Grad bez bulevara: slučaj Subotice

Početkom 20. veka Subotica je bila treći grad u tadašnjoj Kraljevini, odmah iza Beograda i Zagreba – grad snažne urbane kulture, razvijene infrastrukture i jasne prostorne vizije. Danas, više od jednog veka kasnije, suočavamo se sa paradoksom: grad te istorijske težine nema nijedan formiran bulevar u savremenom smislu te reči. U kontekstu Srbije, teško je pronaći veći grad sa tako skromno razvijenom primarnom uličnom mrežom.

Urbanistički problem Subotice nije u tome što grad nema planove, već u tome što ih ne sprovodi. Ulica Biskupa Lajče Budanovića (bivša Romanijska) to najbolje pokazuje. Plan detaljne regulacije centra grada – Zona III usvojen je 2011. godine, sa jasnom namerom da se ova ulica proširi, probije ka Preradovićevoj i transformiše u saobraćajnicu višeg reda koja će spojiti Maksima Gorkog i Karađorđevu u formi bulevara. Danas, četrnaest godina kasnije, ta ulica izgleda gotovo isto kao i u trenutku kada je plan donet.

Crvenom linijom je označena trasa planiranog bulevara

To nije posledica toga što plan nije dobar. Naprotiv, on prepoznaje stvarne probleme i nudi racionalno rešenje. Predviđa proširenje regulacije, uređenje infrastrukture i transformaciju postojeće strukture, u kojoj dominiraju porodične kuće, u intenzivniju gradsku formu. Čak i obim intervencija nije sakriven: plan predviđa uklanjanje velikog broja objekata koji se nalaze unutar buduće regulacije. Drugim rečima, sve je jasno postavljeno – i prostor, i pravac, i cilj.

Ono što nedostaje nije urbanistička logika, već mehanizam realizacije. Plan polazi od pretpostavke da će grad u nekom trenutku obezbediti sredstva za otkup i izgradnju. Ta pretpostavka se za četrnaest godina pokazala kao nerealna za kapacitet aktuelne vlasti.

Isti obrazac već je viđen. Severni bulevar, koji postoji u planovima više decenija, nije pomeren sa mrtve tačke. Čak ni u trenutku rekonstrukcije železničke pruge, kada je postojala realna mogućnost da se taj pravac integriše u veliki infrastrukturni zahvat, to nije učinjeno. Naprotiv, zadržavanjem Majšanskog mosta na postojećoj poziciji i prilagođavanjem planova izvedenom stanju, buduća realizacija je dodatno otežana, a mogućnosti sužene. U tom kontekstu, Budanovićeva ulica nije izuzetak, već nastavak iste prakse.

Korigovan plan Severnog bulevara prema izvedenim radovima na brzoj pruzi

Zato se pitanje ne može svesti na to kada će se ulica graditi, već kako uopšte pokrenuti proces. Ako se zadrži postojeći model, odgovor je jednostavan – neće se graditi.

Plan, međutim, sadrži elemente drugačijeg pristupa. Predviđena transformacija porodičnih parcela u višeporodično stanovanje znači da prostor duž koridora ima potencijal značajno većeg intenziteta korišćenja. Taj potencijal je ujedno i jedini realni izvor finansiranja same ulice. Ali samo pod jednim uslovom – da se veća izgrađenost ne daje besplatno, već da se za nju traži protivvrednost u prostoru.

U praksi, to znači da svaki novi objekat koji nastaje duž Budanovićeve ulice mora da učestvuje u formiranju budućeg bulevara. Kroz ustupanje dela parcele za proširenje ulice i povlačenje objekata u novu regulacionu liniju, ulica se može formirati postepeno, segment po segment. Međutim, da bi taj proces bio urbanistički smislen i funkcionalan, nije dovoljno da se gradi na pojedinačnim, uskim parcelama. Neophodno je uvesti pravilo konsolidacije, odnosno uslov da investitor obuhvati više susednih parcela i formira jedinstvenu celinu. Samo na taj način je moguće obezbediti adekvatan profil ulice, ujednačen ulični front, rešeno parkiranje i racionalnu organizaciju prostora. Izgradnja parcela pojedinačno, bez ovakvog uslova, vodi ka daljoj fragmentaciji i faktički onemogućava formiranje bulevara.

Da bi taj proces uopšte počeo, neophodno je da grad aktivnije koristi instrumente ekonomske politike. Pored poreskog pritiska na nedovoljno iskorišćene parcele, potrebno je uvesti i jasne podsticaje – poreske olakšice za projekte koji se uklapaju u planiranu regulaciju, umanjenje ili fazno plaćanje naknade za komunalno opremanje, kao i druge oblike finansijskog rasterećenja za investitore koji učestvuju u formiranju koridora. Ovakav pristup nije nepoznat u savremenoj praksi – u razvijenim urbanim sistemima infrastruktura se sve češće finansira kroz rast vrednosti prostora koji sama generiše, a ne isključivo iz budžeta. Upravo u toj logici leži i jedini realan model za Suboticu.

Suština je, dakle, u promeni pristupa. Bulevar Biskupa Lajče Budanovića ne može se realizovati kao klasičan infrastrukturni projekat finansiran iz budžeta. On može nastati samo kao rezultat pravila koja povezuju privatni interes sa javnim prostorom, uz aktivnu ulogu grada u usmeravanju i podsticanju tih procesa. Bez te promene, četrnaest godina od usvajanja plana postaće dvadeset, a ulica će ostati ono što je i danas – linija na papiru.

dr Nikola Ilanković