Ideja totalnog umetničkog dela (Gesamtkunstwerk) jedna je od najprepoznatljivijih kulturnih tekovina secesije. Ona polazi od težnje da umetnost više ne bude razdvojena po disciplinama, već da se objedini u jednu celinu gde arhitektura, primenjena umetnost, enterijer, pa čak i način života, treba da dišu kao jedinstven organizam.
Ovaj ideal ne predstavlja samo estetski koncept već i svojevrsno filozofsko shvatanje prostora, u kojem čovek boravi kao deo umetničke vizije, a ne tek kao prolaznik u funkcionalnoj građevini.
Paralelno sa objavljivanjem ovog teksta posvećenog Gezamtkunstwerku, sa radošću najavljujem da se danas (subota 11 časova) u Palati Rajhl (Savremena galerija Subotica) održava stručno vođenje posvećeno tom konceptu.
Gezamtkunstverk je nemački izraz za ,,potpuno umetničko delo“ koje kombinuje više medija ili iskustva u jednu jedinstvenu celinu. Ovaj koncept prvi je popularizovao kompozitor Rihard Vagner (1813 – 1883) prikazujući ga kao idealnu kombinaciju izvođačkih umetnosti, u svojevrsnom sveobuhvatnom teatru, uključujući muziku, dramu, koreografiju, dekor i dr.
Opera je u to vreme predstavljala samo prividno udruženu umetnost koja sadrži pozorišni komad, nekoliko muzičkih tačaka i balet, što je Vagner smatrao nedovoljnim za realizaciju sveobuhvatnog dela celovite umetnosti. Težio je tome da drama i muzika trebaju izvirati jedno iz drugog, u kojima bi muzika trebala izazvati direktnu reakciju gledalaca tako što će paralelno pratiti delovanje reči i glume u drami.
Svojom teorijom operske reforme zalagao se za umetnost koja bi bila značajno drugačija od tadašnjih operskih koncepcija. Vagner je dominirajuću podelu na numere zamenio podelom na prizore, a isto tako je uveo novine u muzičko tkivo opere ugradivši u tokove muzičkog zbivanja tzv. lajtmotive. Primena lajtmotiva omogućila je simfonizaciju opere i operskog orkestra, što znači da ovaj novi oblik dramske muzike mora sadržavati jedinstvenu zaokruženost simfonijskog stava, a to se postiže muzičkom izvedbom kroz celinu dela.
U Vagnerovim operama bitnu ulogu ima orkestar koji uz pomoć lajtmotiva pojačava dramsko jedinstvo radnje, prateći događaje i doživljaje, kao i različita stanja duše i karaktera dramskih lica. Povezujući pojedinačne prizore u novu celinu, orkestar stvara još jednu Vagnerovu ideju, pojam poznat kao ,,beskonačna melodija“.
Promenio je i tehnički sastav klasičnog orkestra povećavanjem broja limenih duvačkih instrumenata, kao i uvođenjem engleskog roga i basklarineta. Po njegovom mišljenju orkestar na sceni treba da je sakriven, nevidljiv, kako bi u potpunosti muzika ostvarila potrebnu iluziju.
Vagnerova operska tetralogija ,,Prsten Nibelunga“ predstavlja estetiku koja u najvećoj meri odražava koncept Gezamtkunstverka. Pisana je po uzoru na drevne grčke dramaturge i predstavlja njegovo najambicioznije i najmonumentalnije delo koje je radio u periodu od dvadeset šest godina.
Tridesetak godina kasnije od začetka ideje o sveobuhvatnoj umetnosti, Vagner je izgradio svoju idealnu opersku zgradu, čuveni festivalski teatar u bavarskom gradu Bajrojtu i to za potrebe prikazivanja operske tetralogije koja je premijerno izvedena 1876. godine pod dirigentskom palicom Hansa Rihtera. Ova specifična građevina dizajnirana po obrascu na grčki amfiteatar u Epidaurusu, gde su gledaoci bili potpuno ravnopravni sa izvođačima na sceni, što je i za Vagnera bio prevashodni cilj da publika bude konstruktivni element predstave.
Ovakav neobičan pristup i opus Riharda Vagnera stvorili su još za vreme njegovog života kult o kompozitoru i misliocu koji je svojim idejama želeo menjati svet. Sama ideja Gezamtkunstverka pojavila se u kontekstu romantizma i stvorila polazišnu osnovu za brojne moderne i avangardne trendove i kretanja u umetnosti.
Pored muzike ovaj koncept je bio vrlo čest u arhitekturi gde bi idejni tvorci projekta imali sveobuhvatno vlasništvo i kontrolu nad dizajnom eksterijera i enterijera, stvarajući harmonična umetnička dela, intimno objedinjujući celinu od bašte do posuđa. Nakon romantizma, razni pokreti su prisvojili ovaj koncept, povezujući ga sa različitim idealima koje su zastupali u svojim estetskim filozofijama i nastojali da ga prenesu na dela koja su gradili.
Najpoznatiji primeri arhitektonskog Gezamtkunstverka kroz istoriju su: ,,Adamov stil“ škotskog arhitekte Roberta Adama, Moris-Vebova ,,Crvena kuća“, Antoni Gaudijeva ,,Casa Mila“, Valter Gropijusova zgrada ,,Bauhaus Dessau“, Frenk Lojd Rajtov arhitektonski stil – kuća ,,Fallingwather“, Zaha Hadidov „Capitol Hill Residance“ u Moskvi itd.
Borivoj Vujić
