Prošle te ratne godine , svit se skup’jo najvećma po fabrikama, pa je tako Đoko kovač moro nanovo u škulu da bi posto bravar. Bijo je čovik sa zlatnim rukama, tako da je savlado bravariju dok si kazo keks.
Dok je tako ordinjo po fabriki poslali su ga jedan dan hitno kod direktora. Upadne Đoko onaki jaki, plećat sa gustom crnom kvrdžavom kosom i brčićima, al direktno brez kvrcanja u kancelariju.
– Juuu! Sram Te bilo druže! Uplašila sam se – drekne i odskoči nika nogata frajla, i dok se ona namišćala dotle je Đoko odmiravo i klinac će ga znat kako direktno na nogu sam sebi spušti drven otvoren sanduk sa alatom.
Doduše, on nije ni odskočijo neg je odvalijo covat , al stajo nije i još ga klinac natira pa uzo i kečijo nogom alat. E kad je tek onda počo, a joj, to je tribalo imat stomak slušat.
Ni pet ni šest, dok je on tancovo na jednoj nogi po kancelariji i skido sve svece, u kancelariju je upo niki, klinac će ga znat ko je bijo. Niki mali sa brčićima.
Druže, odmah prekinite sa ovim ludorijama! Đe Vas snađe sada ovako nešto? Upristojite se druže, zar Vi nevidite da se Eržika naša drugarica prepala?
Pogleda ga Đoko, stane malo na nogu, al ku na jaje da je stao i pogleda ovog malog pa mu veli.
– Jal, a koji si ti klinac? Ja sam došo poslali me kod direktora, a naišo, evo gledaj bogarati, na ovu što se podsmijuckava…
Ovaj mali pogleda u Eržiku, ova sagne glavu, a ovaj se niki isšepuri ku pivčić male fajte, te veli:
-Ja sam Đorđe! Vaš direktor druže. Inače sam nosilac spomenice, Narodni heroj! Sa mnom morate pristojno razgovarati. I da kažem da me je sramota što ste i Vi Đorđe kao i ja!
– Nisam ja druže nikaki Đorđe, tako me prdače, ja sam Đurika pa me držidu za Đoku. Sad znate druže posli ovog svega u ličnu kartu mi upisali Đorđe misto Đerđ. Pa ovi moji da skratidu uzeli me za Đoku.
– Aha dakle tako? Pa dobro ĐOKO nastavite dalje sa radom, sve će Vam reći naša drugarica Eržika. I doviđenja.
Ode ovaj mali “pivčić”, ostane Đoko sa Eržikom u kancelariji, i sad ova važna što je direktor je ovlastijo, oma zapovidi Đoki šta triba da radi.
Uglavnom, bile su u pitanju brave i kojšta što je tribalo poopravljati. Uzo Đoko gleda, ova sila i počela kvrcat ništa na mašini, a Đoko uzo kalapač i ošine po nikoj bravi ono sve zvoni bogarati, svudak po kancelariji od šrofova do federa. Oped ova odskoči, a Đoko upro oči u nju.
-Druže! Ja sam iznenađena i revoltirana Vašim ponašanjem. Zadnji put Vas molim da se upristojite.
– Kako? Pa bogaramu, valjda sam pristojan kad sam došo raditi?
– Ne znam kako, ali vidite druže tu bravu ! Zar niste mogli lepo kleknuti i razmontirati?
– Pa drugarice, nisam mogo jel kolina me bolidu od klečenja a i krste mi baš nisu za saginjanje, a ova brava evo vite ode na ovom plevu piše da je pravijo još onaj iz Austrougarske. Pa to je drugarice tako kvalitetno da ja neznam… kako ste Vi uspili ovaku bravu satrt?
E sad tu nastala nevolja jel direktor je čuo rič Austrougarska pa se počo istiravat sa Đokom. Uglavnom Đoko vidijo koliko je sati pa se povuko i nesto. Posli par dana komšija mu Pere što je bijo ratni trgovac svim i svačim, a sad ga metili za nikog referenta, ponudijo niku knjižicu.
– Šta će meni to, onako niko snuždeno će Đoko.
– Slušaj komšo, ako imaš ovaj komad crveni u džepu, oma ćeš izgladit stvari sa direktorom.
-Čuj Pere aj’ u tri klinca i Ti i taj pivčić a i ona nogata s’Vama dvojcom zajedno.
Tu se zakuvalo do te mire da je Đoko kakogod uspijo nestat iz fabrike i povuko se oped na salaš. E ti suza i radosti kad su ga baćo i mater vidili. Oma baćo izvuko iz bureta vina na teglicu, pa udri sa sinom po kevedinki. Đoko sve izdivani baći kako je bilo, ovaj ga saslušo i oma pametan čovik sve svatijo pa veli sinu.
– Znaš rano moja i bolje ovako, ode više ĐOKO neš bit neg ku i prija ĐURIKA. Kovačka te vatra čeka, nakovanj, kalapač, klište i ‘rpa gvožđa za otkivanje.
-Dobro baćo. A ovo što sam bravar posto?
– Mani Ti sad tog, Ti si dokazo rano moja da možeš bit ono što i jedan maršal, tako da lati se Ti ovog što je u našoj familiji već više od dvisto godina i Bogu se zafali, al oma, na tom da ja još imam snage pa nisam dao da se naša kovačka vatra utrne.
I posli par godina kad se baćo priselijo u vičnost, jesapi Đurika i svati par stvari..
Eto, što dođe mora i proć, tako mene prošla i moja noga a i svaka želja za fabrikom i onom sirenom što svira kad je ilo jel pauza. Zato ipak najlipše je bit sam svoj Janoš i leć a i ustat kad oš’ i uz sve to ne moraš klecat kad ti to kaže kaka sekretarica nit primat kartice kojkake od Pere običnog profitera.
Tome
