Ilanković: Subotica mora preći sa nacionalnog ključa na ključ znanja

Subotica je jedan od retkih gradova u Srbiji koji prirodno živi višenacionalnost, višejezičnost i svakodnevni suživot. U njoj decenijama žive Srbi, Mađari, Hrvati, Bunjevci, Romi, Rusini i brojne druge zajednice. To je mnogo više od statističkog podatka. To je normalan život grada. Subotica je, u najboljem smislu te reči, Evropska unija u malom.

U Subotici je sasvim prirodno da se na pijaci, u prodavnici ili u komšiluku u istom razgovoru čuje i „Dobar dan“ i „Jó napot kívánok“. Ta svakodnevna višejezičnost predstavlja normalan život ovog grada, a ne politički projekat. Upravo zato institucije treba da prate taj prirodni suživot, umesto da proizvode veštačke podele i ljude svode na nacionalne kvote.

Ilustracija svakodnevnog života u Subotici

Problem Subotice je u tome što se različitost, jedna od najvećih vrednosti ovog grada, godinama koristi kao izgovor za održavanje zatvorenog sistema raspodele moći, poznatijeg kao nacionalni ključ. U javnosti se on predstavlja kao mehanizam ravnoteže i zaštite nacionalnih zajednica, a u praksi često postaje način da se funkcije, uticaj i javni resursi dele po etničko-stranačkim linijama.

Tako se godinama podrazumeva da mora da se zna kome „pripada“ direktorsko mesto u nekoj školi, ko ima uticaj u javnom preduzeću, ko drži kadrovski prostor u određenoj ustanovi, a ko ima reč u kom odeljenju bolnice, kulturi, školskim odborima ili javnim službama. Umesto pitanja ko je najstručniji, najodgovorniji i najsposobniji, postavlja se pitanje ko se uklapa u zakulisni raspored nacionalnih, stranačkih i koalicionih interesa.

Odgovornost za takav sistem obuhvata mnogo širi krug od nacionalnih saveta. Oni su vidljiv deo mehanizma, ali pored njih postoje i stranačke afilijacije, koalicioni dogovori, lične lojalnosti i zakulisni kadrovski aranžmani. Nacionalna pripadnost tada postaje zgodan izgovor iza kojeg se često krije klasična partijska raspodela uticaja.

Takav model upravljanja gradom proizvodi prosečnost, zatvorene krugove i zavisnost javnih institucija od političkih posrednika. Kada se funkcija deli po nacionalnom ili stranačkom ključu, presudno postaje to da kandidat bude prihvatljiv određenoj strukturi. Stručnost, rezultati i odgovornost tada padaju u drugi plan. Javne ustanove se pretvaraju u zbir dogovorenih zona uticaja, umesto u profesionalne sisteme koji služe građanima.

Posebno je opasno kada se takva logika prenese u obrazovanje. Pravo na nastavu na maternjem jeziku mora biti zaštićeno, jer je to temeljno pravo nacionalnih zajednica. Ali pravo na jezik treba da ostane pravo učenika i porodica, a ne izgovor za etničko deljenje škola. Očuvanje kulture treba da jača identitet i međusobno razumevanje, a ne da proizvodi paralelne svetove.

Ako se u školama stvara atmosfera da nastavnici i učenici treba da budu iste nacionalnosti, tada se zaštita identiteta pretvara u veštačku segregaciju. Dete treba da ima dobrog nastavnika: onog koji zna predmet, zna jezik nastave, ume da radi sa decom, poštuje njihov identitet i razvija njihovo znanje. Nacionalna pripadnost nastavnika sama po sebi ne predstavlja pedagošku kvalifikaciju, dokaz stručnosti ili garanciju moralnog integriteta.

Isto važi i za bolnicu, javna preduzeća, ustanove kulture, upravu i sve druge delove javnog sistema. Pacijenta zanima dobra dijagnoza i dobro lečenje. Roditelja zanima škola u kojoj postoje red, kvalitetna nastava i bezbedno okruženje. Građanina zanima da li voda stiže do česme, da li su ulice čiste, da li prevoz funkcioniše i da li se javni novac troši odgovorno. Nacionalnost, stranačka knjižica i koalicioni dogovor nikada ne mogu biti zamena za stručnost, rezultat i odgovornost.

Zato je potrebno jasno razdvojiti dve stvari. Zaštita prava nacionalnih zajednica jeste obaveza i vrednost. Etničko i stranačko kadrovanje javnih institucija predstavlja zloupotrebu te vrednosti. Mađari, Srbi, Hrvati, Bunjevci, Romi, Rusini i svi drugi građani Subotice imaju pravo da njihov jezik, kultura i identitet budu poštovani. Svaka javna funkcija, međutim, mora biti otvorena za najbolje kandidate, bez obzira na nacionalnu pripadnost, stranačku bliskost ili interesni krug iz kojeg dolaze.

Subotica mora da pređe sa logike pripadnosti na logiku kompetencija. Konkursi za direktore škola, ustanova i javnih preduzeća moraju biti javni, merljivi i obrazloženi. Kandidati treba da predstave biografije, rezultate, program rada i jasne ciljeve. Nacionalni saveti treba da štite jezik, kulturu i prava svojih zajednica, dok njihova uloga u javnom životu mora ostati u okvirima zaštite tih prava. Političke stranke, sa druge strane, treba da prestanu da koriste nacionalnu pripadnost kao paravan za partijsko zapošljavanje i raspodelu direktorskih mesta.

Subotici je potrebna snažna zaštita nacionalnih prava i još snažnija zaštita javnog interesa. Javna funkcija treba da pita: „šta znaš, šta si uradio i šta možeš da uradiš za građane?“ To je jedino pitanje koje vodi ka odgovornim institucijama.

Nacionalni ključ možda deluje kao mehanizam mira, ali u praksi često proizvodi sumnju, zatvorene krugove, prosečnost i trajnu podelu javnog prostora. Pravi mir se gradi poverenjem u institucije, a poverenje nastaje onda kada građani vide da odgovornost dobijaju najbolji, a ne najpogodniji.

Grad u kojem se na pijaci prirodno čuje i „Dobar dan“ i „Jó napot kívánok“ zaslužuje institucije koje funkcionišu kao zajednički sistem, a ne kao etničko-stranačke parcele. Subotica je zrelija od takve politike.

Vreme je da Subotica pređe sa nacionalnog ključa na ključ znanja.

dr Nikola Ilanković