila pijaca i berza na kojoj su se okupljali poštovaoci drevne kulture odgajanja golubova.

Taj ćošak gde se dodiruju periferija i centar grada, na koji se stiže sa pet strana, za razliku od drugih ulica imao je prostranu zelenu površinu koja nije bila ni park, ni trg, a opet je imao po malo i od jednog i od drugog. U središtu je bio betonski bazen napravljen još u vreme rata. Opasnost od bombardovanja iz vazduha i velikih požara, primorala je tadašnje okupacione vlasti da sazidaju više ovakvih bazena koji bi vatrogascima služili kao tankovi za vodu. Jedan je bio ispred Gradske kuće, drugi su takođe bili pored važnih gradskih objekata, dok je za ovaj kod kafane verovatno bila presudna blizina vatrogasnog doma. Kasnijih godina je napunjen zemljom tako da je danas vidljiv jedino rub bazena.

Golubarstvo je bilo popularno i kod mladih i kod starih. Kažu da je okupljanje golubara posle rata bilo na prostoru današnjeg hotela „Patria“ a nakon toga su se, više stihijski nego planski, premestili oko tog vatrogasnog bazena. Sa okolnih fasada visili su kavezi a poslovi su se potvrđivali u „Ćurinoj mijani“. Zaljubljenici u ptice sastajali su se na tom mestu sve do 1982. godine. Kafana je imala zvanično ime „Skadarka“, zatim „Zlatan golub“ ali ju je retko ko tako zvao. Ona nije slavu stekla po golubarima nego po kocki, preciznije, po kartanju. Nigde u gradu, a i šire, nije bilo ozbiljnijih partija nego ovde.  Vlasti su znale za ovo mesto ali je uvek postojala međusobna diskrecija. Dolazili su i kockari iz Novog Sada i Beograda. Kažu da su ulozi bili najveći sedamdesetih godina, jer je to nekako uvek bilo u srazmeri sa opštim finansijskim stanjem u društvu.

Na trgu ljubitelja ptica

Golubari su poseban svet. Žive i na nebu i na zemlji. Bilo ih je u svim slojevima društva, od običnog sveta do krunisanih glava. Još od vremena egipatskih faraona. Subotičani su golupčare prepoznavali po tome što su ovi uvek krivili vratove i gledali negde u visine, za nekim, ko zna čijim jatima. Kada je osnovano Sportsko društvo „Spartak“, jedna od sekcija bila je i Klub odgajivača sportskih golubova pismonoša. Brzo su postali jedan od najboljih klubova u Jugoslaviji koji je osvajao nagrade i učestvovao na međunarodnim takmičenjima. Golubovi kao sport i hobi, bili su i predmet trgovine za koju se ponekad izdvajala ozbiljna suma novca. Sve je to ostalo u usmenom predanju pa se nije uvek znalo šta je istina a šta mit. Osim dragocenih letača i pismonoša, bilo je tu i običnih ptica pevačica koje su klinci hvatali na Šandorskoj bari i prodavali na ovoj pijaci.

Udruženje, u kome su u početku bili pretežno golubari, kasnije se razdelilo na desetak sekcija uzgajivača raznih ptica.

Nebeski gusari

Svet golubara imao je i svoje „pirate“. Postavljanje zamki za golubove na krovove, prisililo je opštinske vlasti 1978. godine da se umešaju i kažnjavaju hvatanje tuđih ptica. Dovoljno je bilo da se kod nekoga pronađu nedozvoljena sredstva i alatke koje služe ovoj raboti pa bi usledila kazna. Pošto tako nešto nije bilo lako sprovodivo, ovlaštenje je dobilo Udruženje za uzgoj golubova i sa njim se krenulo u akciju. Komisija je obišla četrdesetak odgajivača od kojih su petnaestak završili kod sudije za prekršaje. Još je gora kazna bila to što su se njihova imena našla na oglasnoj tabli u prostorijama udruženja. Cela akcija imala je i preventivni karakter, kako bi se ljubitelji ptica drugarski upozorili da klopke za golubove povređuju, nakon čega niko nema koristi.

Lansky