Gledajući ove slike, prosto je za neverovati da ništa od ovog nije sačuvano. Pravljeno i sazdano tako da traje bar sto godina, ako ne stolovi i stolice, ono je bar drvenarija mogla ostati, kao što je opstala u svim starim palatama tog vremena. U drugim zemljama, takve stvari se čuvaju kao kulturna baština, stoga čudi da ni jedan jedeni enterijer nije sačuvan, s obzirom na raskoš i njegovu vrednost.
Kavehaz Otthon (Domaća kafana), kasnije Bela lađa
Gradska kafana
Kafana Nacional , kasnije Zagreb (na Korzou)
Hotel Pešta, kasnije Beograd
Restoran Adama Vaša , srušen (ulica Cara Dušana)
Restoran Zlatno jagnje
Hotel Zlatno jagnje
40-te : Burany Balazs (Matka Vukovića 3, kasnije na tom mestu STANDARD robna kuća)
Jedini za koji možemo reći da danas bolje izgleda. Nastala adaptacijom štale i nadstrešnice 1853. godine
Mala gostiona
Vidi : STARE SUBOTIČKE KAFANE
Mnogo volim gledati naše stare fotografije Subotice
E moja Subotico. Nekad si bila grad. Prava dama. A danas…nema bas komentar na primitivizam modernih vlastodrzaca…
Ambijent i atmosferu kafane ne prave vlastodrzci, nego publika koja te kafane posecuje, i svojim ponasenjem i stilom cini kafanu onakvom kakva jeste.
Nema sta!…subotica je bila cista i kulturna samo dok su je madjari gradili i odrzavali…
Ja da priznam tu pred svima!
Samo da mi je da se prošetam ulicama centra Subotice pre jedno 100 godina… Ta ne bih ni zucnuo, ni mrava zgazio, da ne zeznem vremeski kontinuum jel…
Tako bih se šetao u tišini i prisluškivao kako i šta ljudi govore…
A do tada, šta mogu…sedim za računarom i gledam slike stare Subotice.. 🙂
Po enterijeru mi se čini da je najgospodskija bila Domaća kafana, dok je Gradska kafana bila za svakodnevno okupljanje uticajnih ljudi, a u Nacionalu su se pojavljivali i kicoši. To je samo neko moje mišljenje i utisak.
Gledajući sliku restorana Adama Vaša pao mi je na pamet mađarski film A nagyrozsdási eset iz 1957 (Slučaj gradića Nađroždaš) – revizor na mađarski način. Nažalost, prevoda na srpski nema ali ga toplo preporučujem.
Janos Horvath – Posle Prvog svetskog rata, najviše posla novi gradski inženjeri Kosta Petrović i Oton Tomanić imali su da ispravljaju „brljotine“ austrougarske administracije. Tako na primer, veliki broj ulica nije još imao nazive, a sama Gradska kuća zvanično se u katastarskim knjigama još uvek vodila kao – ledina. Tek Kraljevina Jugoslavija je uspostavila službu gradske higijene, a Tomanić i Petrović zatvorili su smrdljivi otvoreni kanal u današnjoj ulici Prvomajskoj (koja se u vreme Austrougarske zvala Scotus Viatori), tako što su udarili drvene šipove, prekrili je hrastovim daskama i preko njih nasuli zemlju. Tako je ulica osim za kanalizaciju služila i kao put sve do izgradnje kanalizacije 1962. godine. Prema tome, nemoj svu kulturu i čistoću da pripisuješ „Mađarima“, jer bi bilo još mnogo toga da se nabroji što je u Subotici urađeno „posle Mađara“.