Detinjstvo bez lutke i lopte

Simpatičnoj i izrazito druželjubivoj Dijani Ivi odmah je za oko zapao fotoaparat. Uporno je upirala prstom u njega, pa posle u sebe, očigledno nam dajući do znanja da bi volela da ima tako nešto. – Nema je od rođenja. Prvi glas je ispustila tek prošle godine, nakon što je upisana u Školu za slušno oštećena lica, ali pitanje je da li će ikada progovoriti – kaže kroz suze majka Branka Vukotić.

 

Branka i njen suprug Milan podižu četvoro dece u jednom kućerku na putu između Kelebije i Subotice. Jedini stalni prihod su 3.000 dinara za koliko jednoj firmi izdaju dvorište.

Dok se kupamo peca nas struja

 

Zidovi trošne dvosobne kuće u kojoj živi ova šestočlana porodica nisu krečeni bar deceniju, a krov, osim što prokišnjava, preti i da se uruši. U kupatilu se sve raspada, a zbog loše električne instalacije, decu prilikom tuširanja često pecne i struja.

 

Osmesi, dečja graja i lepe reči sa kojima su nas dočekali Marija (8), Mile (12), Kristijan (11) i Dijana Iva (7), nisu mogli da prikriju tugu u očima jer nemaju skoro ništa od onoga što imaju njihovi vršnjaci. Osim roditeljske ljubavi.

 

Nisu retki ni dani kada im se obroci sastoje od parčeta hleba i šolje mleka ili čaja jer za više jednostavno nema novca.

Simpatičnoj Dijani Ivi oštećeni su i vid i sluh, a od vlage na ispucalim zidovima dobila je i hronični bronhitis, pa je njen život nezamisliv bez pumpice, koja joj je trenutno jedini lek jer novca za ozbiljnije lečenje – nema.

 

– Lekari su rekli da bi za nju bilo dobro da ponekad ode na more ili na planinu, ali to ne možemo da priuštimo. Nikada nismo bili nigde van Subotice i jako bismo voleli da naučimo da plivamo ili da se skijamo – priča Kristijan dok grli najmlađu sestru i traži od nas da ih fotografišemo zajedno.

 

Iako ovi mališani rastu u apsolutnoj nemaštini, njihova međusobna ljubav nadomešćuje im sve ono za čim čeznu, i nadaju se da će jednog dana i oni živeti život kao i sva ostala deca.

 

– Volela bih da imam svoju sobicu u kojoj mogu da se igram, radim domaće zadatke i da mi dođu drugarice da zajedno učimo. Volela bih i novu garderobu, pošto me ponekada u školi zadirkuju druge devojčice zbog toga kako sam obučena – priča osmogodišnja Marija.

 

Po podu su rasuti kućni predmeti i pokvareni aparati. Objašnjavaju da su im to rekviziti za igru jer igračaka nemaju. Dečaci umesto lopte koriste čarapu napunjenu sunđerom, dok je njihovim sestrama jastučić sa ručno nacrtanim očima, nosem i ustima, lutka koju neguju, maze i hrane maminom kutlačom, nakon što joj na neupotrebljivom tosteru naprave „ručak“.

 

– Ponekad nam je teško da gledamo drugare iz škole koji imaju prave igračke, ali razumemo da trenutno to sebi ne možemo da priuštimo. Voleli bismo da imamo i bicikle, da možemo da se vozimo njima do škole jer je dosta udaljena – kaže Kristijan i dodaje da obožava sport, ali da roditelji nemaju novca da plate treninge. Nedavno su im roditelji nabavili polovni kompjuter, pa ga sve četvoro koriste za jednostavne igrice jer za nešto više nema mogućnosti.

 

– Star je, ali za nas je najnoviji – kaže Kristijan.

 

O načinima na koje možete da pomognete deci u akciji Srce za decu moežte se raspitati preko broja telefona 011/333-4-528 ili preko linka Srce za decu

 

Sredstva za ovu porodicu se prikupljaju preko Blic Fondacije, i to uplatom na tekući račun, odnosno doniranjem materijalnih sredstava dostavljanjem na određeni način i određeno mesto, a sve u dogovoru sa predstavnicima Blic Fondacije.

 

Blic



KOMENTARI

  1. Svetlana kaže:

    Interesuje me na kojoj adresi živi ova porodica, pomogla bih u garderobi i slično…

OSTAVITE KOMENTAR