Feniksov galop

Muka je bila kad je Grgo svakog jutra ustajo u četri sata i pišice tabano po sata do voza. Svako jutro po svršenom zanatu i kad se zaposlijo ku bravar išo je lokalom na poso tim prvim vozom, koji je hukćo od Bajmaka prema biloj Subotici. Smiren, pobožan , učtiv i ne odveć veliki divandžija, Grgo je znao učtivo sist i mirno siditi do velike stanice odkaleg je išo dalje put svog radnog mista, i to oped pišice.

Jedno jutro, kad se vratijo iz vojske u koju je očo iz firme, doputovo je isto tim lokalom kojim je uvik i išo. Taman je krenijo tabanat da stigne u vrime na poso, kad iza njeg kogod zasvira kolima.

Grgo se obazre kad iza njeg šef njegov turijo glavu iz kola i viče:

-Ajde Grga da Te ponesem, jer nećeš stigniti!

-Dobro jutro šefe – veli Grgo kad je ušo u kola.

-Vlatko mi je ime i tako me i zovi a, šef, a to je ono kad bi čovik da budne kogod i štogod a nije niko i ništa. Razumiš me Grgo?

-Razumim , kako da ne – onako zbunjeno će Grgo.

Posli tog dana odnos između Grge i šefa jeste bijo profesijonalni al nikako prisniji i Grgo je radijo opuštenije neg prija a borame dobijo je od šefa i zahtevnije al i bolje plaćene poslove. Radijo je Grgo i život mu se svodijo na poso bravara u fabriki i na namirivanje josaga i timarenje dva trkačka konja što ji imo kod kuće. Išo je Grgo i na trke s’konjima i zdravo je volijo konje.

Jedan dan kad je izlazijo iz fabrike oped ga šef Vlatko vikne da iđe sa njim.

Sad već opušten Grgo uđe u kola i Vlatko mu veli da ima predlog:

-Ajde Grgo kod mene na pivo.

-Izvini Vlatko al ne možem. Viruj mi zdravo žurim jel čeka me rpa posla kod kuće.

Tu se Grgo razdivanijo šta sve ima i nije ni primetijo kad se obazro a on već u garaži kod Vlatka.

Lipo uređena garaža sa pokretni vratima što se odižu, i u kraju vrata koja vodu u avliju, a avlija pa samo je valjda raj nebeski lipči od avlije. Ona pokošena trava ku tepih, staze od starovinjski cigalja velikog formata s’onim velikim pečatom….jednom ričju – milina.

Ušli su unutra u niki lipo uređen ambetuš i sili. Tijo ne tijo, al Grgo je taki bijo žedan da je prvo pivo popijo na dušak a drugo natenane.

Raspripovidali su se i Grgo veli:

-Izvini Vlatko, al ja moram krenit da stignem, jel evo voz mi već očo a sad imam avtobus za po sata.

-A ne, sidi, saćemo mi tebe odneti…Izabela!

Isprid Grge na par koraka, pojavila se prava vila ku ona nacrtana iz knjige kake. Lipa, krupni crni očivi, sa dugačkom crnom kosom uskog struka… i nadasve ljubazna.

-Dobar dan, obrati se prvo Grgi i pogleda u Vlatka.

-Izvolite tata…

Grgi je tako to milozvučno bilo da još kogod u ovo vrime roditelja oslovljava sa Vi.

-Čuj, iđi obuči se , uzmi dozvolu i odnećeš mene i Grgu do njegove kuće.

Bez po riči, za par minuti već su krenili. Izabela je vozila jel je baćo joj Vlatko popijo dva piva i nije tijo vozit.

-Grgo, daj adresu.

Grgo kaže i sluša. GPS uređaj ji navodi i oni stignu, stanu na kapiju i ajc unutra. Pulini podozrivi pušćali su gazda Grgu, al borame stali njuškat Izabelu i tatu joj Vlatka. Kad su stigli bliže samog salaša, prid nji izađe žena od pedesetak godina sa pregačom, povezana maramom, a sa druge strane od košare čulo se niko vikanje, otaleg je izašo čovik isti godina u šeširu i u radničkom odilu.

-Faljen Isus -veli Vlatko.

-Na vik vikova faljen bijo!-u glas uzvratu čeljad.

-Ja sam Antun, otac Grgin.

-Ja sam Amalka, mater sam Grgina.

Pristavi se oma i Vlatko pa pristavi ćer se Izabela, zasili i divanu kad jedared Vlatko gledi u Antuna i veli:

-Mostar, treća četa VES 11101, desetar Tuna.

Antun odigne obrve i skoro da je srušijo astal kad je odskočijo, a i Vlatko borame. Zagrlili su se i oma započeli divan.

Di, kako i šta?

Antun je Vlatku bijo desetar u vojski i Vlatku je osto u lipim sićanju. Oma se tu razdivanilo i Vlatko je obašo sa Antunom na čelu i sa ostalima cijo gazdašag Antunov. U čast svega Grgo je dobijo dva slobodna dana, što ga je obradovalo pa veli šefu.

-Taman si mi pogodijo Vlatko baš triba da potkivam konje.

-Eto vidiš-sa osmehom sriće nasmije se Vlatko.

Ostali su Vlatko i Izabela i na večeri. Mama Amalka je u krušnoj peći ispekla na brzinu krumpiraču sa divenicom i obaško na šporalju, i to ziđanom, ispekla lepanjica friški i napravila sos od višanja.

Sve se započelo sa po čašicom rakije, a posli ila, Antun i Vlatko sve su zalili sa dobrim domaćim vinom.

Izabela je strpljivo do ponoći čekala baću, usput je milovala mačiće i niko malo štene pulina. Rastali su se uz dogovor da se opet vide. Grgo se latijo posla u ta dva dana i baš fajin poradijo, očo je treći dan na poso i da vidiš čuda, čekalo ga rešenje da je posto pridradnik i šta će, ku će, mora. Opet ga je Vlatko par puta odno kući, pa je bilo već i divana zlobni po firmi ma svit ku svit šta kast ima svakaki al dosta nikaki.

Jedan dan štogod se kod Vlatka kod kuće zapetljalo, Grgo je osto pomoć mu i pošto se već okasnilo a Vlatko je moro nosit ženu na frizuru veli on:

-Izabela, uzmi „Stojadin“-a i ajde odnesi Grgu kući.

Bez riči Izabela utrče obuče se u farmerke i majcu, a Grgo se nećka pa veli otiće kakogod. Međutim, Izabela ga je sasikla kad mu je kazala:

-Ma upadaj!-ne ujedam!

I krenu Izabela i Grgo. Ovaj pocrvenijo, sav se smoto ku štranga, a Izabela nabila crne očale puštila muziku i lagano zvižđuka i vozi.

-Je li, di izlaziš?-pita Izabela Grgu da bi prikinila ćutnju.

-Pa ja ovaaj, ja ne, ovaj, da ne, pa da ovaj pokadgod kod Ferike na bilijar…

Tute rič po rič i Grgo i Izabela se nađu u jednom kafiću, ovaj se smoto, al ni beknit. Pije koktu a tijo pivo, pa to ne da se smoto, eto čudo neviđeno. Izabela načme temu o konjima i o josagu, e tu je našla Grgu. Tu su se raspripovidali, odnela je Izabela Grgu kući i pao je dogovor da će doći za vikend da uči jašit konje.

Sačeko Grgo, sad malo opušteniji, Izabelu i sad osedlo on konja ova metne nogu u uzengiju a kobila se okreće pa se vrti ovoj jedna noga u uzengiji druga na zemlji pa skakuće ku vrepčić. Grgo gledi , šta i kao će, ne smi za tur je uvatit, ne smi za nogu, on spopo za struk i skoro da je pribacijo Izabelu priko konja.

-Uf, baš si nežan – nasmije se Izabela, al sve je zvizde vidila kako je Grgo je vuć’jo na sedlo.

Tu Grgo se razdivanijo kako šta triba i nastavilo se to par nedilja sad već i on polako posto manji divljak i jedared Izabela uzjaši ždribca Fenixa i u galop š’njime. Gledi Grgo za njom, ova vošti po ledini pa priskočila sa Fenixom ogradu od prošća a natrag se vratila po bać Albinim žitu pa u avliju u galopu opet priskočila sa Fenixom kapiju.

Uvatijo se Grgo za glavu gleda i nasmije se, al valjda i od muke i od dragosti pa veli:

-Čestitam položila si.

Pruži ruku Izabeli, pruži ruku i Izabela, al se i privila nuz Grgu i veli:

-A poljubac za čestitku?

Ovaj počo namišćat se odkale da je poljubi, kad Izabela njemu cmok u usta. Ovaj mal se nije onesvistijo. No ipak osvistijo se kad je došo sebi i kad su uz crveno vino i uz divan on i Izabela sili zagrljeni u slamu pored košare i kad je Grgo pokazo da je muško.

-Oću da budeš samo moja od sada do kraja života. Pristaješ li Izabela?

-Ti frajeru to mene prosiš?

-Da, ja tebe Izabela prosim.

-Ja pristajem, ali to znaš kako ide kod tate i kod mame.

Bez ikakog strava Grgo je banijo prid Vlatka i ženu mu i kazo:

„Tražim ruku Vaše ćeri Izabele! Želim da mi bude žena.“

Bez ikakog problema sve je Grgi udovoljeno, svatovi su bili na salašu pod šatrom.

Jedino je Izabela radila ono što je završila. Ona je bila doktorica opšte medicine i putovala je u varoš na poso. Stali su na salašu, uskoro je Izabela ostala trudna i na svit je donela blizance.

Kum je dici bijo Izabelin brat od strica Marko, a blizanci su dobili imena:

Nikola i Veronika.

Posli rođenja dice,  Grgo je u dogovoru sa svojom voljenom ženom započo poso kod kuće, tako da je usprkos blagom protivljenju, sad dida Vlatka mu, moro dati otkaz jel na salašu je imo daleko više posla, jel osim bravarskog pozno je vrlo dobro i kovački poso a oko josaga je znao maltene bolje neg di koji veterinar. Glavna priokupacija ove složne porodice bila je da se dica izvedu na pravi put i da se škulkuju tako da budnu šta god oće al da ono što nauče od stariji za na vike sačuvaje i da se svoje vire i divana ovog našeg nikad i nigdi ne postide neg da ga sa ponosom divane.

Autor: Tomislav Mačković