Na samom početku ove duge subotičke ulice, na adresi Beogradski put br 3, nalazila se prodavnica mešovite robe (špecerajska radnja) Šime Kujundžića. Ostala je zabeležena u privrednom oglasniku i na fotografiji iz tridesetih godina.
Na istom tom putu je i bela zgrada na kojoj piše „Pijaristička gimnazija“. Služilo je ovo zdanje tokom svog veka za razne namene, ali u trenutku kada su napravljene fotografije, za vreme rata, bila je to škola.
Imala je Subotica žensku i mušku realnu gimnaziju koje su ujedinjene pedesetih godina, a početkom sedamdesetih je grad, pored klasične gimnazije, dobio još jednu, i to matematičku, koja se nalazila u zgradi današnje Politehničke škole. Možda bi postojala i danas da se nije dogodila reforma školskog sistema.
Pijaristička gimnazija je zaboravljena, možda zbog svog kratkog veka (1942-1944). Neko mlađi bi pomislio da iz ove škole izlaze diplomirani „Pi Ar-ovi“, stručnjaci za odnose sa javnošću, međutim, istina je nešto drugo. Još pre nekoliko vekova članovi rimokatoličkog reda koji su se odazivali na ime Pijaristi, zavetovali su se da će osnivati Milosrdne škole, u kojima će besplatno pružiti obrazovanje siromašnoj deci. Privrženi Bogu ali i nauci, svojevremeno su skrivali čuvenog astronoma Galileja i tako navukli na sebe gnev inkvizicije.
Šezdesetih godina je u Subotici osnovan „Paulinum“, gimnazija koja školuje buduće studente teologije, no to je već nešto drugo.
Između prodavnice Šime Kujundžića i Pijarističke gimnazije protegao se Beogradski put. Tada je imao drvorede i tramvajsku liniju, što je morao da izgubi polovinom sedamdesetih kada je kolovoz proširen na četiri trake. Dobio je rang međunarodnog puta (E-5) iako u staro vreme nije građen da bude drum za Beograd. Ta uloga je nekad bila obećana Petrovaradinskom putu (Braće Radić), kada su ga svojevremeno tako krstili. Potrebnu širinu ovaj pravac dobija tek u Aleksandrovu, tako da jedino Šandorčani u svojoj glavnoj ulici imaju prostora za sve što je potrebno jednom bulevaru. Ne treba kriviti nekadašnje Subotičane što nam nisu ostavili širu ulicu jer su u prošlim vremenima putnici i roba išli železnicom. Pre „gvozdenog konja“ o nekom ozbiljnijem transportu su mogli da razmišljaju samo gradovi sa morskim i rečnim lukama.
Gde je danas nekadašnja Pijaristička gimnazija, pre toga sirotinjski dom, a kasnije vojna bolnica, grafički zavod…?
Srušena je da bi ustupila mesto supermarketu „Lidl“, preko puta bolnice. Napuštena i oronula, nije vrednovana kao arhitektonsko nasleđe. Da je bila u kondiciji kao što je na ovim starim slikama, možda bi stojala još i danas.
Špecerajske radnje Šime Kujundžića odavno nema ali je nešto prepoznatljivo ipak ostalo. Okolina poslednjih godina doživljava velike promene. U susedstvu su podignute nekolike stambene zgrade, malo dalje je mesara „Matijević“ za sebe sazidala novi objekat, preko puta se ugnezdila benzinska pumpa… Taj objekat se tokom proteklih decenija dograđivao i krpio, ipak, na adresi Beogradski put 3, jedan preostali detalj odaje da je tu nekada bio ovaj lep mali lokal.
Lansky
Sve se menja, sve prolazi… Šteta za tu gimnaziju, ipak.
Speceraj je negde u svojim dalekim korenima oznacavao prodavnicu zacina i delikatesne robe, da bi se kasnije izraz koristio za sve prodavnice mesovite robe i svakodnevnih kucnih potrebstina, sto se odmah vidi na fotografiji Kujundziceve radnje.Naravno ja sam jos suvise mlad da bi se secao te radnje ali ona stoji simbolicno za mnogobrojne slicne radnje razmestene po celoj Subotici koje su se odrzale sve do pocetka 60-tih godina odnosno pocetka ere samoposluga. Nakon rata su se promenili vlasnicki odnosi, ali sve te specerajske radnje su ostale iste kao i ranije i njihov enterijer nije sve do njihovog konacnog zatvaranja promenio svoj izgled, svoj opsti ugodjaj i jedan nezaboravni i nedefinisani miris po svemu i svacemu i ni uz najbolju volju posetioc nije mogao da kaze na sta zapravo mirisi u radnji. Sama radnja sa fotografije, plasirana ocito na perfektno i dobro promisljenoj lokaciji , glavni put u gusto naseljenom gradskom prostoru, ocito nije morala dugo cekati da udje neka musterija. Na dobro zamandeljenom prozoru vidimo u kakvim medjusobnim relacijama su bili kriminal i „Dobra stara vremena“. Levo i desno od ulaza su na zidu bile postavljene limene table za koje bi se u danasnjem vreme reklo da su namenjene u dekorativne i reklamne svrhe. To bas nije tako jer i onda uz reklamu isla i reklamna cena artikla kao u danasnjim print-prospektima. Ono sto je na tim tablama upadljivo je da na njima nema apsolutno nikakvog teksta. Tekst je bio uglavnom suvisan jer dobar deo potencijalnih musterija nije bas najbolje stajao sa citanjem i pisanjem. Ovako lepo nacrtano je svakom davalo na znanje o kakvoj prodavnici je rec i sta se u njoj prodaje. Pre svega ono najvaznije – brasno. Lepo se vide odgovarajuci dzakovi. Kuca bez brasna je bila isto kao i rucak bez zaprske. Dakle nesto nezamislivo. Na srednjoj tabli su lepo vidljive carape, kuhinjske krpe ili mozda maramice (zvane dzepnice) i jos ponesto sto na fotografiji ne mogu da prepoznam Uglavnom vlasnik ducana nam porucuje da on ima u radnji i tzv. „Kratku robu“. Pod tim se je podrazumevala prodaja onih artikala kao konci za razne potrebe , sivace i strikace igle, dugmad, cipzari, donji ves, zenske marame, carape i sve ono sto se je u principu prodavalo na komad za razliku od onog sto je islo na metar, kilogram ili litar. Na trecoj tabli se ne moze sa sigurnoscu sve prepoznati ali je uocljiva „glava“ secera, Vec 30-tih godina proslog veka sa nije vise secer prodavao u takvom obliku ali je i dalje na tablama ispred prodavnica ostao kao siguran simbol da se i to prodaje u radnji. Osim toga dobro prepoznajemo i jednu zemicku kao simbol da se tamo prodaju i gotovi pekarski proizvodi. To je bilo jako vazno za promet u radnji jer sa svakodnevnim dolaskom musterija po hleb obicno bi se musteriji prodalo jos nesto i time podizao obim dnevnog pazara. Na kraju kao kruna svega, iznad ulaza visi kraljevski grb kao simbol drzavnog monopola na prodaju duvana. To nije bila mala stvar je je duvan bio strogi drzavni monopol i smeo se prodavati samo na privilegovanim mestima i sa licencom ministarstva finansija. Licno verujem da danasnji Super-Mega- Ultra – Giga marketi nisu konacna rec nase civilizacije, tim pre jer se polako ali sigurno uocava ponovni trend prema malim ekoloski odrzivim radnjama ili bio- vegetarijansko – veganskim i slicnim prodavnicama, kao i prodavnicam gde se kupuje iskljucivo roba izmerena u vlastitu ambalazu jer je sve manje ljudi voljno da placaju plasticna pakovanja i dorinose ogromnim kolicinama bespotrebnog otpada i osim toga trpaju u sebe i svoju decu jeftine i masovne proizvode hemijske industrije.
Na poslednjoj slici,ako se dobro sećam,na mestu gde se vidi da je bio lokal,bio je obućar
Pre nego što sam pročitala tekst do kraja, pretpostavila sam gde bi mogla biti Pijaristička gimnazija. A što se špeceraja tiče, prolazeći pored tog malog neuglednog objekta, uvek sam se pitala da nije to možda bio neki dućan.
Posle rata ta zgrada je bila dom za decu koja su ostala bez roditelja, najviše u Hrvatskoj i Bosni. U desnom delu zgrade, za koji je napravljen poseban ulaz, bila je vežbaona Sokolova. Braće Radić ulica zvala se u to vreme Novosadski put. Beogradski put je bio put za Čantavir i zvao se po tome Čantavirski put. Tada benzinska stanica nije bila na sred toga puta.
Piaristicka gimnazija je bila nezaboravljena za one koji su cekali svaki dan autobus preko puta, ja sam jedno vreme redovno ulazila tamo jer sam volela mir sto se zbivalo oko te zgrade a volela sam cekati gradski tamo jer moglo se sedeti. bili su borovi veliki i bio je hlad i mir mala mikroklima. sad taj poseban dozivjaj vise ne dalje to mesto…ali jako me je interesovalo sta je bilo pre…Bilo je to u dosta dobrom stanju samo niko nije uvideo za cega se moze koristiti