Dida i unuk

Dite ku dite, uvik plače kad je malo. Mali Miroslav je plako al kako je kazla komšinca i kuma mu Mara – ovaj naš deran samo zvira.

Što je većma raso tako je Miroslav bijo sve čudniji svojima u kući. Jedared, lito je bilo, spremala se ampa, grane su se sve većma i većma povijale pod naletima vitra, ukućani su se rastrčali po kući. Pozatvarale su se pendžere, vrata… Dida Pere je bijo u avliji odkaleg je viko sina Grgu da mu dođe pomoć:

„Grgoooooo! -ajde brzooo“-viko je dida Pere iza glasa.

Grgo nije mogo od jakog vitra, a sad već i jake kiše, odredit odkaleg mu baćo viče, i kako je tumaro po avliji vidijo je baću kako drži vrengiju i pokušava je zabacit priko kamare slame.

Pritrčo je i kakogod su uspili pribacit je zajedno, s’ponjavom, da vitar ne bi razbacijo kamaru, al i da slama ne bi zakisnila.

Unutra su obadvojca ušli taki mokri da su jedva stali na nogama. Oma su ženska čeljad njim pripravila suvo odilo i poslali ji u kupatilo da se prisvučedu.

Ušli su natrag sili za astal i kroz pendžere gledali kako liva kiša. Odjedared je grom tresnijo digod u blizini tako zdravo da se sve protreslo. Čulo se odjedared kako led zvoni po verandi, struje je nestalo, mračak je polako pado al nise vrime nikako smirivalo..

Dida Pere je sklop’jo ruke, počo je ispucavat prste i duboko je uzdanijo:

„Bože moj dobri Bože…zašto uvik prid samu vršidbu ovako nevrime naiđe?“

Tu je osto bez odgovora, bar od strane ukućana, jel je tako zdravo oped digod ošinijo grom, da su čeljad zagluvila. Struja nije dolazila pa je Manda, snaja bać Perina, pripravila sviće i dva venjera, sidili su u mraku dok je napolju nevrime bisnilo i sve lomilo.

Došlo je vrime i krenili su leći.

„Di je Miroslav, da ga dida poljubi za laku noć?”

„Mićoo, Miroslaveee!„

„Nemojte, moždar je deran zaspo“- na to će dida Pere, dok se uspravljo držeći se za krste.

Međutim, Miroslava nigdi nije bilo. Nevolja, di je dite?

Grgo i Manda ubedili su didu da nejđe napolje, a oni su z’dvi lampe izašli napolje i tražili Miroslava.

Niga je bilo nigdi. Nevolja je nastupila, oko ponoći je pristo vitar, polako se smirila i napokon stala i kiša…al Miroslava i dalje nije bilo.

Cilu noć su tumarali, po avliji po komšiluku, očli su i na miliciju,izašla je patrola al su kazali da do ujtru, dok ne svane, ništa ne možedu, nikake potrage radit.

Do ujtru, do svanuća, niko ništa nije mogo, svaka sekunda je bila ku vičnost.

Dida Pere je molijo Svetog Antuna da mu nađe unuka i dao je zavet da će mu dat ranjenika u čast, samo da mu unuk bude nađen živ i zdrav.

Polako je svanjivalo, rađo se lip dan, na horizontu se rađalo sunce i polako odskakalo sve većma na gori…Već se razdanilo, čulo se crkveno zvono. Zvonilo je pet sati ujtru. Ukućani su stali prid kućom pod verandom i dogovarali se.Kud i kako? Dite se nać mora!

Napete i izmorene trgnila ji je mačka, njeva matora mucika, kako su je zvali. Protrčala je kroz avliju i uzventrala se na vr’ stuba od logoša.

„Dico moja ovo je znak!„ – kazo je dida Pere dok je okrećo se livo desno.

„Baćo manite se, kaki znak?“ – iznervirano je odbrusijo mu sin Grgo, dok je snaja priklopila očima. Dida Pere je krenijo par koraka priko ledine i gledo. U daljini je vidijo štogod,  pa još štogod i samo je kazo:

„Fala Bogu dragom“

Priko polegnutog žita i kroz redove od leda potučeni kuruza, išo je naprid „bumbar“, mali ker pacovčar, a za njim Miroslav. Svima se razdanilo prid očima kad su ga vidili.

Oma je usledilo sve: Di je bijo i kako  ga nisu mogli dovikati.

„Čuo sam Vas, nisam mogo dovikat a nisam zbog gromova smijo napolje. Bijo sam u bać Albertovom salašu, i evo dono sam…pogledajte.“

U jednoj škatulji od cipela bilo je tri šteneta, tri mala da manji bit nisu mogli.

Štence je kogod ostavijo blizo salaša i očo, kera „Bumbarka“ ji je ositila i Miroslav je prija kiše i nevrimena stigo do nji, al natrag nije mogo pa je očo u bać Albertov napušćan  salaš i sklonijo se u košaru. Tu je bijo do ujtru.

„Štaš sad sa tim štencima?„ – pito je Miroslava tata Grgo.

„Ja sam ji dono da ne umru“ – kroz suze je kazo mali Miroslav. Nije niko stigo prija dida Pere ništa odgovorit, dida je skinijo kapu i kazo:

„Rano moja, nas dvojca ćemo ji odranit. Iđi sad lezi, daj meni štence, a kad ustaneš, dotle će dida pomuzit. I znaš šta je… Ti i ja će mo Mićo moj nji odranit.“

Tako je i bilo. Dida Pere i unuk Miroslav su prvo na dudlu a posli redovnom ranom odranili tri prilipa mišanca koji su taki dobri bili da nije šanse bilo da lisica el tvor uđu u avliju, a o lopovima nije riči bilo.

Šta kast, čak su i Josu poštaša skinili z’bicigle kad je dono porez. Doduše, košto je dida Peri ovaj pad litru rakije, al nek iđe kad je led potuko kuruze šta je na to onda litra rakije… bitno je bilo da je dida Pere u jesen na Župu odno ranjenika, on i njegov unuk Miroslav, onako kako je dida Pere kazo i dao zavet Svetim Antunu.

Župnik se zdravo obradovo i oma je zamolijo didu i unuka da dar odnesedu jednoj sirotoj čeljadi koja imadu tušta dice i dvoje stari bolesni čeljadi u kući. Tako je i bilo.

Dida i unuk su bili većma neg cenjeni svudak, jel su ji svi samo po dobrom znali.

 

Tome



KOMENTARI

  1. Sarah kaže:

    Kako je divan tekst ,podsecam se na detinjstvo u Vojvodini.Kad sam otisla u Nemacku kod dide nemca koji je sa familijom posli rata oso u Nemacku ,on i baka su tako pricali .Jezike i kulturu treba negovati i cuvati od zaborava.

  2. Otpisan kaže:

    Lepa priča!

OSTAVITE KOMENTAR

+ 76 = 82

IMPORTANT! To be able to proceed, you need to solve the following simple math (so we know that you are a human) :-)

What is 9 + 2 ?
Please leave these two fields as-is: