Hajnalka u zemlji čuda

U sredu, 28. novembra, samo tri dana nakon emitovanja emisije “Ja imam talenat”, tridesetosmogodišnjoj Hajnalki Buš, koja radi kao spremačica u Hemijsko-tehnološkoj školi u Subotici, opet zvoni telefon! Na vezi je novinar iz “Radio-Subotice”. Ovaj gradski medij slavi 44-ti rođendan i tim povodom bi voleli, kažu, da im Hajnalka otpeva rođendansku pesmu “Happy birthday”. Širok osmeh i sjaj u učima govore da će Hajnalka to rado učiniti. I zaista, nakon sekundu-dve, praznu učionicu u kojoj sedimo, ispunio je anđeoski glas – sada već poznat mnogo širem auditorijumu…

 

A do pre samo nekoliko dana u neospornom talentu ove Subotičanke uživali su samo učenici i kolege. Prizor je bio, što bi rekli poznavaoci, tipičan oksimoron – spoj nespojivog. Hajnalka, u skromnoj uniformi, sa metlom u ruci, čisti školske hodnike, prazni kante za smeće i briše prozore, ali taj ne baš čisti posao prati pesma od koje se koža ježi i zastaje dah. Znali su svi, i učenici i njene koleginice i profesori, da Hajnalka ima talenat. Da bi se uverili u to, nije im bila potrebna emisija na televiziji. Ali samo je jedna koleginica Jelika Mirosavić bila dovoljno uporna da stidljivu i skromnu Hajnalku, koju su danas mediji već proglasili “srpskom Suzan Bojl”, i prijavi za emisiju u kojoj se, ispostavilo se, zablistala. I tada je krenula lavina…

 

– Osećam kao Alisa u zemlji čuda! Za dva dana dala sam šest intervjua, ljudi me zovu, u novinama i na Fejsu pišu sve najlepše o meni, nisam očekivala da ću biti toliko popularna! Sve mi to jako prija jer ja sam sasvim obična žena, nenavikla na pažnju koju mi poklanjaju nepoznati ljudi… Ovo je nešto najlepše što mi se dešava u životu! – u jednom dahu priča Hajnalka, dok joj se na licu vidi da iskreno uživa. 

A kolika je težina njenog uspeha najbolje svedoče – cifre. Kada se prijavljivala za učešće u emisiji, nosila je broj 10.294. To znači da je pre nje bilo prijavljeno više od 10.000 kandidata, a nipošto nije bila poslednja na listi! Sada se našla među prvih 60, a sledeći korak i njena želja jeste da uđe u prvih 40.

 

– Zadovoljna bih bila da otpevam još dve pesme na javnom nastupu i da uživam u tome, da znam da sam sigurna, da sam dobro otpevala i da se to dopadne publici i žiriju. Idem korak po korak, ne smem da razmišljam mnogo o budućnosti. Toliko toga se dogodilo za tako kratko vreme, nadam se da će sve biti dobro i da ću imati snage i mudrosti za sve.

Ovih dana u porodici Buš vlada euforična atmosfera. Sinovi Robert (20) i Roland (15) neprestano grle mamu, ponosni na njen uspeh. Čak i suprug, koji je generalno bio protiv ideje o prijavljivanju u emisiju i javnih nastupa, počinje da je podržava. Pitamo je da li su sinovi nasledili njen talenat.

 

– Robert nije, ali Roland jeste. Međutim, njih interesuju druge stvari, ne verujem da će se baviti muzikom. Muzikom se bavio moj otac Franjo Lakatoš, zvani Žiga, koji je svirao saksofon i pevao uglavnom strane kompozicije. Učestvovao je u rok-operi “Zelenokosa” koja je bila jako popularna 80-tih godina i izvodila se po celoj bivšoj Jugoslaviji i u Mađarskoj. On je znao da sam nasledila njegov talenat, ali bila sam žensko dete i zbog toga nije želeo da se umešam u taj muzički svet. Možda se plašio da ću se pokvariti, možda je želeo da me zaštiti. Ne znam da li je to bila prava odluka. Kao žensko, moj “posao” je bio da sedim kući, slušam muža i rađam decu. Učinila sam to, udala se sa 18 godina, više da bih pobegla od loših životnih okolnosti, okruženja koje mi nije odgovaralo. Nisam planirala udaju, ona se desila. Ipak, sve to vreme nešto je čučalo u meni…

 

To “nešto” je sada definitivno isplivalo iz nje, ali put nije bio lak. Ovo je treći put da se Hajnalka prijavila u emisiju “Ja imam talenat”. Prvi put su je pozvali, ali nije imala novca za kartu do Beograda. Na pitanje zašto se nije obratila za pomoć školi, kolegama… odgovara:

 

– Plašila sam se da ću ispasti smešna!  Nisam htela da me sažaljevaju. Želela sam da odem i radila sam dodatne poslove, brala krastavce na njivi, ali uplata je kasnila i ja jednostavno nisam uspela da odem. Ne mogu da opišem taj osećaj nemoći, htela sam da vrištim od besa! Drugi put sam se prijavila, ali moja prijava iz nekog razloga nije bila evidentirana. Mislim da sam i odustala, ali koleginica koja radi u administraciji me je čula kako pevam po hodniku i rekla mi je: “Što tu pevaš, tu te niko ne čuje, tamo će te čuti!”. Sećam se, spremala sam poslednju učionicu za taj dan, kada je zazvonio telefon… Baš treća sreća!

 

Hajnalka je završila istu školu u kojoj danas radi. Ima tri razreda srednje škole, tekstilne struke. Ovo joj je drugi posao. Zanimljivo je da joj je prvi bio upravo u Muzičkoj školi u Subotici, gde je, spremajući takođe pevala. I tamo su je čuli i slušali i učenici i profesori i ne jednom se desilo da je profesor pita da li je nešto što je čuo na hodniku ona (ot)pevala:

 

– Rekla sam DA i na tome je sve ostalo. Jednom se desilo da su učenici Muzičke škole pripremali rok-operu. Tema je bila – rat, i bio je jedan deo, iz jedne pesme, ne sećam se kako se zove, koju peva jedna crnkinja predivnog glasa. Kada se tekst pesme prevede sa engleskog, otprilike znači: “Dođi, dođi u moju radost, u moju bol, dođi, budi moj prijatelj i ja ću biti tvoj”. Predivna pesma i predivan tekst, ali nijedna solistkinja nije znala da je otpeva. Ja pevam tu pesmu po hodnicima. Čuju me Geza i Čaba Kučera, tada učenici Muzičke škole. Rekli su direktoru: “Mi znamo ko će da otpeva taj deo!”. Direktor koji je bio ljut zato što niko ne može da otpeva kako treba, rekao je da me dovedu, ne znajući ko sam. Kada me je video na vratima, kako stojim sa metlom u ruci, rekao je: “Spremačica! Ni slučajno!”, i zatvorio mi vrata pred nosom. Ja sam ostala sama sa svojom metlom i nastavila dalje da čistim…

 

I taj posao se nastavio godinama, a traje i danas. Međutim, nešto se promenilo. Sada iz ove mlade i talentovane žene izbija samopouzdanje koje jača podrškom koju nesebično dobija. Ipak, kada smo je pitali da li u budućnosti može da se zamisli na nekom drugom mestu, da radi neki drugi, lepši posao, vezan za njenu veliku ljubav – muziku, skromnost preovlađuje: “Ne smem o tome da razmišljam. Sada sam tu gde jesam i idem korak po korak, uživajući u svakom trenutku…”. Dodaćemo da na svaki takav trenutak ima stopostotno pravo.

 

UČENICI – NAJVEĆA PODRŠKA

 

– U školi su svi radosni, svi me podržavaju, naročito deca. Kolege mi prilaze, govore da me je bilo divno slušati – drago mi je zvog toga. Kada sam pogledala emisiju, samu sebe sam iznenadila kada sam čula kako pričam srpski. Moj maternji jezik je mađarski i nisam mislila da znam da pričam srpski bez akcenta. Možda je to zvog uzbuđenja ili radosti, pa se prenelo i na govor… – primećuje Hajnalka. 

 

Tatjana Mandić Takač (www.petplus.rs)



KOMENTARI

  1. Korisnik kaže:

    Bravo Hajnalka! Sve čestitke i svi ti, od srca, želimo da uspeš! Mislim da nisam davno video, niti čuo skromniju ženu, sa tako predivnim glasom! Navijamo za tebe!

  2. BRAVO kaže:

    Mnogo zalosno…borim se sa suzama da jedna zena koja je talentovana mora da radi to sto radi i da joj taj direktor zalupio vrata pred nosom joj….:((…Kakav covek…samo zato sto je spremacica….uffff….
    Ali neka ja se uzdam u nju i verovatno mnogi zajedno samnom i znamo da ce ovaj put da uspe…Osecam to..:)

  3. Zvonko kaže:

    Cestitam znao sm da dobro pleses ali za pevanje nisam znao ipak zelim ti srece i uspeha od sveg srca.

     

  4. Marija kaže:

    Svaka joj cast!!Ja joj zelim svim srcem da postane uspesna!!!! 😀

  5. Fraulein kaže:

    Znam te sto godina a nisam te nikada cula da pevas…ja sam na gubitku. Drzim ti palceve 🙂

  6. Ivan kaže:

    Samo napred Hajni, hrabro do kraja!

  7. Svetlana kaže:

    Pre svega Vi ste Žena,Majka,Prijatelj,Čovek.
    Vi niste spremačica.Vi samo obavljate taj posao! To nije ni Vaše ime, ni karakterna osobina,ni etiketa,ni deklaracija.
    Samo napred,verujte u snove,ili još bolje,živite svoj san! 

  8. Adrijana kaže:

    Sve najbolje i želim Vam da konačno živite od svog anđeoskog glasa,vreme je za pesmu i da uživamo u njoj i Vama!Samo napred1

     

OSTAVITE KOMENTAR