Uda se jedne godine Fanika za Loziju. Opravili se svatovi, počo doček svatova u subatu ujtru u deset… A kuma nadrtog, al onako poštenog… e njeg su pratili svirci do kuće dobri dva kilometera. Svirci pišice, a kuma ku ranjenika, turaje na tragaču i to pinceri na smenu.
Plaća kum ne žali. Tura ‘armonikašu med mrske al se ovaj mora sagnit. Otpratili kuma, došli natrag siroti oped pišice oznojani, di koji je i borto posli svega.
No, dile oni novce, glava na glavu, crvena na crvenu, modra na modru i tako redom. Glede niki, ku da je malo. Kad su se razdilili i tute se oni počnu pripirat, i taman ustanovidu da je Stevo primaš sakrijo malo novaca u prim. Sad već i oni počnu svađat se, vamo umorni, a malo i popili pa ji brzo i uvatilo.
Bać Dančo, najstariji med njima, on siroma imo drvenu nogu, izgub’jo nogu na vršalici, i šta će ku će, opravu mu tu drvenu protezu. A vamo siroma čovik begeš sviro, no dobro mu došo taki velik pa se mogo naslonit na njeg.
Tu već smračilo se, oni sidu, piju polagacko, kad jedared evo ti tri smlate, niki Gredini, tako su ji zvali – tri brata, al to ne jako, veliko i plećato, a vamo smlaćeno.
Oma oni med svirce i da njim sviraje. Vele ova petorica da ne možedu ni ustat, ne svirat. Tute se umišo i domaćin pa veli da ostavu svirce. Al ova trojca zapeli da su i oni rodovi, da nisu bili zvani u svatove i da oćedu oma da njim se svira.
Tute drž ne daj, došlo do tog da triba bižat i svirci siroti biž u mrak. Svi mladi pobigli s instrumentima, a matori Dančo, i on pobigo, al niko nezna di.
Stigla ova četvorica na salaš kod bać Danče i ispripovidaje šta se dešavalo, da su Gredini sinovi došli, da su morli pobić od nji jel bi ji oni onaki šašavi istukli, i da eto ne znadu di je bać Dančo.
„Joooj Dančo, rano moja, JOOOOOJ DANČO moooj milo ojeee, ajoooj, a ko će mi dicu ranit a jooj, a joooooooooj“ – a ko će ovo ko će ono.
Al Nariče snaš Manda, žena mu, ku da je koljedu, el živu deredu. Tu sad već koje doba noći, nemadu svirci kud, neg poligali kojdi. Poustajali ujtru, sili, pijedu rakije, kvrckaje se sa fićokima i sad već počeli oped o bać Danči.
Izlaze oni napolje kad vaške zalajedu, al ništa. Nema nikog. Jedared, bogara ti, evo ti Gredini iđu, al ku tri melaka, i oma na snaš Mandu di joj Dančo, i još vele matora bitanga da je.
Ova četvor’ca se sklonila, kad su ovi očli sa salaša izađu ovi oped u ambetuš, al sad ne smu se krenit nijedan sa salaša, jel ako na Gredine naiđu, biće vrući fanaka.
Kad, eto ti jedared, čuje se begeš pa stane. Oslušnu ovi i oma trk. Kad na po duži od salaša, bać Dančo, ne tako krvav neg sav od blata i izgreban.
„E vragovi jedni, lako je Vama bilo pobić kad noge imate i lakše i manje instrumente, a vamo kudikamo dobrim ste i mlađi, a ja nek trunem, evo moro sam otrest po begešu da me čujete, ja više ni puzat ne možem.“
Oma Danču banda njegova pod ruke, drugi uzeli begeš i ajc u salaš. Tute Manda oped jedno petnajst minuti u lelek, pa onda još satićak vrimena ispitivanja sve dok joj Dančo nije kazo da je gora od istražnog sudije, kad već toliko pita.
Tu se Manda uvridi, te još veli da je on matora švalerčina i da ko zna da di je bijo. I počne on siroma divanit.
„Kad ste Vi pobigli, ja se malo sklonijo, Gredine lude otrčale za Vama, ja izašo i sa begešom lego u metlice i sve je bilo dobro dok se Gredini nisu vratili i onaj njev Grga najstariji počo pišat taki nadrt u metlice, i sve meni po ušima i još veli, e ovi mladi su nam pobigli, al da mi uvatit ono matoro đubre z drvenom nogom, e oma bi imo dvi drvene noge, matoro đubre, ni on nam nije tijo svirat.“
Tu se ovi složu i dadu sirotom Danči još novaca, a svirat nisu išli, ako su znali da su Gredini digod, u kakoj rodbini, jel da nedaj Bože svatkuju digod.
Tome
