Drugarica Ida – najstarija partizanka

U nedelju će 99. rođendan proslaviti Ida Sabo, poslednja heroina Drugog svetskog rata. Još malo pa ceo vek predratnog aktivizma, vojevanja, zarobljeništva, pa mukotrpne obnove posle oslobođanja. Za drugaricu Idu, kako je zove ono malo preživelih ratnih drugova, penzija nije nikad značila i kraj borbe za bolje društvo.

 

– Mnogo znoja i krvi smo prolili da pobedimo fašizam, a potom  izgradimo bolje društvo. Srbija je bila siromašna seljačka i neuka država, a naš zadatak je bio da je pretvorimo u radničku i obrazujemo, izgradimo porušene gradove i sela, ali i nove. Sve smo uspevali jer smo bili jedinstveni, a ne kao danas kad svako vuče na svoju stranu. Mi se jesmo odricali, ali smo ipak bili srećni i zadovoljni jer to nije bilo uzalud. Srcem se radilo, lopatom gradilo, grabilo se znanje i iskustvo od onih koji su ga imali. Seljaci i radnici su želeli da uče i daju svoj doprinos, niko ih nije terao. Mnogo je siromaštva bilo, ratni drugovi su mi donosili po parče namazanog hleba. Delili su ono što su i sami jeli, ali se išlo ka boljem. Danas toga nema, kao ni jedinstvenih sindikata i pokreta, niko nije spreman da se odriče za druge, a bez toga ni celom društvu ne može biti bolje – vajka se Ida Sabo.

 

Sabo Ida (desno) u Dudovoj šumi, tridesetih

Veoma joj je žao što se za NOR važni istorijski datumi danas obeležavaju nemušto, kao da se stidimo svoje antifašističke borbe, a za to nema razloga, pa ni potrebe.

 

– Mi smo tako obezbedili dostojno mesto u Evropi i ne smemo to da zaboravimo, pristanemo da se menjaju nazivi ulica boraca ili piše istorija sasvim drugačija od one koja je zaista bila. Hrvatska je tek sad uzela kao zvaničan praznik Dan ustanka i na proslavi se našao ceo državni vrh. Tako treba i sve bivše jugoslovenske republike da urade jer smo kao zajednička država bili na jedinoj ispravnoj strani koja se borila protiv najvećeg zla čovečanstva. Mladim generacijama želim da nikad rata ne bude jer u njemu stradaju sirotinja i nevini – kaže Ida Sabo.

 

Ona ne spori da je možda posle bilo i nevino stradalih, ali tako je bilo i tokom rata, i to odmah po ulasku okupatora.

 

– Oni su ubijali nedužne, bilo je dovoljno da su pre rata bili komunisti ili omladinski aktivisti. Nikog nisu poštedeli. No, oni koji su činili zločine su pobegli. Stradali su opet nevini, a da li se to moglo sprečiti danas je teško reći. Jer, da nisu odmah na početku ubijeni napredni i učeni ljudi, možda su upravo oni mogli sprečiti osvetu ili stradanje nevinih. U Vojvodinu je poslata jedinica koja nije znala specifičnost prostora, niti bila upoznata sa svim ratnim zbivanjim i stradanjima stanovništva pa su joj se mogle potrkasti i greške, ali je izvesno da nema ni reči o ogromnom broju, koji se često pominje, nevino stradalih – tvrdi drugarica Ida.

 

Posle rata je službovala u Sloveniji, a zatim obavljala odgovorne dužnosti u partijskim, sindikalnim i državnim organima Vojvodine, Srbije i Jugoslavije. Bila je i članica Predsedništva Srbije i SFRJ. Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja.

 

– U maju su me iz Slovenije zvali da dođem na proslavu Dana pobede. Možda sam i mogla otići, ali kad su mi rekli – jer su napravili monografiju – da sam jedina živa partizanka s ovih prostora, odustala sam. Daleko je, ali prija što su me se setili. Sećaju me se i u Subotici pa šalju pozive za proslave. Članica sam Odbora za istinu o NOB-u koji radi u Novom Sadu. Sve slabije vidim pa manje čitam, a u životu sam pročitala nebrojeno mnogo. Sad više gledam televiziju, ali samo ono što me zanima. Volim kad čujem nešto što je dobro i vodi napred, a ne prijaju mi priče o bedi, brzom bogaćenju i pokretima koji zemlju vuku unazad. Želim da svima bude bolje, a posebno mladima koji u starosti treba da ubiraju plodove onoga što su stvorili da se ne bi kajali što nešto nisu na vreme uradili. Kad bih danas bila mlada, uradila bi mnogo toga što u svoje vreme nisam. Vreme više ne mogu vratiti, ali se ni na ovo ne žalim – zaključuje Ida Sabo.

 

Dnevnik

---

---