Subotica 1. septembar obeležava kao Dan grada, u znak sećanja na svečano uvođenje privilegije iz 1779. godine, kojom je dobila status slobodnog kraljevskog grada. Nekadašnje središnje mesto u javnom kalendaru pripadalo je 10. oktobru, danu oslobođenja od fašističke okupacije 1944. godine. Promena težišta sa oktobra na septembar može se posmatrati kao sažeta istorija ideološkog preobražaja društva: od socijalističkog narativa o revoluciji, borbi i žrtvi, ka građanskom narativu o pravnom statusu, samoupravi i srednjoevropskom nasleđu.
Naizgled, reč je samo o izboru između dva datuma. U stvari, pred nama su dva različita odgovora na mnogo dublje pitanje: odakle potiče sloboda jednog grada?
Deseti oktobar 1944. pripada istoriji rata. Toga dana Suboticu su, u sadejstvu, oslobodile jedinice Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije i Crvene armije. U završnim borbama kod železničke stanice smrtno je ranjen komandant Subotičkog partizanskog odreda Jovan Mikić Spartak. Imao je trideset godina. Bio je pravnik, atletičar, učesnik Olimpijskih igara u Berlinu 1936. godine, jugoslovenski rekorder, novinar i pesnik. Njegova biografija gotovo simbolično sjedinjuje nekoliko mogućih života koje je rat prekinuo: građanski, intelektualni, sportski i revolucionarni.
Zbog toga 10. oktobar nije predstavljao samo vojnu smenu vlasti. U socijalističkoj kulturi sećanja bio je oblikovan kao moralni datum, tačnije trenutak u kojem je sloboda plaćena ličnom žrtvom. Taj narativ nesumnjivo je imao svoju ideološku funkciju. Socijalistička Jugoslavija gradila je predstavu o sopstvenom nastanku kao o revolucionarnom prekidu sa starim svetom. Istorija je često predstavljana tako kao da sve što je prethodilo 1941. pripada nepravednom poretku koji je morao biti prevaziđen, dok je oslobođenje označavalo početak istinski savremenog društva.
Ideološka upotreba jednog događaja ne poništava sam događaj. Činjenica da je antifašistička pobeda kasnije poslužila za legitimaciju jednopartijskog sistema ne znači da oslobođenje od okupacije prestaje da bude oslobođenje. Politički poredak uspostavljen posle rata može se kritikovati zbog revolucionarnog nasilja, političke represije, oduzimanja imovine i ograničavanja građanskih sloboda, a da se pri tome ne umanji značenje borbe protiv fašizma. Te dve istorijske činjenice nisu isto i ne bi ih trebalo spojiti tako da jedna drugu ponište.
Prvi septembar 1779. pripada sasvim drugačijoj vrsti istorije. Nema bitke, niti poginulog junaka. Postoji povelja Marije Terezije, pravni postupak, finansijska obaveza i svečano uvođenje nove privilegije. Subotica je dobila status slobodnog kraljevskog grada i ime Maria Theresiopolis, veću samostalnost u upravljanju i povoljnije uslove za privredni i urbani razvoj. Za tu privilegiju Subotičani su dali 5.000 zlatnika i platili otkupninu od 266.666 forinti. Prema zvaničnom istorijatu grada od tog vremena počinje planski i ubrzaniji razvoj Subotice.
Sloboda je, dakle, u oktobarskom narativu osvojena oružjem i krvlju, a u septembarskom poveljom i novcem. Ipak, bilo bi pojednostavljeno septembarsku elibertaciju predstavljati kao rođenje demokratije u savremenom smislu. Slobodni kraljevski grad nije bio demokratska zajednica ravnopravnih građana kakvu danas podrazumevamo. Reč je o privilegovanom pravnom položaju unutar staleške Habzburške monarhije. Sloboda grada nije istovremeno značila jednaku političku slobodu svih njegovih stanovnika. Kao što se 1944. godina ne može svesti samo na dolazak komunističke vlasti, tako se ni 1779. ne može bez ostatka proglasiti početkom modernog građanskog društva. Oba datuma naknadno su dobila šire značenje od onoga koje su neposredno imala.
Deseti oktobar se i dalje obeležava kao Dan oslobođenja Subotice; polažu se venci i odaje počast žrtvama fašizma. Grad ga, dakle, nije potpuno izbrisao. Ali datumi u javnom kalendaru nisu ravnopravni. Dan grada zauzima središnje mesto: njemu pripadaju svečana sednica, gradska priznanja, koncerti, zastave i javna vidljivost. Drugi datumi vremenom se povlače u područje komemoracije, protokola i sećanja sve manjeg broja neposredno zainteresovanih.
Tako se ne menja nužno sadržaj istorijskih udžbenika, ali se menja hijerarhija sećanja. Jedna prošlost postaje reprezentativna, druga ceremonijalna. Zato opravdanu kritiku promene ne treba zasnivati na tvrdnji da je 1. septembar nevažan ili lažan praznik, jer je elibertacija zaista bila prelomni trenutak u razvoju Subotice. Problem nastaje onda kada se njenim uzdizanjem potiskuje antifašističko nasleđe ili kada se 1944. godina svodi isključivo na početak komunističke vlasti. Time se borci protiv okupacije naknadno poistovećuju sa svim postupcima sistema koji je posle njihove pobede uspostavljen.
Istorija ne nudi moralno potpuno čiste datume. Takvima ih čini tek naknadno oblikovan mit. Subotica ne mora da bira između Marije Terezije i Jovana Mikića Spartaka. Njena istorija dovoljno je složena da u sebi zadrži oba datuma, ali ne tako što će ih nasilno izjednačiti ili lišiti njihovih protivrečnosti.
Borivoj Vujić
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
Mislim da je 10. oktobar namerno skrajnut jer slavi nesto sto su ucinili partizani i svi gradjani Jugoslavije, dok su predstavnici aktuelne vlasti iz „nesto drugacije price“. Nista ne izmisljam jer je sam Seselj vise puta ponosno izjavio da je cetnik (SNS=SRS). Dakle, 10. oktobra su iz Subotice izbaceni okupatori i njegovi saradnici (izmedku ostalih i cetnici). Zato se sve svelo samo na komemoraciju, iako je oslobodjenje samo po sebi sretan dogadjaj i trebalo bi ga slaviti, ali se obavezno setiti i zrtava i boraca za slobodu, te im ukazati zasluzeno postovanje. 1. septembar je potpuno sretan dogadjaj i tu nema pomesanih osecanja. Danas deluje malo cudno da slobodu kupujes novcem (od tudjinske vlasti koja je osvojila ovo podrucje), ali dobro je sto se i to moglo. Tada je Subotica kao grad postala i plemic i stekla pravo na predstavnika u parlamentu. Mislim da oba datuma treba podjednako slaviti, ali da se malko suzdrzimo od preteranog trosenja. Dok decu lecimo SMS porukama, moramo pazljivo trositi svaki dinar.
@Trovach
U Subotici nije bilo četnika za vreme Drugog svetskog rata osim u propagandnim filmovima mađarskog okupatora čijim vojnicima su očajnički bili potrebni četnici zbog kompleksa od poraza u Prvom svetskom ratu. Nažalost, tom prilikom je stradao i jedan gimnazijalac zbog svoje školske kape koja je Hortijeve vojnike asocirala na četničku.
Takođe, dotični političar može da izjavi šta god poželi ali je činjenica da je bio član Skj jel kako bi drugačije bio najmlađi doktor nauka u toj državi blagostanja. I njegovo kasnije delovanje bilo je „po pravilima službe „.
Dobar dan savjesti,,,
Bac Albe Hetes…Nisam ni rekao da ih je tada bilo, ali danas u Subotici ima njihovih sledbenika. Cetnici su bili porazena strana u ratu i za ocekivati je da njihovi danasnji sledbenici nece sa prevelikim elanom slaviti antifasiste.
@Trovach
I ovoga puta ne mogu da se složim sa Vama. Današnji sledbenici četnika doživljavaju te četnike onako kako su im ih predstavili članovi Skj Vuk i Šešelj. Realnost je ipak drugačija, Jvou (nije postojala zvanična formacija pod nazivom četnici) je bila priznata od svih savezničkih država u toku rata. Mnogi oficiri Jvou su završili u nemačkim logorima a preživeli posle rata u savezničkim državama. Ne mogu se sakriti počasti i odlikovanja od strane SAD komandantu Jvou. Ipak, odnosi velikih sila su odlučili pobednika u građanskom ratu u Jugoslaviji…
@Bac Albe
Pozvaću se na naše najuglednije istoričare:
JVUO je bila dobra ideja ali je u jesen 1941. otišla u građanski rat i kolaboraciju sa okupatorima pa čak i sa ustašama. To potvrđuju i pedantni nemački izvori a i svedočenja četnika u emigrantskoj štampi, s tim što oni to pravdaju borbom protiv komunizma kao važnijom od bilo čega tada.
Zbog slabog vođstva većina četničkih odreda se pretvorila u bande razbojnika.
Kada je i Saveznicima bilo jasno šta se dešava na terenu okrenuli su im leđa kao i vlada u Londonu. U septembu 1944. kralj i vlada su ih pozvali da se pridruže Titu i partizanima, što je mnogo njih i iskoristilo da pređu na pobedničku stranu.
Pojedinci jesu učinili hrabra dela i dali živote ili slobodu ali se to izgubilo među mnoštvom nedela koja su počinili. Počeli su kao pokret otpora a završili su bežeći sa Nemcima i ustašama zajedno.
Ova rasprava se vodi uzalud jer nekima nije toliko važna istina već samo priča kako bi oni voleli da je bilo. Ne možemo se lagati ma kako nam ne odgovara istina.
@Bradati anonimus
Vaša priča bi imala smisla do marta 1943. i pregovora u Zagrebu između partizana i Nemaca o zajedničkoj borbi protiv četnika i Saveznika. Kao znak dobre volje Nemci puštaju Hertu Has, ali avaj, maršal je već „zavoleo “ Davorjanku Paunović, kojoj posle dolazi glave Jovanka…