Gradski muzej: Kako se kič uvukao u umetnost, religiju, politiku…

Život nam je postao kič. Ljudi su postali kič, zato što nema autentičnosti, već svuda postoji falš. Kič nije čak ni ulepšana istina, već je pseudoistina – poručuje Viktorija Šimon Vuletić, iz Gradskog muzeja u Subotici, koja priprema izložbu o kiču u društvu.

Time što nešto postane masovna kultura, ono traži da bude i dopadljivo ljudima, a ono što karakteriše kič da bi se konzumirao je da nije potreban misaoni i duhovni napor nego je na prvu loptu dopadljiv i podvlači se pod kožu – uvodi u priču o kiču etnolog-antropolog Viktorija Šimon Vuletić iz Gradskog muzeja u Subotici.

U oblast masovne, popularne kulture ušla je izložbom o gramofonima i pločama koji se smatraju i začecima masovne kulture, a sada radi na pripremi izložbe o savremenoj antropologiji, u okviru koje bi predstavila istoriju i značaj kiča kao “umetnosti sreće”, kako ga je nazvao Abraham Mol. Pozvala je građane da pozajme ili poklone predmete za izložbu jer kič imamo ili smo imali u kući, a susrećemo ga svakodnevno. Prisutan je u svim oblastima, u politici, arhitekturi, na TV ekranima, muzici…

– Narodna kultura, kako je etnologija tretirala više od 100 godina, ne postoji više, ona se promenila i danas je masovna kultura ono što bismo mogli da nazovemo narodnom kulturom jer sve što u velikom broju narod sluša, gleda, konzumira, pripada nečemu što bi etnografija nekada zvala tradicionalnom kulturom. Ali, tradicionalno je postalo delo kičerske estetike, a jedan od osnovnih postulata kiča je da je imitacija. Na taj način stvari koje se predstavljaju kao autentične narodne nisu to. Nažalost, čak i mnoge etno kuće tu spadaju i spomenici koji su umetnički kič – smatra Viktorija Šimon Vuletić.

Karakteristični kič su suveniri jer su imitacije. Treba da bude uspomene na dopadljiv način, ali u suštini nemaju umetničku vrednost. Prema rečima sagovornice, vrednosti su se toliko relativizovale, posebno kod nas, da kič često zauzima mesto nečemu što bi trebalo da bude kvalitetan mejnstrim namenjen narodu, a jedna od srpskih televizija, smatra, je pokazala apsolutno šta znači favorizovati kič u svakom segmentu.

– Ideja je da kič prikažemo na simpatičan način kroz svakodnevne predmete. Većina ljudi, kada kažemo kič, seti se italijanskih lutki na krevetu, gondola, vaza od plastike koje imitiraju slonovaču, korpice sa voćem od plastike, satovi sa kukavicama i drugih koji čak i kada imaju funkciju gube je u tome što su preterano dekorativne. Po različitim segmentima, pored predmeta koji će biti predstava onoga čime su ljudi hteli da ublaže siromaštvo, kupovali su mnogo, kako ih zovu džidža-bidža, u okviru izložbe ćemo predstaviti kako kič funkcioniše u nauci jer danas ima mnogo pseudonauke – priča Viktorija Šimon Vuletić i podseća da je posebno istorija podložna kiču, a jedna od kič “činjenica” je i da su “Srbi narod najstariji” i druge koje će biti iskorišćene. Posebnu pažnju posvetiće etno kiču gde se sam pojam naroda zloupotrebljava i falsifikuje, pravi se veštački kontinuitet naroda.

– Pridružiće mi se Dezire Tilinger, završila je arhitekturu i pisaće o kiču u arhitekturi. Očigledno imamo pseudostilove. Za mnoge istoričare umetnosti i secesija je delimično kič pravac koji je otišao u predekorativnost i preukrašenost i zato ga možemo možda smatrati začetnikom kičeraja u arhitekturi – navodi Viktorija Šimon Vuletić.

Upravo ovih dana bavi se kičem u politici. Posebno je izražen u nemačkim plakatima iz tridesetih godina, jer svi znaju da su se tada pravile fabrike smrti, dok plakati često prikazaju “divne vitezove koji čuvaju zemlju i srećne majke koje doje decu”.

– U politici se kič jako zakorenio i pokušaću da obuhvatim veći period. Posebno je interesantno da su totalitarni sistemi skloniji tome. Sovjetski Savez je zanimljiv primer i još dvadesetih godina ruska avangarda je radila plakate, a tek kasnije sovjetski plakati počinju da liče na nekadašnje nacističke kakvi su danas i severnokorejski. To se javlja kada postoji idealizovanje ljudi koji se predstavljaju kao prelepi, moćni, okrenuti otadžbini i koriste prevelike reči. Pred takvim plakatima uvek imamo osećaj falša i kiča – kaže ona.

Religiozni kič najbolje oslikavaju predmeti koji su u jednom trenutku postali čak dominantni na grobljima u Srbiji. Mnoga grobna mesta su opremljena poput vikendica.

– Život nam je postao kič. Ljudi su postali kič, zato što nema autentičnosti, već svuda postoji falš. Danas je normalno da se kradu tuđe ideje, a to sve vodi prema neautentičnosti, a čim je tako onda je to kič. Na izložbi ćemo improvizovati sobe, kuhinje, predsoblja i postavimo predmete, od termometra do kučića, maca i držača ključeva. Ali, to je najbenignija strana kiča. Mnogo su opasniji drugi kičevi koji ljude zavaravaju. Kič nije čak ni ulepšana istina, već je pseudoistina i u toj dimenziji ćemo se i mi kretati – poručuje.

Računa da će u projekat uključiti i politikologe, arhitekte, muzikologe i nada se da će joj koleginice istoričarke umetnosti Olga Kovačev Ninkov i Ljubica Vuković Dulić pomoći da definišu granice posle kojih je nešto kič. Stručnjaci neće upirati prst ni u koga i njihov rad nije vođen idejom da nekoga uvrede.

– Umetnici, naravno, znaju da iskoriste kič. U tome je Endi Vorhol bio savršen. Ali igru: šta je, a šta nije kič započeo je umetnik Marsel Dišan koji je izložio pisoar. To su bili i redimejd projekti. Jednostavno je nemoguće danas pobeći od kiča – zaključuje.

 

BLIC



KOMENTARI

  1. Pera kaže:

    Javnim isticanjem kiča on se populariše. Eto odgovora na pitanje iz naslova “Kako se kič uvukao u umetnost, religiju, politiku…” Međutim, nedozvoljeno je javno znanje: Ko je kreator kičerajstva, šunda i ostalog “treša” i zašto ih nameće.

  2. Arno kaže:

    Zakon ponude i potraznje. Bez konzumenata ljubitelja kica, nema ni njegove produkcije. Prema svecu i tropar. Slavni slikari iz proslih vekova su pre svega slikali po ukusu narucioca odnosno onih koji su ih za to placali. Cuveni Nemacki slikar (Madjarskog porekla) Albrecht Dürer je marljivo slikao i umnozavao grafike raznih svetaca i religioznih motiva koje je njegova supruga svakodnevno na Nürnberskoj pijaci prodavala sirokoim narodnim masama. Da bi se nesto dobro prodavalo potrebno je podilaziti ukusu odredjene publike. Oni sto kupuju slike po pijaci izmedju kupusa i repe, sigurno nisu istoricari umetnosti. Kic je kic a umetnost je umetnost. Oni zive, a zivece i dalje u miroljubivoj koegzistenciji. Ono sto je danas kic sutra moze postati umetnost i kultura ili obratno. Nacisticki ili boljsevisticki plakati su radjeni za narod i njegov ukus, a ne za umetnicke galerije. Imali su jasnu poruku namenjenu masama i pravljeni su tako da ih oni kojima su namenjeni mogu razumeti. Ako uzmemo neku apstraktnu Pikasovu sliku i napisemo ispod nje “Otadzbina zove” tesko da ce imati onaj efekat kao slika mladog i neustrasivog borca sa puskom u jednoj i bombom u drugoj ruci kako je stao u odbranu jedne zene sa detetom. Sve u svemu svako vreme i svaka epoha imaju svoj kic i svoju umetnost. Nekada , 50 -tih godina na Radio Beogradu se moglo slusati samo ozbiljnu muziku, slageri samo kratko vreme kao “garnirung” za reklamne emisije, a narodna muzika – iskljucivo u umetnickoj obradi poznatih kompozitora. Bilo je to (uzaludno) nametanje muzickog ukusa sirokim masama. Dolazilo je tu do komicnih situacija kada u 9 sati pre podne emituju operske arije ili filharmonijski koncert. Masovnijim dolaskom gramofona i gramofonskih ploca, svako je dobio ono sto zeli i sto je po njegovom ukusu. U drzavnu kasu su poceli da se slivaju veliki novci iz produkcije ploca, kao i sa estrade i slicnog. Drzavna kase nema uopste nikakav muzicki ukus niti ju muzika interesuje. Nju jedino interesuje da naplacuje porez i da broji pare.

  3. Toranj kaže:

    Najgore je reći, narod to traži. Narod konzumira ono što je jedino u ponudi.Kič je nametnut ljudima kroz razne medije. Nije ostavljena mogućnost izbora, jer jedna kulturna emisija počinje u 23h, a kičeraj i šund u udarnom terminu 20h.Devojke i momci nose iste trenerke i patike, operiše ih isti estetski hirurg. Gubi se autentičnost, sve manje je proširenih rečenica u komunikaciji. Ako pričaš o filmu, književnosti-smor si.Promena kreće iz porodice, pa preko medija.

OSTAVITE KOMENTAR